Словенски кнез

СЛОВЕНСКИ

Прилог за заборављену биографију старих Словена

тари Словени су у наше уџбенике махом уписани поводом велике селидбе народа која их је довела у европске крајеве. Много више о њима се никада није учило, још мање о старословенским јунацима који су обележили време раног средњег века у деловима средње и северне Европе. Под налетима хришћанства нестајала је стара, паганска словенска вера, а њене границе су се повлачиле све даље ка северу Европе, где су као последњи бастиони остали балтички Словени, они који су живели уз само Балтичко море, и полапски Словени који су насељавали подручја око реке Лабе на северу садашње Немачке. Управо тамо живео је јуначки кнез ког наши уџбеници не памте, и за кога се у нашим, словенским крајевима мало зна – кнез Никлот Бодрић. Кнез Никлот био је један од кључних људи ободритског племенског савеза западноевропских Словена, који је створен у подручју садашњих немачких градова Мекленбурга и Холштајна.

Ободрити су најпре, крајем 8. века, били савезници франачког краља Карла Великог у борби против Саксонаца, који су након битке код Борнхеведа протерани из великог дела северне Немачке. Али, добијене земље изгубљене су у биткама против Данаца. Тада су ободритски Словени одвојени од западних подручја тих крајева, али су и даље одбијали да се покрсте. Средином 12. века Данци су се удружили са немачким феудалцима и покренули Полапски крсташки рат. Тада је велики борац за стару словенску веру, кнез Никлот Бодрић убијен. Његов син Прибислав пристао је да прихвати хришћанство, након чега је дошло до постепене германизације и аутапања словенског становништва у немачку нацију.

За разлику од уџбеника историје, који не помињу храброг словенског кнеза који се годинама борио против германизације и покрштавања словенских племена, кнеза Никлота је запамтила српска поезија. Један од највећих српских песника, Војислав Илић, написао је 1886. године песму „Словенски кнез”, песму која много више личи на бајку, песму посвећену кнезу-јунаку, Никлоту Бодрићу, Ободриту.

На обали хучне Травне,
Где се шири Немац сад,
У исконске дане тавне,
На обали хучне Травне
Дизао се тврди град.

Храбри Никлот владао је
У тврдоме граду том,
Сад урвине тамо стоје,
Паук плете мреже своје,
У тихоме послу свом.

Једног дана до Балтије
Подиже се љути враг,
Диже војске и галије
И упорно на град бије,
Да му затре сами траг!

Шест месеци борба траје,
Али Никлот не да град,
Шест месеци не престаје
Да за удар удар даје,
Бол за бол и јад за јад.

А кад шести месец зађе,
И побеђен душман љут,
Одби војске, крете лађе,
На обратни, срамни пут.

Храбри Никлот уђе тада
У Перунов свети храм,
На колена пред њим пада,
И најлепше из свог стада
Принесе му јагње сам.

Дуго време после тога
Владао је мирно он,
Поштујући силног бога,
И обичај рода свога,
И словенски, свети трон.

На обали хучне Травне,
Где се шири Немац сад,
У исконске дане тавне,
На обали хучне Травне,
Дизао се тврди град.

Храбри Никлот владао је
У тврдоме граду том,
Сад урвине тамо стоје,
Ружа свија гране своје,
И купина цвета с њом.

Тако је Војислав Илић, у Србији, сачувао сећање на великог словенског кнеза и његову, макар и узалудну, јуначку борбу за словенску веру, језик и крајеве које су све до последње, изгубљене битке насељавала племена Словена.
izvor