Slava
Slava – običaj slavljenja porodičnog sveca
Slava je pravoslavni običaj slavljenja porodičnog sveca. Ovaj običaj se najviše povezuje sa Srbima, koji smatraju slavu jednom od specifičnosti svoje kulture, iako slave postoje (mada nisu identične sa srpskom slavom) i u Makedoniji, delovima Bugarske u vrlo malom obimu u obe države, u Bugarskoj samo oko Timoka. Slava se sreće i kod katolika u Boki Kotorskoj, Konavlima, južnoj Hercegovini, Dalmaciji i Bosanskom Grahovu, kod Albanaca katolika, nekih Muslimana u Bosni i Sandžaku, pravoslavnih Vlaha, Goranaca i Hrvata na Kosovu.
Pored porodične slave, postoje i crkvene, gradske, plemenske, pa čak i stranačke ili zanatlijske slave.
Neki smatraju da je slava ostatak slovenskog paganizma koji je imao veliki broj bogova pre usvajanja hrišćanstva. Pošto su Sloveni dugo živeli u rodovskom društvenom uređenju, razumljivo je što se kod njih dugo očuvao kult predaka. Tako, na primer, običaj slave najverovatnije predstavlja zamenu porodičnog, odnosno rodovskog paganskog zaštitnika hrišćanskim svetiteljem zaštitnikom.
Drugi veruju da su Srbi usvojili ovu tradiciju u vreme hristijanizacije, negde krajem 9. veka. Neki veruju da se sam dan masovnog krštenja uzimao kao dan sveca zaštitnika, drugi tvrde da je svako pleme usvojilo svog zajedničkog zaštitnika, dok ostali i dalje tvrde da slava samo predstavlja sveca koji je zamenio prethodnog paganskog boga-zaštitnika. Ponekad bi se desilo da se nova slava usvoji kada postoji verovanje da se neki svetac zalagao za neku vrstu spasenja. Novi svetac bi bio usvojen na mestu starog, čiji dan bi se i dalje obeležavao paljenjem sveće, ali sa mnogo manje slavlja.
Pouzdano se zna da je Sveti Sava u praksu uveo obred slave, na liturgijskoj osnovi. Od vremena Svetog Save taj obred, kao i običaji koji ga prate, se postepeno širio, i formirao, dok nije dostigao današnju formu. Današnju formu slave je konačno uobličio mitropolit Srbije Mihailo 1862. godine. Od brojnih imena koje je imao ovaj obred, a ima ih i danas, danas su ostali samo: Slava, Krsna Slava i Svečari.
Za razliku od većine običaja koji su zajednički za ceo narod, svaka porodica odvojeno slavi svog sveca (naravno, ima dosta preklapanja). Sveca sinovi nasleđuju od glave porodice – obično oca. Ćerke nasleđuju slavu samo ako ostanu u kući; udate žene obično slave muževljevu slavu.
Svaka kuća ima jednu ili dve slave godišnje (u zavisnosti od sveca, jer nekima su posvećena dva dana). Ipak, samo jedan je glavni dan gozbe u čast sveca zaštitnika (nije obavezno isti od dva dana za sve porodice). Drugo slavlje se naziva ”mala slava”, preslava ili poslužica.
Ako se domaćinstvo preseli daleko, uz očevu dozvolu, sin može da proslavlja slavu u svom domu. Obično, međutim, dokle god je živ patrijarh porodice, njegovi sinovi proslavljaju pod njegovim krovom. Takođe ako ima više sinova, i oni žele da osnuju svoju porodicu od slavskog kolača sin koji želi da slavi slavu, dolazi kod oca na slavu, u otac mu od kolača u desnu ruku predaje jednu četvrtinu kolača. Iduće godine i on slavi slavu u svojoj kući.
Slava okuplja celu porodicu i obično se priprema gozba, uključujući tradicionalna jela: slavski kolač i koljivo. Koljivo (ili žito) pravi se od kuvane pšenice. Može da se pripremi na razne načine, ali najčešće sadrži orahe, oraščiće i/ili karanfiliće i med. Pšenica je simbol Vaskrsenja Hristovog. U zavisnosti od toga da li slava pada za vreme posta, ostatak gozbe ili sadrži životinjske proizvode (mrsna slava) ili ne (posna slava).
Razne srpske zajednice (sela, gradovi, organizacije, političke stranke, institucije, kompanije itd.) takođe proslavljaju svog sveca zaštitnika. U pojedinim mestima, seoska slava se proslavlja na otvorenom, najčešće na nekom bitnom mestu za naselje (pored crkve, kapelice, groblja, zborišta) i naziva se masla, litije ili zavetine.
izvor
Коментари