Noć veštica - stari običaji pod maskom modernizacije
Noć veštica - stari običaji pod maskom modernizacije
Evropski imigranti su bili ti koji su doneli Noć veštica u Sjedinjene Američke Države, a najstariji američki grad u kome se slavila Noć veštica jeste Anoka u Minesoti. Tamo se Halloween slavi od 1920. godine. I danas je u Americi ovaj praznik vrlo popularan, a slave ga i poznate ličnosti koje organizuju skupe žurke na kojima se pojavljuju u raskošnim kostimima. Troši se mnogo novca na ukrašavanje kuća, slatkiše i kostime, čak više nego za proslavljanje Božića. Najpopularniji su kostimi veštica, vampira i superheroja, devojčice najčešće vole kostime princeza i vila, a “malo starije seke” biraju kostime seksi učenica, đavolica i svega ostalog što raspiruje maštu suprotnog pola. Uvidevši da je proslava poput ove dobra mogućnost za zaradu, kafići i klubovi organizuju proslave, po internetu kruže oglasi prodavnica kostima za maskenbal, prodaju se slatkiši, bundeve, gumeni slepi miševi, ali i turistički aranžmani za posetu dvorca grofa Drakule i ostalih “strašnih“ mesta širom Zemljine kugle.
Istorija Noći veštica (Halloween)
Da bi
došli do pravog značenja ovog praznika, moramo zaroniti duboko u
istoriju, mnogo dalje od tradicionalizma kupovanja kostima i kucanja na vrata suseda da bi od njih dobili ponekli slatkiš.
Noć veštica ili Halloween svoje poreklo duguje drevnom narodu Kelta, koji su ovaj festival zvali Samhain (ili Sahwin), i koji je predstavljao proslavu obeležavanja kraja sezone žetve u njihovoj kulturi, a festival Samhain je označavao početak sakupljanja zaliha i pripremanje za zimu.
Drevni Kelti verovali su
da se 31. oktobra granice između sveta živih i sveta mrtvih
preklapaju, i mrtvi se tada vraćaju u život da bi uzrokovali loše
stvari, kao što su bolest ili uništavanje useva. Iz tog razloga, često
su se ložile velike vatre, koje su privlačile slepe miševe koji su
kasnije dodati kao simboli ove manifestacije. Takođe su nosili maske i
kostime u pokušaju da oponašaju zle duhove i time ih oteraju.
Još jedna bitna stavka koja obeležava ovaj praznik je i izrezbarena bundeva sa svećom unutra (takozvana Jackova lampa),
a stara priča govori o lenjom farmeru Džeku koji je uz pomoć takve
lampe uspeo da namami i zarobi samog Đavola. Iako je to uspeo, Đavo nije
hteo da mu uzme dušu pa je Džek prognan iz pakla. S obzirom da je
vladao mrak, Džek je od Đavola zatražio svetlo, a ovaj mu je ismevajući
ga, dao komad vatre koja se nikada neće ugasti. Tada je Džek izrezbario
bundevu i stavio vatru unutra i krenuo na put. A bundeva od tada sija
tražeći mesto na kome će se konačno smiriti.
Međutim, kako je vreme proticalo, tako je i ovaj način praznovanja evoluirao, a to zahvaljujući uticaju hrišćanstva na paganske religije. Kako Noć veštica
pada veče pre hrišćanskog praznika Dana svih svetih koji se održava 1.
novembra i Dana svih duša, 31. oktobar je dobio ime Noć svih svetih.
Još od početka
vremena hrišćanske crkve, ova tri dana su slavljena kao počast svecima i
molitvama za skoro preminule koji još uvek nisu stigli na Nebo. Danas se iz tog razloga, ovaj trodnevni praznik naziva praznikom Svih svetih.
Nekada i sad – stav Crkve prema paganskom običaju
Da bi
dobili što tačniji uvid u sadašnju verziju slavlja ovog praznika,
Subotičke novine su kontaktirale nekoliko crkvenih velikodostojnika,
različitih veroispovesti, koji su nam sa njihovog ličnog, kao i
stanovišta njihove crkve preneli sledeće:
Čaba Paško, župnik na Kelebiji:
„Mnogi pitaju šta
znače zastrašujuće, izbušene i osvetljene bundeve, lobanje duhovi i
veštice na koje nabasavamo na svakom koraku kada je Noć veštica u
pitanju. Ove pomodne i zastrašujuće maske šire kulturu smrti, a iako je
ovo pomodarstvo došlo iz Amerike u Evropu prvobitno potiče od Kelta
čiji su sveštenici – druidi obožavali
prirodu i negovali kult smrti, te su taj praznik i posvetili Bogu
smrti. Verovali su da na poslednji dan keltske godine, 31. oktobra ovaj
Bog dozvoljava da se duše pokojnih vrate u svoje domove. U strahu od
veštica i demona paljene su ogromne vatre i prikazivane žrtve da bi se
pridobila naklonost Bogova, a pripremali su i poklone za oproštaj
grehova pokojnih. Svoje običaje su zadržali i nakon pohoda Rimljana, a u
cilju preobrazbe naizgled neuništivog paganskog običaja, Rimokatolička
crkva je 835. godine dala hrišćansku notu ovom običaju time što je 1.
novembar proglasila praznikom Svih svetih, a 2. novembar Danom mrtvih.
Danas Halloween zauzima značajno mesto u marketingu, s obzirom na
veliku popularnost koju stiče i u Evropi. Deca se oblače u kostime
duhova ili druge zastrašujuće likove i idu od kuće do kuće tražeći
poklone. Mnogi organizatori sve ovo prikazuju kao bezazlenu igru, dok
drugi u ovom nedvosmisleno paganskom i nimalo bezazlenom običaju vide
dobar poslovni potez za različite vrste mahinacija.”
Atila Oros, sveštenik Reformatorske crkve:
„To jeste praznik,
ali mi iz Reformatorske crkve nikako to ne možemo da prihvatimo. I mi
takođe slavimo 31. oktobar, ali kao Dan reformacije. S
obzirom da se Halloween pojavio još pre hrišćanstva kao paganski
praznik koji je slavio mrtve, iz tog razloga mi ne gledamo na 31.
oktobar kao na praznik, već samo kao na paganski običaj koji se uprkos
vremenu zadržao i kod nas. Sve veća popularizacija ovog paganskog
običaja kod nas ima neku vrstu ekonomske pozadine, ali i pored svega
naša Crkva to nikako niti može niti želi da prihvati. Naša Crkva takođe
ne slavi ni 1. novembar kao praznik Svih svetih, a ni 2. novembar kao
Dan mrtvih, ali i pored toga mi poštujemo ove praznike i običaje, čak i
izlazimo na groblje, iako taj praznik kod nas ne postoji. Mi ovaj
paganski običaj ne možemo da prihvatimo kao praznik, iako je lično
mišljenje da se sve vrti oko ekonomske strane ovog običaja i da je to
pozadina svega.”
Pored već pomenutih crkvenih velikodostojnika, pokušali smo da kontaktiramo i Arhijerejskog namesnika Srpske pravoslavne crkve Miodraga Šipku, kao i rimokatoličkog župnika županije Sv. Roke Andriju Anišića, ali na našu veliku žalost, nismo mogli uspostaviti kontakt sa njima niti dobiti odgovarajući komentar na postavljena pitanja.
Inače na župnika Anišića nas je uputio Stjepan Beretić, rimokatolički župnik u Katedrali Sv. Terezije, a i pored naše najbolje volje, osetili smo određenu vrstu izbegavanja odgovora na pitanje od trenutne aktuelne važnosti.
Od paganskog običaja do moderne ekonomije
Da Noć
veštica ne predstavlja samo paganski običaj, koji Crkva uporno pokušava
da „demonizuje“, već i priliku za dobre poslovne poteze, postarali su
se vešti stručnjaci u oblasti marketinga i prodaje. Naime, sve više i
sve češće se troši na skupe kostime „firmiranih proizvođača“,
iznajmljivnje istih, profesionalne i poluprofesionalne šminkere koji će
klijenta pretvoriti u šta god poželi, kao i na zakupe lokala „posebno i
specijalno“ opremljenih za ovu priliku. Viseći gumeni slepi miševi i
pauci, papirnati kosturi i plastične, svetleće bundeve kao i filmske
horor-večeri (visoko budžetne i one manje) sa krajnje sličnom tematikom
daju potpuni ugođaj predstojećeg horora. Naravno, sve ovo neko mora i
da plati.
Plaćaju se
kostimi, plaća se šminka, plaća se i zakup zagušljivog i
klaustrofobičnog (da ne kažem grobnog) prostora. I dok učesnici
festivala uživaju pretvarajući se da su čudovišta, vile, čarobnjaci i
slično, vlasnici lokala i prodavci kostima zadovoljno trljaju ruke.
Zrno imaginacije ipak treba da postoji
Izgleda da
evolucija bilo kog vida praznovanja sa sobom nosi i neizbežni pečat
globalizacije. Pobednici pišu istoriju, a dokaz o tome vidimo i u ovom
naizgled bezazlenom paganskom običaju/prazniku. Daleko smo dogurali od
poštovanja Sunca kao vrhunskog božanstva, raznih vidova žrtvovanja i
klečanja pred bezimenim idolima.
Ipak, ponekad je potrebno ostaviti zrnce imaginacije, ako ne zbog nas
samih a ono bar zbog mlađih naraštaja koji se i dan danas raduju
oblačenju kostima, rezbarenju bundeva i sakupljanju slatkiša kucajući na
komšijska vrata. Gledajući njih i prateći ih tokom ovakvih vrsta
manifestacija, polako se i u nama budi duh mladosti i (možda samo u
sebi) poželimo da im se i pridružimo u tome.izvor
Коментари