Okovi da Turci ne poseku

U selu Azane kod Berana žive borovi stari nekoliko vekova


Ljudi veruju u gorostasne četinare pa se zbog toga ni Bogu ne mole

Selo Azane, u beranskoj opštini, nalazi se na blagim padinama Miraj brda. Postojalo je, kažu, još pre Kosovskog boja i naseljavali su ga uglavnom Popovići, koji su u ovaj kraj došli sa Čeva. Starost sela potvrđuje i groblje sa ostacima grobova iz srednjeg veka.

U sredini groblja je nova crkva podignuta na temeljima stare, u čijim zidinama je pronađena nadgrobna ploča sa zanimljivim natpisom: "Ovdje leži Daboje, pod ovim kamenom ne nastrada ni ostari na ovom krasnom svijetu što je trebalo". Prof. Dušan Glumac tvrdi da ovaj napis nije klesan kasnije od 14. veka i da sadrži po koje glagoljsko slovo, što znači da je ispisivač znao i glagoljicu.

Zanimljivost ovog kraja zasigurno je i prastari bor koji se nalazi pored crkve i dominira nad čitavom okolinom. U njegovoj kori su zarasli okovi, bolje rečeno, panciri koje su mu napravili Crnogorci čuvajući ga od Turaka.

- Za vrijeme turskog vakta bor su htjeli da posijeku, pa su ga naši stari okovali gvožđem. Tu je nekada i crkva postojala, ali nju zapališe, a bor ostade. Koliko bor ima godina, to ti niko ne bi mog'o kazat. Otkad me je dao bog, ja ga ovakvog pamtim, a imam toliko godina da kada bi se predvostručili dan i noć, te moje godine ne bi mogao na konja natovariti. E sad, zamislite koliko je to - veli starina Vukosav Popović.

Od pamtiveka je ovom boru posvećivana velika pažnja i već je, pričaju meštani, postao zaštitni znak njihovog kraja. U njega kao svetinju gledaju i Crnogorci i muslimani. Mašo Durović, sedamdesetogodišnjak, kaže da od kada zna za sebe ljudi su ovom boru "vedeli" i uzgajali ga, tako da je on najstarije drvo u ovim krajevima. Kroz Azane su vodili važni putevi, prolazili karavani krećući se prema Bosni, Dubrovniku i Kosovu, a bor je oduvek bio tu. Zato Harun Bošnjak naglašava da je bor bio orijentir putnicima i karavanima koji su prolazili tim krajem.

Naselje Ibarac, na periferiji Rožaja, izolovano je od gradske vreve i fabričkih dimnjaka. I ovde pažnju prolaznika privlače stoletna stabla četinara. Najveću pažnju izazivaju "borovi blizanci", kako ih nazivaju meštani. Jedan u Donjem Ibarcu, na imanju Demića, drugi u Gornjem Ibarcu, na imanju Matovića. Doduše, po svom izgledu, visini i debljini, ova dva bora su sasvim ista. Među narodom postoji verovanje da su oni porasli koliko su hteli i od tada se ne menjaju već godinama.

Vlasnica bora u Donjem Ibarcu, Ćama Demić, kaže da se bor za njenog života nije nimalo promenio.
- Sa ovog bora su ljudi gulili luč, pa sam morala da ga branim jer je postojala opasnost da ga odseku. Pre dvadesetak godina su dolazili nekakvi stranci i uz pomoć nekih karti i papira obilazili su oko bora. Dve žene i jedan muškarac, obučeni u duge mantije, dolazili su ovde i tražili nešto. Valjda zlato, šta ti ja znam - priča ona.

Matovski bor u Gornjem Ibarcu pogodio je grom, a meštani kažu da je od njega opadalo iverje u obliku arapskih slova, koje su deca kasnije kupila i igrala se s njima. Među žiteljima ovog kraja preovladava mišljenje da su borovi ponikli sami od sebe i da su po nekom "Božjem davanju" ovako isti. Pričaju još da je dolazio neki hodža iz Novog Pazara i rekao da od ovih borova ne treba ni granu odseći, a kamoli čitav bor.

Osamdesetogodišnja starica Elmaza Matović pripoveda da su borovi stari najmanje trista godina. "I kad ih je grom pogodio, oni su ostali isti. Evo, ovaj naš bor je zadobio ožiljak od groma, pa je i zemlja naprsla i kao neka vena se protegla jedno dva metra od njegovog stabla", kaže ova starica.

Borovi stari po više vekova, visoki i uspravni, kao da bdiju nad njihovim skromnim životima. Otuda, valjda, u Azanu kažu da jedinu veru polažu u okovani bor, pa se zato i ne mole Bogu.
izvor