Narodni obicaji u Pomoravskom okrug
НАРОДНИ ОБИЧАЈИ У ПОМОРАВСКОМ ОКРУГУ
Народни обичаји, који се подједнако поштују у градовима и селима Поморавског округа су крсне славе, као и свадбени и погребни обичаји, који су претрпели најмање измене, док су неки обичаји, попут Беле недеље, готово нестали у градовима, а у селима више нема додолки. Најрадоснији хришћански празник Васкрс Поморавци су обележили на уобичајени начин. Фарбали су јаја, месили посебан колач од белог брашна са јајетом у средини и отиском слова на четири стране колача у облику крста и празновали уз васкршњу печеницу.
У неким селима поштовао се обичај да се пре ручка по комшилику дели прилог за мртве уз помињање њихових имена, а у другим обичај да се шарено јаје закопава у винограду ради бољег рода и заштите од непогода. Мештани овог краја куцали су се фарбаним јајима, што симболично означава пробијање опне овоземаљског Христовог живота и његово ускрснуће на небо.
Следећи православни празник Поморавци ће обележити 6. маја за Ђурђевдан. Уочи овог празника обичај је да се од прућа лешника праве крстићи и њима ките капије. Мештани неких села одлазе по прут „круша” и у сваку њиву задену по један. На овај празник прави се „овчији колач” и сплићу венци од ђурђевка и траве „смирђош” и „смузујере”. Венци се стављају на канту за млеко на коју се ставља и брдо од разбоја. Овца се помузе крзо брдо, венац и колач и од тога домаћица спрема качамак. Потом чобанин баца венце низ воду. Затим се млеко проспе у воду, а кантом захвати вода која се даје овцама. Ово симболично представља ритуални круг живота. Уобичајено је да се на Ђурђевдан једе јагњетина, сир и качамак.
Крсне славе изворни су српски обичаји. Свака сеоска, и већина градских кућа, узима свеца заштитника као божанство. Обележавање славе почиње у „навечерје”, дан пре славе, када се меси „мали колач”, пали славска свећа и припремају јела за славски дан. Неколико дана пре тога поп долази у кућу да би светио водицу. На сам дан славе мушко дете из куће са бардаком грејане ракије позива госте на славу. Домаћин код куће пали славску свећу да би, како се верује, година ишла унапред. Када дођу гости, домаћин са сином реже славски колач и све док свећа гори он стоји и „двори” свећу идући у круг и наздрављајући са гостима. На крају славског обеда домаћин се прекрсти и вином угаси свећу. Обичај је и да се гостима пошаљу „послаци”, односно од сваког јела по мало за оне који нису дошли.
Једино мештани села Главинци имају дечију славу, коју обележавају кроз Ваведење пресвете Богорице. Нико не зна када је тачно почела да се слави дечија слава, али дуборезац Томислав Јовановић Мата испричао нам је како се она обележава.
– Деца се окупе код ваведења, које сам ја направио код места званог Гробљиште. Најстарија жена угљевљем шара децу по лицу и телу, потом она пролазе кроз ваведење. На другој страни дочека их друга жена и поново их шара угљевљем. Овај обичај уведен је зато што су деца из нашег села непрестано умирала. Када су неки Главинчани приметили да не обољевају само деца која се играју на Гробљишту, на коме пале ватру и мажу се угљевљем, многе мајке почеле су да доводе своју децу да се играју на том месту. Непозната болест, проклетство, или шта већ, почело је да јењава, а деца су престала да умиру – испричао нам је Мата.
Занимљиво је да се „Беле покладе” враћају као народни обичај. У Свилајнцу се, на пример, ова манифестација одржала по четрвти пут за редом. Неколико стотина деце и младих учествовало је у шареној, маскираној поворци која је прошетала улицама центра града. На тргу је потом упаљена традиционална ватра. Иначе, то је последњи дан Беле недеље, која се обележава последње седмице пред ускршњи пост. Оне су дан праштања, како би верници прочистили дух и тело пред почетак поста, али и дан смеха и шале када се верници маскирају. У селима Поморавског округа остао је обичај паљења велике ватре у центру села. Сви би џарали ватру, а кућама би понели по угарак за здравље стоке и живине.
У неким селима Поморавском округа још увек се слави „Пољобранија” ради заштите усева и поља од непогода. Како се наводи у монографији Милошева, другог дана Светог пророка Јеремије, тачније 15. маја, цело село слави „Пољобранију”. Ујутру се иде у цркву за свету водицу и њоме се напоји стока, која се тог дана посебно зоби за здравље и берићет. Старији житељи памте дрвену „совру” у порти цркве где се припремао свечани ручак. Сваке године одређиван је колачар, који је припремао колач, жито, вино и обед за педесетак сеоских домаћина. Кроз овај обичај, који је угашен, манифестовало се древно паганско веровање да се приношењем жртве боговима природе у виду хране осигурава заштита поља и берићета од злих сила.
Додолке, које одавно не постоје у градовима, у неким селима још увек моле за кишу у време сушних година. Оне носе срп или секиру да „секу” облаке како би пустили кишу, а потом ка небу бацају мрве хлеба и зрна кукуруза певајући: „ој облаци, ево вама сува храна, нама кишу оставите на зелено”.
Обичај, који се задржао у готово изворном облику је свадбени. Дан пре свадбе младожењски момак још увек носи буклију и позива госте, а они га дарују пешкирима, кошуљама и цвећем. Вече пред свадбу прави се момачко и девојачко вече. Сватови се окупљају код младожењине куће, а потом свадбена поворка аутомобила, на челу са старојком, долази у младину кућу. Испред невестине окићене капије високо се постави јабука коју неко мора да погоди пушком. Ту је и дрвено корито које „веслају” младини послушници тражећи од гостију „возарину” за прелаз у невестино двориште. Тамо се старојку предаје саборник (погача са окићеним родним дрветом, симболом будућег невестиног порода), а војвода кити капу цвећем и љутим паприкама. Онда се изводи лажна млада, а за то време изводи се ритуални откуп праве младе док младожења покушава да до ње уђе на прозор.
Приликом доласка у будући дом млада кида венац са капије док јој свекрва даје сито са зрневљем, које баца на кућу. На самом прагу дају јој погачу, кудељу са белом вуном и мед. Потом она седа у крило свекрви испод које се просипа вода, што представља имитативну магију да би се новој жени обезбедила плодност. Потом са младожењом једе погачу и мед да би им живот био сладак.
З. Глигоријевић
БАЋЕРУЗ
У монографији „Добра вода” пронашли смо занимљиве влашке обичаје. Они још увек негују баћеруз, односно свечаност именовања детета и првог шишања. Баћеруз је колективна свечаност легитимисања детета, односно објављивање његовог имена гостима, која још увек постоји у Ресавици, Бељајки, Суботици, Бобову и Тропоњу. Гости доносе чатовац у јелу и пићу и дар за дете. Потом гости поседају за сто, у чијем челу је кум. Пре него што почне обичај погађања имена детета, попију се по три ракије. Оном ко погоди име кум шаље бардак са ракијом и тањир. Особа која је погодила име у тањир ставља новац и капу као дар за срећу детета. Онда сви пију из бардака, који се враћа куму, док се у тањир ставља новац. Мајка потом донесе дете, које дарују званице, а она најближу родбину. У Суботици код Свилајнца кум узме дете пре ручка и три пута га попрска водом док остали погађају име. Онда он каже његово име, а гости га дарују. Ово је веома важан догађај, јер значи увођење детета у домаћи култ.
Прво шишање, које се обавља до годину дана од рођења, назива се гринђа. Моаша три пута подигне дете у ваздух, а онда га кум стави на столицу и маказама му одсече косу на челу, потиљку и са обе стране главе. У Ресавици, пак, истовремено се обавља крштење, именовање и шишање. Кум доноси шупаљ колач од киселог теста који ставља на главу детета пре шишања. Кроз Колач провуче косу и одсеца је на одређеним местима и каже име детета.колач и косу ставља на дрво јабуке.
Народни обичаји, који се подједнако поштују у градовима и селима Поморавског округа су крсне славе, као и свадбени и погребни обичаји, који су претрпели најмање измене, док су неки обичаји, попут Беле недеље, готово нестали у градовима, а у селима више нема додолки. Најрадоснији хришћански празник Васкрс Поморавци су обележили на уобичајени начин. Фарбали су јаја, месили посебан колач од белог брашна са јајетом у средини и отиском слова на четири стране колача у облику крста и празновали уз васкршњу печеницу.
У неким селима поштовао се обичај да се пре ручка по комшилику дели прилог за мртве уз помињање њихових имена, а у другим обичај да се шарено јаје закопава у винограду ради бољег рода и заштите од непогода. Мештани овог краја куцали су се фарбаним јајима, што симболично означава пробијање опне овоземаљског Христовог живота и његово ускрснуће на небо.
Следећи православни празник Поморавци ће обележити 6. маја за Ђурђевдан. Уочи овог празника обичај је да се од прућа лешника праве крстићи и њима ките капије. Мештани неких села одлазе по прут „круша” и у сваку њиву задену по један. На овај празник прави се „овчији колач” и сплићу венци од ђурђевка и траве „смирђош” и „смузујере”. Венци се стављају на канту за млеко на коју се ставља и брдо од разбоја. Овца се помузе крзо брдо, венац и колач и од тога домаћица спрема качамак. Потом чобанин баца венце низ воду. Затим се млеко проспе у воду, а кантом захвати вода која се даје овцама. Ово симболично представља ритуални круг живота. Уобичајено је да се на Ђурђевдан једе јагњетина, сир и качамак.
Крсне славе изворни су српски обичаји. Свака сеоска, и већина градских кућа, узима свеца заштитника као божанство. Обележавање славе почиње у „навечерје”, дан пре славе, када се меси „мали колач”, пали славска свећа и припремају јела за славски дан. Неколико дана пре тога поп долази у кућу да би светио водицу. На сам дан славе мушко дете из куће са бардаком грејане ракије позива госте на славу. Домаћин код куће пали славску свећу да би, како се верује, година ишла унапред. Када дођу гости, домаћин са сином реже славски колач и све док свећа гори он стоји и „двори” свећу идући у круг и наздрављајући са гостима. На крају славског обеда домаћин се прекрсти и вином угаси свећу. Обичај је и да се гостима пошаљу „послаци”, односно од сваког јела по мало за оне који нису дошли.
Једино мештани села Главинци имају дечију славу, коју обележавају кроз Ваведење пресвете Богорице. Нико не зна када је тачно почела да се слави дечија слава, али дуборезац Томислав Јовановић Мата испричао нам је како се она обележава.
– Деца се окупе код ваведења, које сам ја направио код места званог Гробљиште. Најстарија жена угљевљем шара децу по лицу и телу, потом она пролазе кроз ваведење. На другој страни дочека их друга жена и поново их шара угљевљем. Овај обичај уведен је зато што су деца из нашег села непрестано умирала. Када су неки Главинчани приметили да не обољевају само деца која се играју на Гробљишту, на коме пале ватру и мажу се угљевљем, многе мајке почеле су да доводе своју децу да се играју на том месту. Непозната болест, проклетство, или шта већ, почело је да јењава, а деца су престала да умиру – испричао нам је Мата.
Занимљиво је да се „Беле покладе” враћају као народни обичај. У Свилајнцу се, на пример, ова манифестација одржала по четрвти пут за редом. Неколико стотина деце и младих учествовало је у шареној, маскираној поворци која је прошетала улицама центра града. На тргу је потом упаљена традиционална ватра. Иначе, то је последњи дан Беле недеље, која се обележава последње седмице пред ускршњи пост. Оне су дан праштања, како би верници прочистили дух и тело пред почетак поста, али и дан смеха и шале када се верници маскирају. У селима Поморавског округа остао је обичај паљења велике ватре у центру села. Сви би џарали ватру, а кућама би понели по угарак за здравље стоке и живине.
У неким селима Поморавском округа још увек се слави „Пољобранија” ради заштите усева и поља од непогода. Како се наводи у монографији Милошева, другог дана Светог пророка Јеремије, тачније 15. маја, цело село слави „Пољобранију”. Ујутру се иде у цркву за свету водицу и њоме се напоји стока, која се тог дана посебно зоби за здравље и берићет. Старији житељи памте дрвену „совру” у порти цркве где се припремао свечани ручак. Сваке године одређиван је колачар, који је припремао колач, жито, вино и обед за педесетак сеоских домаћина. Кроз овај обичај, који је угашен, манифестовало се древно паганско веровање да се приношењем жртве боговима природе у виду хране осигурава заштита поља и берићета од злих сила.
Додолке, које одавно не постоје у градовима, у неким селима још увек моле за кишу у време сушних година. Оне носе срп или секиру да „секу” облаке како би пустили кишу, а потом ка небу бацају мрве хлеба и зрна кукуруза певајући: „ој облаци, ево вама сува храна, нама кишу оставите на зелено”.
Обичај, који се задржао у готово изворном облику је свадбени. Дан пре свадбе младожењски момак још увек носи буклију и позива госте, а они га дарују пешкирима, кошуљама и цвећем. Вече пред свадбу прави се момачко и девојачко вече. Сватови се окупљају код младожењине куће, а потом свадбена поворка аутомобила, на челу са старојком, долази у младину кућу. Испред невестине окићене капије високо се постави јабука коју неко мора да погоди пушком. Ту је и дрвено корито које „веслају” младини послушници тражећи од гостију „возарину” за прелаз у невестино двориште. Тамо се старојку предаје саборник (погача са окићеним родним дрветом, симболом будућег невестиног порода), а војвода кити капу цвећем и љутим паприкама. Онда се изводи лажна млада, а за то време изводи се ритуални откуп праве младе док младожења покушава да до ње уђе на прозор.
Приликом доласка у будући дом млада кида венац са капије док јој свекрва даје сито са зрневљем, које баца на кућу. На самом прагу дају јој погачу, кудељу са белом вуном и мед. Потом она седа у крило свекрви испод које се просипа вода, што представља имитативну магију да би се новој жени обезбедила плодност. Потом са младожењом једе погачу и мед да би им живот био сладак.
З. Глигоријевић
БАЋЕРУЗ
У монографији „Добра вода” пронашли смо занимљиве влашке обичаје. Они још увек негују баћеруз, односно свечаност именовања детета и првог шишања. Баћеруз је колективна свечаност легитимисања детета, односно објављивање његовог имена гостима, која још увек постоји у Ресавици, Бељајки, Суботици, Бобову и Тропоњу. Гости доносе чатовац у јелу и пићу и дар за дете. Потом гости поседају за сто, у чијем челу је кум. Пре него што почне обичај погађања имена детета, попију се по три ракије. Оном ко погоди име кум шаље бардак са ракијом и тањир. Особа која је погодила име у тањир ставља новац и капу као дар за срећу детета. Онда сви пију из бардака, који се враћа куму, док се у тањир ставља новац. Мајка потом донесе дете, које дарују званице, а она најближу родбину. У Суботици код Свилајнца кум узме дете пре ручка и три пута га попрска водом док остали погађају име. Онда он каже његово име, а гости га дарују. Ово је веома важан догађај, јер значи увођење детета у домаћи култ.
Прво шишање, које се обавља до годину дана од рођења, назива се гринђа. Моаша три пута подигне дете у ваздух, а онда га кум стави на столицу и маказама му одсече косу на челу, потиљку и са обе стране главе. У Ресавици, пак, истовремено се обавља крштење, именовање и шишање. Кум доноси шупаљ колач од киселог теста који ставља на главу детета пре шишања. Кроз Колач провуче косу и одсеца је на одређеним местима и каже име детета.колач и косу ставља на дрво јабуке.
Коментари