Crnogorska svadba
Od nevjeste do odive – Crnogorska svadba
Crnogorski običaji na svadbi su se veoma dugo održali. Veliki broj njih se i danas upražnjava i to u neizmenjenom obliku. To se pre svega odnosi na gotovo obavezno nošenje barjaka i veoma rasprostranjen običaj pucanja iz vatrenog oružja kao svojevrsnog izraza veselja na svadbama. u ovom tekstu ćemo se zadržati najviše na ovim aspektima svadbenog običaja, mada su svi običaji toliko kompleksni i razlikuju se od plemena do plemena i o tome je napisan značajan broj studija, a nama bi ovde trebalo znatno više prostora da ih sve pomenemo, a kamoli opišemo.
Pre svega,
promena statusa devojke je potpuno očigledna i to se vidi i u nazivima
za neudatu, verenu devojku (nevjesta), odnosno za udatu (odiva).
Etimologija ovih naziva je veoma interesantna zato što u svojoj osnovi
nevesta znači “neupoznata”, odnosno upućuje na devojku koja je nevina.
To se u staroj Crnoj Gori, naravno nekada podrazumevalo. Podrazumevalo
se i da se, ako ste devojka ne pitate previše oko izbora sopstvenog
mladoženje. Odiva je, pak, naziv za devojku koja se udala, a tako je
zove njena prva porodica, jer ju je “dala” novoj. Nekada se naročito
obraćala pažnja iz koje porodice je devojka i iz koje je momak. Tačno se
znalo koje porodice, pa i plemena imaju veću vrednost u smislu da
zaslužuju dublje poštovanje. i do danas je to gotovo svakom Crnogorcu
naročito važno, i gotovo da nećete sresti nijednog koji ne zna iz kog je
plemena.
Barjak se na crnogorskim svadbama uvek
nosi. To je naprosto neizostavni simolički predmet koji označava
nacionalnu pripadnost dveju porodica koje se stapaju u jednu. Momak koji
nosi barjak ima naročitu čast u svadbenom obredu i naročito se gleda da
je “naočit”, odnosno da je lep i zgodan. On može biti mladoženjin brat
od strica ili od ujaka, ili neki blizak rod. To je jedan lep običaj koji
je ostao iz pradavnih, epskih vremena.
Pucanje iz pušaka i pištolj, kao izraz
veselja je takođe veoma prisutan običaj. Najčešće se puca kada se dolazi
po nevestu, kada se odlazi iz njene kuće, kada se sklopi brak i za
vreme trajanja svadbenog veselja. Danas je to navodno, zabranjeno
zakonom zbog opasnosti koje nepažljivi gosti (pod dejstvom ahkohola)
mogu da izazovu. Međutim, gotovo svako od nas je bio svedok pucanja na
svadbi. To je običaj koji nije svakome drag.
Sećam se jedne svadbe kada sam bila jako
mala, u Crnoj Gori, u blizini Nikšiča, gde se toliko pucalo na svadbi
kada su došli po mladu, sa čije je strane bila moja porodica, da je moja
baka (iz “necrnogorske” strane familije, i nenavikla na takav običaj)
potpuno izbezumljeno naredila meni i mlađoj sestri da se sakrijemo ispod
kreveta i ne izlazimo iz zaklona pola sata. Sećam se kako smo
preplašene ležale u polumraku, potpuno zaglušene bukom. Danas se
naravno, ne plašim više toga, ali svaki put prekrijem uši rukama kada
začujem praske 
Коментари