KUM,KUMSTVO
KUM,KUMSTVO,OBIČAJI KOD SRBA - VEZE SA STARIM BOGOVIMA
Kumstvo je jedan od najrasprostranjenijih ritualnih običaja. Od posebne je važnosti među Slovenima. Pogotovo na našim Južno-slovenskim prostorima. Kum se ceni i poštuje više od svega. Od Srema, gde se kaže: "Kum pa Bog!", Kosova: "Što je Bog na nebu, kum je na zemlji!", pa do istočne i jugoistočne Srbije gde se "Kum poštuje najviše na svetu. Bog pa kum!"
Prema usmenoj predaji, saopštenju starijih kazivača, kum se poštuje sa određenom dozom strahopoštovanja. Kada se prolazi pored kumove kuće treba, obavezno, skinuti kapu. Pisano predanje kaže kako bez kuma ne može da se proslavi, svakako najvažniji hrišćanski praznik, Božić. Kum se uvek poziva na drugi dan Božića sa svojim najbližim srodnicima. Zbog toga je on Božićni Kum. Dalje, na krsnoj slavi, kum je opet glavni gost. Bez njega nema svadbe, krštenja, strižbe... Zato je on, ne samo svadbeni, već i kršteni i strižbeni kum.
Kum i kumstvo prevazilazi svakidašnje običajno verovanje. Kumstvo je običaj koji se sklapa iz raznih potreba i na razne načine dok je u svemu tome najvažnija ličnost kuma. Kum je dakle neka vrsta kulta, kulta ličnosti, koji se podiže na pijedestal božanstva. Pravoslavni hrišćanski kum ima oreol hadžija, svetog čoveka, čoveka posebne vrednosti, važnosti i božanskog porekla a njegova anatema, kletva, proklinjanje smatra se težim od kletve oca ili majke.
Međutim, osnovno pitanje je: da li je kum hrišćanski van kanonski svetitelj, pagansko božanstvo ili posrednik između slovenskih bogova i plemenske zajednice? Da li je on neka vrsta neformalnog ali opet prisutnog sveštenika koji svojim zastupanjem i prinošenjem žrtvi treba da umiri gnev predaka i utihne viku bogova? Kako je kum kultna ličnost kojoj se puno poklanja i daje, tako se od njega uvek puno i očekuje. Kumovske obaveze uopšte nisu male. On treba sve da zaseni svojim darovima...
Dakle, ko je kum? Šta je kumstvo? Gde su koreni? Čemu tolika moralna i duhovna važnost?
KUMOVA SLAMA
Polazeći od činjenice da je kumstvo jedna jako stara slovenska običajna institucija u domaćem pravoslavnom kultu kuma, može se veoma lako uočiti jedno skriveno starinsko božanstvo, koga je hristijanizacija asimilovala i preobrazila u četiri zimska sveca, pri tom ostavljajući njegov paganski ritualni postupak netaknutim u većem delu i proglašavajući ga hrišćanskim obredom.
Razni paganski običaji, po svojoj oblasti, prirodi, rangu i kultu slavljenja, raspoređeni su na nekoliko glavnih praznika koji su vezani za razne hrišćanske svetitelje. Svi svetitelji su raspoređeni u četiri sezone godišnjih doba. Sveti Sava, sveti Jovan, sveti Arhanđeo, sveti Nikola i sveti Mrata pripadaju onim svecima koji imaju svoje praznike u zimskim mesecima. Za nas najbitniji, jer se dotiče običaja i kulta kumstva, svakako je sveti Jovan. "Sa svetim Jovanom se završavaju božićni praznici. Ovaj praznik slavi se 7. januara, po starom, ili 20. januara, po novom kalendaru. Ovaj praznik je istovremeno i druga po redu krsna slava u Novoj godini. Prva je bila sveti Vasilije-mali božić-Nova godina".1
U verovanjima o svetom Jovanu i njegovom kultu ne može da se govori bez da se ne spomene srpsko narodno verovanje o Jovanovoj strugi, kapiji. Naš narod kaže "sve mora doći na Jovanonu strugu" koju često zovu i Božijom kapijom. Sasvim je očigledno da ona u stvari predstavlja ulazak u onaj svet bilo da je "pakao ili raj" a takav ulaz zamišljen je kao kapija. Rimsko narodno verovanje, prema Makrobiju, saopštava sliku o vratima na nebu u sazvežđu Kozoroga i Raka i da se zapravo "veruje da kroz ova vrata duše s neba na ovaj svet dolaze i da se s ovoga sveta na nebo vraćaju. Zato se jedna zovu ljudska, a druga božanska".2
Dalje, kao toponim nalazi su u onim krajevima Grčke koje se naselili balkanski Sloveni, kao npr. Plisovice u Epiru, gde je zovu "Božja ili božanska" struga. Naziv i verovanje svakako su slovenski iako ne spominju atribut "sveti" za Jovana. Dokaz tome su drugi toponimi i nazivi koji su dobili ime, recimo po svetom Savi a ipak se nazivaju "Savine vode" a ne sveto Savine vode. Na taj način sveti Jovan smenio je božanstvo koji je izgleda bilo starinski bog mrtvih - vratar hada, sličan Grčkom Haronu, koji na ulazu u donji svet sačekuje i propušta duše u njega. U vezi sa tim, značajan je još jedan dokaz koji se nalazi u samom imenu jednog nama poznatog sazvežđa na nebu i u narodnim verovanjima o tom sazvežđu. Vukov rečnik navodi priču u Srba kako je kum od kuma ukrao breme slame, pa kako je nosio, slama je ispadala i prosipala se putem, a onda je Bog slamu, pokupio i stavio na nebo za večni spomen. Od tada je naziv Kumovska slama naziv za "dugu svetlu prugu preko celog neba, sastavljenu od bezbroj sitnih zvezda, vidljivih za vreme zvezdanih noći".3 Naziv, svakako slovenski poznat je još i Bugarima i Grcima. Etimologija na osnovu zajedničkog indoevropskog verovanja glasila bi da je "Kumovska slama put kojim duše idu na nebo".4 Pošto na tom putu duše imaju svoje vođe, srpska Kumovska slama bila bi put kojim ih Božanski kum - svet Jovan - odnosno kao božanstvo mrtvih, te ukazuje na mogućnost da je njegova dužnost da umrle odvede precima.
Dakle, Kumovska slama je put kojim putuju bogovi a tim se putem vozi u kolima božanstvo Vodanovog tipa,5 bog mrtvih i vođa duša, kome je identičan i sveti Jovan kao božanstvo kumstva i Božanski kum. Tako da se "pod prilikom Jovanovom, očevidno pritaijo davni bog Srba i Hrvata".6
Postoji još jedna, takođe, jako stara religijska ustanova, koja je povezana sa božanstvom kumstva a to je veštačko koje se drugačije zove i duhovno srodstvo. Kumstvo je najače duhovno srodstvo u našem narodu. To je mistično krvno srodstvo, koje se uglavnom sklapa usmenim putem ili ceremonijalno, mešanjem ili pijenjem zajedničke krvi ili vina ali uvek u prisustvu božanstva kumstva koje se priziva, epiklezom, velikog imena božanstva kumstva, da ustanovi mistično krvno srodstvo. U priči "Dobro i zlo nikada ne ginu" opisuje se ceremonijalni proces, koji je bio isti i za bratstvo i za kumstvo: "Pobratimili su se jedan drugom iz mišice krvi se napili".7
Dakle, božanstvo kumstva je po svojoj prirodi ktonično, podzemno, božanstvo koje je zasnovano na tabuu krvi kao neprikosnovenost veze krvnog srodstva. Za one koji su se okumili i postali kumovi važi zakon egzogamije. To je zapravo jedno običajno pravo po narodnom shvatanju, gde se nakon ustanovljavanja duhovnog srodstva kum smatra i za stvarnog krvnog rođaka, tako da sa njim nema sklapanja brakova kao ni sa njegovom decom, niti njihova deca sa njegovom decom. Pravoslavna crkva je zabranila zakon, egzogamije, dajući uredbe, kada se može ostvariti brak sa kumom i njegovim potomcima.8 Zato se za kuma uzima čovek koji nije srodnik po krvnoj liniji, obično iz imućnije kuće, da bi mogao da pomogne u slučaju nužde. Nikako se ne uzima komšija da ne bi došlo do svađa, koje su, inače, uobičajne među susedima. Kumstvo se otkazuje samo u slučaju kada umiru deca, kada kum osiromaši a može i da se privremeno otkaže kada je kum u žalosti a treba da prisustvuje svadbi ili krštenju. Ako se kum menja, od njega mora da se traži, najpre, oproštaj, pa tek onda novi kum. Čovek može da se okumi i sa životinjom, npr. vukom da ne bi dirao stada a za uzvrat čovek ga ne ubija. Tako da i vuk postaje duhovni srodnik, najverovatnije preko epikleze.
Kum je posrednik između živih i njihovih mrtvih predaka. Kada se daje ime novorođenom detetu, kum je posrednik koji uspostavlja srodničku vezu između deteta, njegove porodice ili plemena. On daje ime kojim konstatuje da se predak u detetu inkarnirao.9
Dalje, na svadbi kum je taj koji uvodi mladu u novu porodicu i mističnim putem stvara srodničku vezu. Na krštenju, ako je dete bolesno, uzima se za kuma prvi koji naiđe na putu do crkve (tako što se postavi dete na raskršće i čeka se) a ako je dete zdravo, krsti se tek nakon četrnaest dana, jer se smatra da je nekršteno dete pod vlašću đavola. Kum je zastupnik pred Bogom i on se odriče đavola i ispoveda veru, u ime deteta - mesto deteta.
Dalje, dete se po prvi put šiša tek kada napuni godinu dana i tada kum prinosi žrtvu, pramen kumčetove kose, njegovim precima da bi ih smirio jer traže osvetu. Ovakvo, šišano kumstvo ustalilo se i u okumljavanju Srba i Turaka (jer oni na mokrom hrišćanskom ne mogu učestovati). Ono je najstarije jer potiče iz predhrišćanske epohe.10 Ako je dete bolesno, iznesu ga na raskršće pa ga ošiša onaj ko prvi naiđe.
Dakle, kršteno kumstvo je samo pohrišćanjena forma šišanog. "Kada se dete rodi bolešljivo ili dete roditelja čija deca umiru poštuje se običaj koji se izvodi izvan kuće tj. na raskršću puteva".11 Roditelji tamo mole prvog prolaznika da bude detetu kum, ili npr. na Kosovu gde se dete položi licem ka zemlji a glava mu je na istoku. Onaj koji pronađe dete okreće mu lice naviše što je znak prihvatanja deteta i simbol oslobađanja od smrti. Kum je u ovom slučaju zaštitinik od bolesti.
Dakle, postoje tkzv. dva suva (šišano i venčano), jedno mokro (kršteno) kumstvo, kumstvo iz nužde (na raskršću) i kumstvo u kapi. Kum izvodi ceremoniju šišanja deteta u skladu sa crkvenim običajima a na njegovu glavu stavlja novu kapu. Najverovatnije nekadašnji simbol plemena, ali ona može biti i amajlija, lični talisman (ako je recimo, od totema - kao "vučja kapa"). Kosa deteta predaje se vladajućem duhu ili anđelu čuvaru koji je povezan sa duhom predaka, a zatim se zamoči u vosak, ostavi ili zakopa ispod mladog ružinog drveta. Tako, dete prolazi kroz obred prelaza, gde sve dok se ne krsti i ne dobije nadimak koji ga štiti. Obredom prelaza učvršćuje se detova sigurnost i identitet koji ga vezuje čvrstom vezom sa zaštitnikom koji je odgovoran za njega. Kum je, dakle, čarobnjak koji zna dečiji nadimak i kapu koja ga štiti. Vuk kaže da se kumovskim imenom dete štitilo od vukodlaka.12
Postoje polemike oko etimologije reči kum. V. Čajkanović ukazuje da je ta reč manje ili više zajednička, slovenska (srpska, ruska, poljska, bugarska), što po njemu dokazuje da je to vrlo stara predhrišćanska ustanova. Sa druge strane, N. Nodilo tvrdi da reči, kum i kuma iako Slovenima zajedničke nisu izvorno slovenske, već slavenizirani latiniteti. Sve u svemu kumstvo ima vrednost krvnog srodstva a staro slovensko božanstvo, božanstvo krvnoga srodstva, nastavilo je da živi u predstavniku kumstva, svetom Jovanu. Sasvim razumljivo jer činjenica je da je on krstio Gospoda Isusa, pa je prema tome božanski zaštitnik kumstva.
Međutim, u Boljevačkom srezu na svetog Jovana postoji običaj pranja ikona na reci ili kladencu, gde se, one, malo operu od prašine i opet vrate na svoje mesto. Tog istog dana peru se ritualno i krstevi u sredini naselja ili po poljima, ali ne oni službeni-crvkeni već prostonarodni, srpski. Krstovi i ikone ostaci su slovenskih idola, u obliku panjeva ili kočeva na kojima su se tek malo videle ruke, a njihovo pranje u tkzv. "nekrštenim danima" predstavlja očišćene tragova ktonočnih demona.13 Kult predaka povezan je sa kućnim božanstvima, koji su čuvari doma i ognjišta, tako da je kult ikona direktno povezan sa njima.
Ovo božanstvo krvnoga srodstva ukazuje da je ono pre svega božanstvo koje je zajednički predak celog slovenskog naroda. Prema tome taj bog je ustvari veliki nacionalni bog slovenskog naroda, sličan galskom Dispateru, germanskom Vodanu i grčkom Hermesu. Atribut ovog ktoničnog božanstva je vuk kao božansvto mrtvih ili više denmon koji komunicira kao posrednik sa bogom donjeg sveta kao što je, kod nas, Veles - bog pastirski koji je i vučji pastir. S obzirom na to da su svi zimski sveci zamenili bogove mrtvih, postavlja se pitanje autentičnog imena božanstva kumstva.
Pošto su se "u zimi slavile svečanosti zimskog kralja Koljada, što je i danas uobičajeno u Ukrajini i Belorusiji"14 možemo da pretpostavimo da je Koljad njegovo autentično ime. Međutim, N. Nodilo (str. 148) kaže da se svetom Jovanu dodaje i nadimak "zlatni" jer je navodno sveti Jovan zamenik Mladog Sunca, koji zlatom zlati kumčetovu kosu. Da li se onda radi o Svarožiću, sinu boga sunca Svaruga? Ako je pretpostavka da je božanski kum, božanstvo sunca onda se možda radi i o Belobogu?15
ZAKLJUČAK
Diskusiona dilema o imenu božanstva, svakako se svodi na same pretpostavke ili projekcije. Pošto su Sloveni - indoevropljani, da li to znači da je zajedničko indoevropsko božanstvo Dispater kao nebeski otac i rodonačelnik nacije bilo i njihovo božanstvo? Možda pod drugačijim imenom ili izgovorom toga imena? Bilo kako bilo, bilo da je ktonično - podzemno ili božanstvo neba svakako da je neka vrsta spasenja, ako o tome može da se govori u slovenskom paganizmu i paganizmu uopšte, zavisila od njega. Poštovanje njegovog materijalizovanog predstavnika na zemlji Božićnog kuma-Jovana i kuma kao svojevrsnog zastupnika i sveštenika, značilo je umilostivljenje i neku čudnu nadu da će jednoga dana preko božanske struge ili kapije duša ući u neku vrstu neba ili spokoja.
Dalje, tabu krvi koji je ovo božanstvo uspostavilo govori o tome da je on mitski začetnik slovenske nacije, jer poziva na krvno ili uspostavljanje krvnog srodstva tamo gde je to nemoguće jer ne postoji krvno nasleđe, kumstvom i bratimljenjem. Što, svakako, može da predstavlja božanstvo nacije koje ujedinjuje naciju i jača je stvaranjem osećaja bratske pripadnosti preko običaja kumstva. Primer toga su i drugi sveci iz zimske sezone kao što je npr. sveti Sava koji je po predanju poučavao narod da održi i očuva kumstvo i pobratimstvo i srodstvo koje obuhvata ceo srpski narod, a osuđuje neslogu raskidanje kumstva, razbijanje bratstva, itd.16
Koliki i kakav uticaj je ostavilo kumstvo i kult kuma (koji je predstavnik Božićnog kuma ili njegova inkarnacija), na srpski narod najbolje je vidljiva u prevodu Novoga zaveta Vuka Karadžića u jevanđelju po Jovanu, gde kaže "a kad kum okusi od vina"17. Vuk je najverovatnije preveo ovaj deo stiha unoseći i podržavajući, pravoslavnu svadbenu praksu da kum najpre proba vino na svadbi, što svakako dokazuje njegov kultni uticaj i na narod i na Vuka kao prevodioca. Međutim, dr Emilijan Čarnić u prevodu tog istog teksta sa Grčkog, kritičkog Nestle-Alandovog teksta, kaže "a kad trpezar okusi vodu koja je postala vino",18 što se svakako vidi da kum i kumstvo, ne pripadaju ni starozavetnoj ni novozavetnoj verskoj tradiciji, već da su došli sa starne, iz paganskih kultnih uticaja.
Da li su to tek neke nenamerne "greške" u prevođenju, ili dokazi da je staro božanstvo, mistični zajednički predak svih Slovena, nastavilo svoj život i uticaj u pravoslavnom kultu kumstva? "Kumstvo je u Sremu nasleđivano sve do savremenog doba, a u nekim seoskim sredinama Srema ono se i dalje neguje".19
Zoran Grgovski
BELEŠKE
1 Vuković, 1981:str. 96.
2 Vidi Čajkanović, 1994: str. 42-44.
3 Vidi Rečnik srpsko-hrvatskog jezika, 1973: str.842.
4 Vidi Čajkanović, 1994: str. 45.
5 Vidi Elijade, 1996: str. 135.
6 Nodilo, 1981: str. 149.
7 Vidi Šaulić, 1925: str. 147.
8 Vidi Milaš, 1902: str. 653.
9 Vidi, Čajkanović, 1994: str. 55.
10 Vidi Nodilo, 1981: str. 147.
11 Kemp, 1993: str. 70.
12 Vidi Rečnik srpsko-hrvatskog jezika, 1973: str. 125.
13 Vidi Čajkanović, 1994: str. 282.
14 Mitologija, 1989: str. 194.
15 Vidi Elijade, 1997: str. 268.
16 Stanić, 1990: str. 47.
17 Karadžić, jevanđelje po Jovanu 2:9.
18 Čarnić, jevanđelje po Jovanu 2:9.
19 Radulovački, 1991: str. 196.
CITIRANA DELA
- Čarnić, Emilijan, prevod Novoga zaveta.
- Čajkanović, Veselin 1994. O vrhovnom Bogu u staroj srpskoj religiji. Beograd: SKZ.
- Vuković, Milan 1981. Narodne običaji, verovanja i poslovice kod Srba. Beograd.
- Elijade, Mirče 1996. Svetske religije. Beograd: Narodna knjiga Alfa.
- Karadžić, Vuk, prevod Novoga zaveta.
- Kemp, Pejšns 1993. Slovenska magija. Beograd: Luta.
- Milaš, Nikodim 1902. Pravoslavno crkveno pravo. Mostar: Izdavačka knjižarnica Pahera i Kisića.
- 1989. Mitologija: ilustrirana enciklopedija:Richard Cavedish, Trevor O. Ling. Zagreb, Ljubljana: Mladinska knjiga.
- Nodilo, Natko 1981. Stara vera Srba i Hrvata. Split: Logos.
- Radulovački, Ljiljana 1997. Kum pa Bog. Novi Sad: Matica srpska.
- Stanić, Milija 1989. Sava Nemanjić. Beograd: Trag.
- Uređivački odbor matice srpske 1973. Rečnik srpsko-hrvatskog jezika. Novi Sad: Matica srpska.
- Šaulić, Novica 1925. Srpske narodne priče. Beograd: Gece Kon.
Kumstvo je jedan od najrasprostranjenijih ritualnih običaja. Od posebne je važnosti među Slovenima. Pogotovo na našim Južno-slovenskim prostorima. Kum se ceni i poštuje više od svega. Od Srema, gde se kaže: "Kum pa Bog!", Kosova: "Što je Bog na nebu, kum je na zemlji!", pa do istočne i jugoistočne Srbije gde se "Kum poštuje najviše na svetu. Bog pa kum!"
Prema usmenoj predaji, saopštenju starijih kazivača, kum se poštuje sa određenom dozom strahopoštovanja. Kada se prolazi pored kumove kuće treba, obavezno, skinuti kapu. Pisano predanje kaže kako bez kuma ne može da se proslavi, svakako najvažniji hrišćanski praznik, Božić. Kum se uvek poziva na drugi dan Božića sa svojim najbližim srodnicima. Zbog toga je on Božićni Kum. Dalje, na krsnoj slavi, kum je opet glavni gost. Bez njega nema svadbe, krštenja, strižbe... Zato je on, ne samo svadbeni, već i kršteni i strižbeni kum.
Kum i kumstvo prevazilazi svakidašnje običajno verovanje. Kumstvo je običaj koji se sklapa iz raznih potreba i na razne načine dok je u svemu tome najvažnija ličnost kuma. Kum je dakle neka vrsta kulta, kulta ličnosti, koji se podiže na pijedestal božanstva. Pravoslavni hrišćanski kum ima oreol hadžija, svetog čoveka, čoveka posebne vrednosti, važnosti i božanskog porekla a njegova anatema, kletva, proklinjanje smatra se težim od kletve oca ili majke.
Međutim, osnovno pitanje je: da li je kum hrišćanski van kanonski svetitelj, pagansko božanstvo ili posrednik između slovenskih bogova i plemenske zajednice? Da li je on neka vrsta neformalnog ali opet prisutnog sveštenika koji svojim zastupanjem i prinošenjem žrtvi treba da umiri gnev predaka i utihne viku bogova? Kako je kum kultna ličnost kojoj se puno poklanja i daje, tako se od njega uvek puno i očekuje. Kumovske obaveze uopšte nisu male. On treba sve da zaseni svojim darovima...
Dakle, ko je kum? Šta je kumstvo? Gde su koreni? Čemu tolika moralna i duhovna važnost?
KUMOVA SLAMA
Polazeći od činjenice da je kumstvo jedna jako stara slovenska običajna institucija u domaćem pravoslavnom kultu kuma, može se veoma lako uočiti jedno skriveno starinsko božanstvo, koga je hristijanizacija asimilovala i preobrazila u četiri zimska sveca, pri tom ostavljajući njegov paganski ritualni postupak netaknutim u većem delu i proglašavajući ga hrišćanskim obredom.
Razni paganski običaji, po svojoj oblasti, prirodi, rangu i kultu slavljenja, raspoređeni su na nekoliko glavnih praznika koji su vezani za razne hrišćanske svetitelje. Svi svetitelji su raspoređeni u četiri sezone godišnjih doba. Sveti Sava, sveti Jovan, sveti Arhanđeo, sveti Nikola i sveti Mrata pripadaju onim svecima koji imaju svoje praznike u zimskim mesecima. Za nas najbitniji, jer se dotiče običaja i kulta kumstva, svakako je sveti Jovan. "Sa svetim Jovanom se završavaju božićni praznici. Ovaj praznik slavi se 7. januara, po starom, ili 20. januara, po novom kalendaru. Ovaj praznik je istovremeno i druga po redu krsna slava u Novoj godini. Prva je bila sveti Vasilije-mali božić-Nova godina".1
U verovanjima o svetom Jovanu i njegovom kultu ne može da se govori bez da se ne spomene srpsko narodno verovanje o Jovanovoj strugi, kapiji. Naš narod kaže "sve mora doći na Jovanonu strugu" koju često zovu i Božijom kapijom. Sasvim je očigledno da ona u stvari predstavlja ulazak u onaj svet bilo da je "pakao ili raj" a takav ulaz zamišljen je kao kapija. Rimsko narodno verovanje, prema Makrobiju, saopštava sliku o vratima na nebu u sazvežđu Kozoroga i Raka i da se zapravo "veruje da kroz ova vrata duše s neba na ovaj svet dolaze i da se s ovoga sveta na nebo vraćaju. Zato se jedna zovu ljudska, a druga božanska".2
Dalje, kao toponim nalazi su u onim krajevima Grčke koje se naselili balkanski Sloveni, kao npr. Plisovice u Epiru, gde je zovu "Božja ili božanska" struga. Naziv i verovanje svakako su slovenski iako ne spominju atribut "sveti" za Jovana. Dokaz tome su drugi toponimi i nazivi koji su dobili ime, recimo po svetom Savi a ipak se nazivaju "Savine vode" a ne sveto Savine vode. Na taj način sveti Jovan smenio je božanstvo koji je izgleda bilo starinski bog mrtvih - vratar hada, sličan Grčkom Haronu, koji na ulazu u donji svet sačekuje i propušta duše u njega. U vezi sa tim, značajan je još jedan dokaz koji se nalazi u samom imenu jednog nama poznatog sazvežđa na nebu i u narodnim verovanjima o tom sazvežđu. Vukov rečnik navodi priču u Srba kako je kum od kuma ukrao breme slame, pa kako je nosio, slama je ispadala i prosipala se putem, a onda je Bog slamu, pokupio i stavio na nebo za večni spomen. Od tada je naziv Kumovska slama naziv za "dugu svetlu prugu preko celog neba, sastavljenu od bezbroj sitnih zvezda, vidljivih za vreme zvezdanih noći".3 Naziv, svakako slovenski poznat je još i Bugarima i Grcima. Etimologija na osnovu zajedničkog indoevropskog verovanja glasila bi da je "Kumovska slama put kojim duše idu na nebo".4 Pošto na tom putu duše imaju svoje vođe, srpska Kumovska slama bila bi put kojim ih Božanski kum - svet Jovan - odnosno kao božanstvo mrtvih, te ukazuje na mogućnost da je njegova dužnost da umrle odvede precima.
Dakle, Kumovska slama je put kojim putuju bogovi a tim se putem vozi u kolima božanstvo Vodanovog tipa,5 bog mrtvih i vođa duša, kome je identičan i sveti Jovan kao božanstvo kumstva i Božanski kum. Tako da se "pod prilikom Jovanovom, očevidno pritaijo davni bog Srba i Hrvata".6
Postoji još jedna, takođe, jako stara religijska ustanova, koja je povezana sa božanstvom kumstva a to je veštačko koje se drugačije zove i duhovno srodstvo. Kumstvo je najače duhovno srodstvo u našem narodu. To je mistično krvno srodstvo, koje se uglavnom sklapa usmenim putem ili ceremonijalno, mešanjem ili pijenjem zajedničke krvi ili vina ali uvek u prisustvu božanstva kumstva koje se priziva, epiklezom, velikog imena božanstva kumstva, da ustanovi mistično krvno srodstvo. U priči "Dobro i zlo nikada ne ginu" opisuje se ceremonijalni proces, koji je bio isti i za bratstvo i za kumstvo: "Pobratimili su se jedan drugom iz mišice krvi se napili".7
Dakle, božanstvo kumstva je po svojoj prirodi ktonično, podzemno, božanstvo koje je zasnovano na tabuu krvi kao neprikosnovenost veze krvnog srodstva. Za one koji su se okumili i postali kumovi važi zakon egzogamije. To je zapravo jedno običajno pravo po narodnom shvatanju, gde se nakon ustanovljavanja duhovnog srodstva kum smatra i za stvarnog krvnog rođaka, tako da sa njim nema sklapanja brakova kao ni sa njegovom decom, niti njihova deca sa njegovom decom. Pravoslavna crkva je zabranila zakon, egzogamije, dajući uredbe, kada se može ostvariti brak sa kumom i njegovim potomcima.8 Zato se za kuma uzima čovek koji nije srodnik po krvnoj liniji, obično iz imućnije kuće, da bi mogao da pomogne u slučaju nužde. Nikako se ne uzima komšija da ne bi došlo do svađa, koje su, inače, uobičajne među susedima. Kumstvo se otkazuje samo u slučaju kada umiru deca, kada kum osiromaši a može i da se privremeno otkaže kada je kum u žalosti a treba da prisustvuje svadbi ili krštenju. Ako se kum menja, od njega mora da se traži, najpre, oproštaj, pa tek onda novi kum. Čovek može da se okumi i sa životinjom, npr. vukom da ne bi dirao stada a za uzvrat čovek ga ne ubija. Tako da i vuk postaje duhovni srodnik, najverovatnije preko epikleze.
Kum je posrednik između živih i njihovih mrtvih predaka. Kada se daje ime novorođenom detetu, kum je posrednik koji uspostavlja srodničku vezu između deteta, njegove porodice ili plemena. On daje ime kojim konstatuje da se predak u detetu inkarnirao.9
Dalje, na svadbi kum je taj koji uvodi mladu u novu porodicu i mističnim putem stvara srodničku vezu. Na krštenju, ako je dete bolesno, uzima se za kuma prvi koji naiđe na putu do crkve (tako što se postavi dete na raskršće i čeka se) a ako je dete zdravo, krsti se tek nakon četrnaest dana, jer se smatra da je nekršteno dete pod vlašću đavola. Kum je zastupnik pred Bogom i on se odriče đavola i ispoveda veru, u ime deteta - mesto deteta.
Dalje, dete se po prvi put šiša tek kada napuni godinu dana i tada kum prinosi žrtvu, pramen kumčetove kose, njegovim precima da bi ih smirio jer traže osvetu. Ovakvo, šišano kumstvo ustalilo se i u okumljavanju Srba i Turaka (jer oni na mokrom hrišćanskom ne mogu učestovati). Ono je najstarije jer potiče iz predhrišćanske epohe.10 Ako je dete bolesno, iznesu ga na raskršće pa ga ošiša onaj ko prvi naiđe.
Dakle, kršteno kumstvo je samo pohrišćanjena forma šišanog. "Kada se dete rodi bolešljivo ili dete roditelja čija deca umiru poštuje se običaj koji se izvodi izvan kuće tj. na raskršću puteva".11 Roditelji tamo mole prvog prolaznika da bude detetu kum, ili npr. na Kosovu gde se dete položi licem ka zemlji a glava mu je na istoku. Onaj koji pronađe dete okreće mu lice naviše što je znak prihvatanja deteta i simbol oslobađanja od smrti. Kum je u ovom slučaju zaštitinik od bolesti.
Dakle, postoje tkzv. dva suva (šišano i venčano), jedno mokro (kršteno) kumstvo, kumstvo iz nužde (na raskršću) i kumstvo u kapi. Kum izvodi ceremoniju šišanja deteta u skladu sa crkvenim običajima a na njegovu glavu stavlja novu kapu. Najverovatnije nekadašnji simbol plemena, ali ona može biti i amajlija, lični talisman (ako je recimo, od totema - kao "vučja kapa"). Kosa deteta predaje se vladajućem duhu ili anđelu čuvaru koji je povezan sa duhom predaka, a zatim se zamoči u vosak, ostavi ili zakopa ispod mladog ružinog drveta. Tako, dete prolazi kroz obred prelaza, gde sve dok se ne krsti i ne dobije nadimak koji ga štiti. Obredom prelaza učvršćuje se detova sigurnost i identitet koji ga vezuje čvrstom vezom sa zaštitnikom koji je odgovoran za njega. Kum je, dakle, čarobnjak koji zna dečiji nadimak i kapu koja ga štiti. Vuk kaže da se kumovskim imenom dete štitilo od vukodlaka.12
Postoje polemike oko etimologije reči kum. V. Čajkanović ukazuje da je ta reč manje ili više zajednička, slovenska (srpska, ruska, poljska, bugarska), što po njemu dokazuje da je to vrlo stara predhrišćanska ustanova. Sa druge strane, N. Nodilo tvrdi da reči, kum i kuma iako Slovenima zajedničke nisu izvorno slovenske, već slavenizirani latiniteti. Sve u svemu kumstvo ima vrednost krvnog srodstva a staro slovensko božanstvo, božanstvo krvnoga srodstva, nastavilo je da živi u predstavniku kumstva, svetom Jovanu. Sasvim razumljivo jer činjenica je da je on krstio Gospoda Isusa, pa je prema tome božanski zaštitnik kumstva.
Međutim, u Boljevačkom srezu na svetog Jovana postoji običaj pranja ikona na reci ili kladencu, gde se, one, malo operu od prašine i opet vrate na svoje mesto. Tog istog dana peru se ritualno i krstevi u sredini naselja ili po poljima, ali ne oni službeni-crvkeni već prostonarodni, srpski. Krstovi i ikone ostaci su slovenskih idola, u obliku panjeva ili kočeva na kojima su se tek malo videle ruke, a njihovo pranje u tkzv. "nekrštenim danima" predstavlja očišćene tragova ktonočnih demona.13 Kult predaka povezan je sa kućnim božanstvima, koji su čuvari doma i ognjišta, tako da je kult ikona direktno povezan sa njima.
Ovo božanstvo krvnoga srodstva ukazuje da je ono pre svega božanstvo koje je zajednički predak celog slovenskog naroda. Prema tome taj bog je ustvari veliki nacionalni bog slovenskog naroda, sličan galskom Dispateru, germanskom Vodanu i grčkom Hermesu. Atribut ovog ktoničnog božanstva je vuk kao božansvto mrtvih ili više denmon koji komunicira kao posrednik sa bogom donjeg sveta kao što je, kod nas, Veles - bog pastirski koji je i vučji pastir. S obzirom na to da su svi zimski sveci zamenili bogove mrtvih, postavlja se pitanje autentičnog imena božanstva kumstva.
Pošto su se "u zimi slavile svečanosti zimskog kralja Koljada, što je i danas uobičajeno u Ukrajini i Belorusiji"14 možemo da pretpostavimo da je Koljad njegovo autentično ime. Međutim, N. Nodilo (str. 148) kaže da se svetom Jovanu dodaje i nadimak "zlatni" jer je navodno sveti Jovan zamenik Mladog Sunca, koji zlatom zlati kumčetovu kosu. Da li se onda radi o Svarožiću, sinu boga sunca Svaruga? Ako je pretpostavka da je božanski kum, božanstvo sunca onda se možda radi i o Belobogu?15
ZAKLJUČAK
Diskusiona dilema o imenu božanstva, svakako se svodi na same pretpostavke ili projekcije. Pošto su Sloveni - indoevropljani, da li to znači da je zajedničko indoevropsko božanstvo Dispater kao nebeski otac i rodonačelnik nacije bilo i njihovo božanstvo? Možda pod drugačijim imenom ili izgovorom toga imena? Bilo kako bilo, bilo da je ktonično - podzemno ili božanstvo neba svakako da je neka vrsta spasenja, ako o tome može da se govori u slovenskom paganizmu i paganizmu uopšte, zavisila od njega. Poštovanje njegovog materijalizovanog predstavnika na zemlji Božićnog kuma-Jovana i kuma kao svojevrsnog zastupnika i sveštenika, značilo je umilostivljenje i neku čudnu nadu da će jednoga dana preko božanske struge ili kapije duša ući u neku vrstu neba ili spokoja.
Dalje, tabu krvi koji je ovo božanstvo uspostavilo govori o tome da je on mitski začetnik slovenske nacije, jer poziva na krvno ili uspostavljanje krvnog srodstva tamo gde je to nemoguće jer ne postoji krvno nasleđe, kumstvom i bratimljenjem. Što, svakako, može da predstavlja božanstvo nacije koje ujedinjuje naciju i jača je stvaranjem osećaja bratske pripadnosti preko običaja kumstva. Primer toga su i drugi sveci iz zimske sezone kao što je npr. sveti Sava koji je po predanju poučavao narod da održi i očuva kumstvo i pobratimstvo i srodstvo koje obuhvata ceo srpski narod, a osuđuje neslogu raskidanje kumstva, razbijanje bratstva, itd.16
Koliki i kakav uticaj je ostavilo kumstvo i kult kuma (koji je predstavnik Božićnog kuma ili njegova inkarnacija), na srpski narod najbolje je vidljiva u prevodu Novoga zaveta Vuka Karadžića u jevanđelju po Jovanu, gde kaže "a kad kum okusi od vina"17. Vuk je najverovatnije preveo ovaj deo stiha unoseći i podržavajući, pravoslavnu svadbenu praksu da kum najpre proba vino na svadbi, što svakako dokazuje njegov kultni uticaj i na narod i na Vuka kao prevodioca. Međutim, dr Emilijan Čarnić u prevodu tog istog teksta sa Grčkog, kritičkog Nestle-Alandovog teksta, kaže "a kad trpezar okusi vodu koja je postala vino",18 što se svakako vidi da kum i kumstvo, ne pripadaju ni starozavetnoj ni novozavetnoj verskoj tradiciji, već da su došli sa starne, iz paganskih kultnih uticaja.
Da li su to tek neke nenamerne "greške" u prevođenju, ili dokazi da je staro božanstvo, mistični zajednički predak svih Slovena, nastavilo svoj život i uticaj u pravoslavnom kultu kumstva? "Kumstvo je u Sremu nasleđivano sve do savremenog doba, a u nekim seoskim sredinama Srema ono se i dalje neguje".19
Zoran Grgovski
BELEŠKE
1 Vuković, 1981:str. 96.
2 Vidi Čajkanović, 1994: str. 42-44.
3 Vidi Rečnik srpsko-hrvatskog jezika, 1973: str.842.
4 Vidi Čajkanović, 1994: str. 45.
5 Vidi Elijade, 1996: str. 135.
6 Nodilo, 1981: str. 149.
7 Vidi Šaulić, 1925: str. 147.
8 Vidi Milaš, 1902: str. 653.
9 Vidi, Čajkanović, 1994: str. 55.
10 Vidi Nodilo, 1981: str. 147.
11 Kemp, 1993: str. 70.
12 Vidi Rečnik srpsko-hrvatskog jezika, 1973: str. 125.
13 Vidi Čajkanović, 1994: str. 282.
14 Mitologija, 1989: str. 194.
15 Vidi Elijade, 1997: str. 268.
16 Stanić, 1990: str. 47.
17 Karadžić, jevanđelje po Jovanu 2:9.
18 Čarnić, jevanđelje po Jovanu 2:9.
19 Radulovački, 1991: str. 196.
CITIRANA DELA
- Čarnić, Emilijan, prevod Novoga zaveta.
- Čajkanović, Veselin 1994. O vrhovnom Bogu u staroj srpskoj religiji. Beograd: SKZ.
- Vuković, Milan 1981. Narodne običaji, verovanja i poslovice kod Srba. Beograd.
- Elijade, Mirče 1996. Svetske religije. Beograd: Narodna knjiga Alfa.
- Karadžić, Vuk, prevod Novoga zaveta.
- Kemp, Pejšns 1993. Slovenska magija. Beograd: Luta.
- Milaš, Nikodim 1902. Pravoslavno crkveno pravo. Mostar: Izdavačka knjižarnica Pahera i Kisića.
- 1989. Mitologija: ilustrirana enciklopedija:Richard Cavedish, Trevor O. Ling. Zagreb, Ljubljana: Mladinska knjiga.
- Nodilo, Natko 1981. Stara vera Srba i Hrvata. Split: Logos.
- Radulovački, Ljiljana 1997. Kum pa Bog. Novi Sad: Matica srpska.
- Stanić, Milija 1989. Sava Nemanjić. Beograd: Trag.
- Uređivački odbor matice srpske 1973. Rečnik srpsko-hrvatskog jezika. Novi Sad: Matica srpska.
- Šaulić, Novica 1925. Srpske narodne priče. Beograd: Gece Kon.
Коментари