Henrik Lovmjanjski -Religija Slovena
http://www.scribd.com/doc/14667149/Henrik-Lovmjanjski-Religija-Slovena
Knjiga poznatog poljskog istoričara Henrika Lovmjanjskog (Henryk Lowmianski) Religija Slowian i jej upadek – w. VI – XII, objavljena je u Varšavi 1979. godine. Do danas to delo je steklo ugled najpouzdanije sinteze naučnih saznanja o religiji Slovena i njenom postepenom raspadu i transformaciji pod uticajem hrišćanstva. U tri obimna poglavlja, Lovmjanjski piše, između ostalog, o indoevropskom nasleđu u religiji Slovena, o pitanju prototeizma kod Južnih Slovena, o pravnom aspektu religije Slovena i njihovog prevođenja u hrišćanstvo, o misijama i pokrštavanju, o zemaljskoj i eshatološkoj funkciji nove religije. Na kraju knjige data su dva registra: 1. registar autora, geografskih imena i etnonima i 2. registar božanstava i mitskih bića.
Словенски систем, као традиционална групна религија, развио се током процеса спонтаног идеолошког рада, на основу индоевропског наслеђа, које се преобразило у периоду који је тешко прецизирати, али који је у бити непроменљив. Његову карактеристику чинило је више божанстава као предмет култа, из чега је произилазио вероисповедни либерализам. Сва натприродна бића, било властита или туђа, била су истински и потенцијално корисна за човека. Ова религија била је лишена контроле морала. Није развијала награде или казне у будућем животу због земаљских дела.
Одступање од религије било је нарушавање групног права, и индивидуално преобраћање на другу религију – без сагласности групе – било је недопустиво у оквиру уређења групе. Промена религије имала је карактер правног акта, који доноси цела група и обавезује све њене чланове. Племенско друштво, сматрало је религију једним од елемената обичајног права. Законотворна улога обичаја, давнина, традиције, одређивала је понашање племена и регулисала целокупан племенски живот, а самим тим, и веровања.
Боржијево примање хришћанства, и покушај увођења ове религије у Чешкој, довели су до побуне народа, који му је замерао да је одбацио обичаје отаца и усвојио непознато хришћанско право (Кристијан, крај 19. века). Херборд, помињајући Шчећињане, пружа податке да су они изјављивали да не одбацују домаће законе, да им та религија одговара, то јест, она коју већ исповедају. Истовремено, осуђују хришћанство, наводећи да међу хришћанима има лопова, разбојника, оних који им одсецају ноге, ваде очи; да хришћанин против хришћанина примењује сваки злочин и казну, и да, стога, таква религија треба да остане што даље од њих.
Племена су примала хришћанство тек под принудом виших државних власти. Руска кнегиња Олга, која је владала уместо свог сина Свјатослава, наговарала га је да прими хришћанство, као што је то и она учинила. Свјатослав је то одбио, рекавши :„Како да примим сам туђе право? Дружина ће ми се смејати због тога.” Под „дружином” је мислио на своје окружење, бојаре и ратнике.
Као пример, да о промени религије не одлучује само кнез, већ и став друштва, може послужити Карантанија, где је дошло до народне побуне против хришћанских мисионара, и где је после смрти Хотимира, дошло до устанка који је сасвим избацио хришћанско свештенство из Карантаније. На западу је однос према хришћанству био непријатељски. У Шчећину, на пример, мисија је наишла на јак отпор, који није устукнуо ни пред физичком силом, батинама и каменицама. Напори мисионара били су узалудни. Тек, под казнама и претњама ратом, од стране Кривоустог, приморани су на послушност, и после дугих дискусија на збору, подредили су се кнежевим захтевима. Волињани, који су такође под принудом прихватили хришћанство, убрзо су погазили своју одлуку, и вратили се словенској религији. Међутим, за време друге мисије, старешине су донеле одлуку да се племе преобрати у хришћанство. Х.Д. Кал истиче две етапе христијанизације: политичка освајања усмерена против пагана и мисионарску акцију која је наводила словенски живаљ на добровољно преобраћање, или како је то изразио Бруно из Кверфурта „приморати на добровољно примање нове вере”. Поједини покушаји мисионара, нису донели резултате вредне пажње, осим у српској земљи, која је била под изразитом немачком влашћу. На територији лужичког Полабља, односно лужичком простору, сачувано је племенско уређење у ненарушеном виду, тесно повезано са словенском религијом.
Најпознатији пример насилне христијанизације, јесте рушење словенског храма Аркона, једног од најпознатијих светилишта на острву Рујан. Овај храм је био посвећен богу Световиду, али се ту налазило и важно пророчиште. 1168. године храм је уништила данска војска на челу са Валдемаром првим и бискупом Абсалоном од Роскилдеа). Становништо је после тога покрштено.
Још у доба индоевропске заједнице, из космогонијске концепције настала је вера у обожавано небо, коју су пренели поједини индоевропски народи, укључујући и Словене, поштоваоце Перуна и Сварога.
Начело ексклузивности у хришћанству, стварало је тешкоће у процесу христијанизације, јер је пагански живаљ указивао поверење свом божанству, што је било у складу са његовим дотадашњим „религиозним искуством“. Божанство им је пружало истинску заштиту, а у случају да затаји, сматрало се да је из оправданих разлога и да су узрок сами људи. Одвикавање народа од старе религије, религијске праксе и магије, представљало је тежак задатак, који црква никад није испунила до краја. Такође, нису били спремни да се повинују црквеним забранама и наредбама, које су биле непознате паганској религији, као и питање материјалних дажбина цркви.
Језик је представљао специфичну препреку у ширењу хришћанства. Говор словенског живља био је стран ирским, немачким, грчким и романским мисионарима. Није било мисионара словенског порекла, као ни словенске црквене терминологије. Мисионари су морали или да науче нови језик, или да организују мрежу преводилаца. Најстарији словенски текст на латинском језику сачувао се у виду Брижинских одломака, с краја 10. века, мада је, по свој прилици, настао раније.
Делатност словенске мисије одвијала се у две области: објављивање идеолошког рата паганизму и ширење нове религије. Хришћанство је имало ексклузиван карактер, и његово прихватање водило је одрицању од веровања и паганске праксе, који су жигосани као погрешни и у нескладу са карактером нове религије. Искорењивање традиционалне културе изискивало је огромне напоре хришћанских свештеника. Чину крштења, главном моменту христијанизације, претходили су одрицање од паганских веровања и исповедање хришћанске вере. У изворима који се односе на христијанизацију у раном средњем веку, указано је да нема ни трага о било каквим покушајима уверавања преобраћених да су учења која су им пренета истинита, осим позивања на материјалну корист коју ће имати ако прихвате нову религију. Како су се Словени, пагани, одликовали вероисповедним либерализмом и слободним колективним стваралаштвом у вези са религијом, сматрајући сваку религију истинитом, ако ју је исповедала нека друштвена група, тако су хришћанског бога, који је био исповедан у многим државама, сматрали постојећим. Мисионари су указивали на доминацију хришћанства над старом религијом. Пагани су бранили становиште да је хришћански бог најгори и најслабији бог, а слуге које проповедају његову доктрину су неотесане, да просе и живе у беди. Мисионари су истицали добровољно сиромаштво, што је изазивало подсмех код пагана. Касније су мисионари променили начин проповедања, и у мисије кретали са обиљем хране, одеће, поклона паганима и проповедали им благостање које нуди нова религија.
Временом је стварана атмосфера презира према паганизму. Мисионари су се трудили да изазову комплекс инфериорности мађу паганским кнежевима, наводећи их да се идеолошки изједначе са хришћанима. Када је Сихариус, Дагобертов посланик, одбацио Самов предлог о пријатељству, рекавши да хришћанима не приличи да пријатељују са псима, Само, који тиме није био погођен, одговорио је претњом да ће божији пси растргнути божије слуге. Постоји доста анегдота о хришћанским владарима који су хришћане гостили за столом, а паганима служили храну на поду, и слично. Ове анегдоте илустују однос хришћана према паганима, и методе деловања на „варваре“.
Покрштавање је кнежевима отварало значајне путеве за средњевековну политику, женидбене везе... Видно је, да је политика имала, такође, велику улогу у христијанизацији Словена. Мисионари су, свесним или несвесним притиском, ширили нову религију. Објашњавали су им да је већ цео свет прихватио нову религију, и наметали им мисао, да ако буду одуговлачили са примањем нове религије, прети им небеска казна.
Трећа етапа мисије представљала је практично усађивање начела хришћанске религије народу и трајала је вековима. Развијала се неравномерно, у зависности од географског положаја и класне припадности.
Због језичке баријере, на Балканском полуострву, је морало доћи до славизације мисије и укључивања Словена у свештеничку хијерархију, то јест стварања кадрова за кратко време, а у што већем броју. То је било могуће само ако се у богослужење уведе језик Словена.
У Моравској се одиграла одлучујућа борба за западне Словене, између латинске и словенске мисије. Ова борба завршила се прогоном словенске мисије. Победио је латински обред на територији свих западних Словена. Чешка је била једина западнословенска земља коју је преобратила словенска мисија. Тек је Борживојев наследник прихватио латински обред, кад су се одвојили од Моравске и ставили се под немачку власт.
Народ се није одрекао традиционалних начина добијања натприродне помоћи, било магијом, било приношењем дарова старим боговима, иако се тежиште верских потреба пребацило са светих гајева и извора на цркве.
Словенима је било својствено спаљивање тела умрлих, сахрањивање остатака заједно са гробним даровима, насипање кургана (високих гробова). Хришћанство је осуђивало овај обичај и забрањивало га. Стара традиција погребних обреда ишчезла је. Међутим, део тих обреда, као, на пример, реликти који су се стављали покојном у курган, одржали су се и у хришћанству. Законик цара Стефана Душана садржи члан о „врачарима који спаљују тела умрлих“ :„И људи, који враџбинама узимају из гробова, те их спаљују, то село, које то учини, да плати вражду, а ако буде поп на то дошао, да му се узме поповство. “
Адут словенске религије у сукобу са хришћанством, била је навика људи оданих старим веровањима, традицији и пракси, који су за њих представљали извесне друштвене и политичке вредности. Чињеница да су пагански елементи наставили да трају вековима после примања хришћанства, говори о њиховој непрекидној корисности. Морал чланова племена био је под контролом тог истог племена или њених органа. Није постојао морал који одређује религија, различит од морала групе. Божанство је захтевало од својих верника поштовање, дарове и вршење обреда. Светило им се уколико би га занемарили. И појам греха је, на неки начин, био стран. С овим у вези, највећи преврат, изазван од стране хришћанства, било је управо нормирање понашања верника у складу са хришћанским учењем, и контролом од стране црквених органа. У почетку христијанизације, црква је морала да тражи помоћ државе у ширењу начела новог морала и ослобађању од греха. Словенско кривично право није знало за рафиниране казне, као што су биле одсецање удова на веома окрутан начин, избијање зуба, смртне казне... Међутим, и казне од стране државе и свештенства су биле безуспешне; чак је и свештенство подлегало искушењима. Једно од средстава у ширењу хришћанског морала, било је истицање бриге око спасења, избегавање страшних божијих казни за грехе.
Словени су били свесни да је религија један од облика друштвене конвенције, коју санкционише група, и која представља групно обичајно право. Њихова религија је била успешно средство које је потврђивало искуство, постизање помоћи натприродних сила у постизању свих људских потреба.
Неоспорива је улога принуде у процесу христијанизације словенских земаља које су уживале политичку самосталност. Масовни процес христијанизације спроведен је у свим словенским земљама до краја 12. века. Стара веровања и стари обичаји потиснути су на маргине религиозног живота. Али, иако у слабијем виду, сачували су се и дан данас, и после толико векова хришћанских мисија и проповедања, па чак и присила.
Приликом покрштавања Словена хришћански мисионари служили су се различитим методама како би натерали народ да прихвати нову религију. Методе су се често мењале, оне успешне ширене су даље и усвајали су их остали мисионари којима до тад нису биле познате или су ширили хришћанство на непопуларан начин.
Први мисионари, долазећи код полапских Словена, следили су јеванђеље по Луки и истицали добровољно сиромаштво. Били су поцепани и прашњави, просили су по улицама словенских градова изазивајућу чуђење и сажаљење локалног становништва. Гордим и поносним Словенима просјаци као изасланици богова нису могли представљати узор, нити је неко хтео да следи религију просјака и слуга. Видевши да таква метода нема много успеха мисионари се одлучују за потпуно другачији приступ.
Одржавани су многи мисионарски зборови на којима је расправљано о учинку и начину даљег ширења хришћанства. На узнимском збору размотрено је становиште које су бранили староверци - да је хришћански бог најгори и најслабији бог, а слуге које проповедају његову веру да су неотесане, да просе и живе у беди.
Поучене таквим искуством следеће хришћанске мисије заборављају приче о сиромаштву и одлучују се за другачију тактику. Добро опремљени храном и богатом одећом, мисионари хвале раскошан живот и благостање, а староверце дарују скупим поклонима. На тај начин штите мисију од сажаљења, подсмеха и омаловажавања, у очима народа мисонари изгледају достојанственије, самим тим бог кога представљају изгледа моћнији и ближи старим словенским боговима.
Традиционално мишљење словенског друштва одликовало се слободним колективним стваралаштвом у области вере, поштовањем природних појава и јасним односима између тих појава, богова и људи. Сваку религију, нову или стару Словени су сматрали за истиниту. То не значи да су прихватали богове странаца, једноставно, остављали су избор другима да верују у шта хоће, супротстављајући своје богове туђим и верујући да су словенски богови моћнији од свих осталих. Словени нису оспоравали бога хришћанима јер су сматрали да бог који је исповедан у многим државама није могао бити непостојећи.
Нова метода хришћанских мисионара која је врло брзо уродила плодом постаје подстрек за нове планове. Методе деловања брзо су се шириле по Европи због добре међусобне комуникације мисионара тада још увек јединствене хришћанске цркве.
Следећа фаза деловања била је стварање презира према старој вери. Наметан је осећај инфериорности староверних у односу на нововерце. Поготово се та разлика истицала између староверних кнежева и оних који су прихватили хришћанску религију. У то време кружила је прича о хришћанском владару који је за трпезу звао робове нововерце, наређујући да се на двору износе лошија јела за велможе који се нису одрекли старе вере. Слична је прича где владар храни хришћане за столом док поданици староверци добијају храну на поду. Видевши успешност ове тактике, мисионари је брзо шире по свим словенским земљама широм Европе, па имамо сличне примере понашања кнежева из панонске области, данашње Пољске, Моравске итд.
Временом се губи знак једнакости између хришћанских и староверних владара, где ови други постају све чешће понижавани и извргивани руглу. Међутим, и поред тога многи не пристају да прихвате нову веру. Један од њих је и словенски владар Само. Дагоберт, владар франачког уједињеног краљевства, примајући хришћанство наставља ратове са словенским староверним племенима које предводи Само. Словени су пљачакали франачке градове и трговце, а франачкој војсци често су наносили поразе. Да би прекунуо те нападе Дагоберт шаље свог посланика Сихариуса на преговоре са Самом. Само предлаже склапање пријатељства али Сихариус одбија речима: „хришћанима и слугама божјим не приличи да пријатељују са псима“. Само одговара претњом да ће божји пси растргнути божје слуге. Велика битка одиграва се код, данас непознатог, Вогатисбурга и Дагобертове три војске бивају потучене до ногу, а Само упада дубоко у франачку територију.
Стотинама година хришћански мисонари смишљали су планове како да Словенима наметну нову веру. Изнова и изнова покушавајући, учећи на грешкама својих претходника на крају су успели. Слом старе вере у великом броју случајева значио је и пропаст разједињених словенских племена која су полако нестајала, претапајући се у околне народе са којима су се граничили. Лукавом политиком хришћанских мисионара стара словенска вера је постала ругло у односу на хришћанску религију, па по инерцији и Словени постају инфериорни у односу на народе који су раније примили хришћанство. Ако је срамота бити Словен, асимилација, поготово она праћена огњем и мачем, не треба да чуди.
Прави крах словенске вере почео је када су словенски кнежеви и владари почели да прихватају хришћанство не желећи да буду ни по чему гори од хришћанских владара. Истим методама којима је њима наметано хришћанство, они га намећу свом народу. По принципу омаловажавања староверних поданика и уздизања нововераца уз разне претње и забране народних обичаја, хришћанство почиње да се шири. Привилегије, наследне титуле и признања од стране других хришћанских држава постају довољан разлог за лако одрицање од старе вере и примање хришћанства код словенског новонасталог племства. Покрштавање је преобраћеним кнежевима отварало тако значајан пут за средњовековну политику - женидбене везе у оквиру хришћанских племићких породица. Много је таквих примера: византијска кнегиња Ана удала се за руског кнеза Владимира тек када је овај на њен наговор прихватио хришћанство; за пољског Мјешка Првог удала се хришћанка Добрава - ћерка бохемијског кнеза Болеслава; Готшалк, кнез староверних Ободрита (Бодрића), примањем хришћанства жени данску кнегињу Сигриду; итд.
Последња етапа мисије - практично усађивање елемената хришћанске религије народу - трајала је вековима. Развијала се неравномерно, у зависности од географског положаја положаја и класне припадности, да би крајем 12. века постигла одлучујуће резултате готово у свим словенским земљама, остваривши у потпуности хришћанска начела међу велможама, витезовима и градским елементима, а исто тако продревши прилично дубоко у редове сеоског становништва. Хроничар Ебо из 12. века наводи да је на једном саветовању мисионара констатовано да су скоро сви народи „упрегнути у хришћански јарам“, а да онима који буду одуговлачили са тим „прети небеска казна“. 13. век може се сматрати периодом када је хришћанство прихваћемо у свим словенским земљама.
Литература:
Х. Ловмјањски, Религија Словена, Београд, 1996.
Knjiga poznatog poljskog istoričara Henrika Lovmjanjskog (Henryk Lowmianski) Religija Slowian i jej upadek – w. VI – XII, objavljena je u Varšavi 1979. godine. Do danas to delo je steklo ugled najpouzdanije sinteze naučnih saznanja o religiji Slovena i njenom postepenom raspadu i transformaciji pod uticajem hrišćanstva. U tri obimna poglavlja, Lovmjanjski piše, između ostalog, o indoevropskom nasleđu u religiji Slovena, o pitanju prototeizma kod Južnih Slovena, o pravnom aspektu religije Slovena i njihovog prevođenja u hrišćanstvo, o misijama i pokrštavanju, o zemaljskoj i eshatološkoj funkciji nove religije. Na kraju knjige data su dva registra: 1. registar autora, geografskih imena i etnonima i 2. registar božanstava i mitskih bića.
Словенски систем, као традиционална групна религија, развио се током процеса спонтаног идеолошког рада, на основу индоевропског наслеђа, које се преобразило у периоду који је тешко прецизирати, али који је у бити непроменљив. Његову карактеристику чинило је више божанстава као предмет култа, из чега је произилазио вероисповедни либерализам. Сва натприродна бића, било властита или туђа, била су истински и потенцијално корисна за човека. Ова религија била је лишена контроле морала. Није развијала награде или казне у будућем животу због земаљских дела.
Одступање од религије било је нарушавање групног права, и индивидуално преобраћање на другу религију – без сагласности групе – било је недопустиво у оквиру уређења групе. Промена религије имала је карактер правног акта, који доноси цела група и обавезује све њене чланове. Племенско друштво, сматрало је религију једним од елемената обичајног права. Законотворна улога обичаја, давнина, традиције, одређивала је понашање племена и регулисала целокупан племенски живот, а самим тим, и веровања.
Боржијево примање хришћанства, и покушај увођења ове религије у Чешкој, довели су до побуне народа, који му је замерао да је одбацио обичаје отаца и усвојио непознато хришћанско право (Кристијан, крај 19. века). Херборд, помињајући Шчећињане, пружа податке да су они изјављивали да не одбацују домаће законе, да им та религија одговара, то јест, она коју већ исповедају. Истовремено, осуђују хришћанство, наводећи да међу хришћанима има лопова, разбојника, оних који им одсецају ноге, ваде очи; да хришћанин против хришћанина примењује сваки злочин и казну, и да, стога, таква религија треба да остане што даље од њих.
Племена су примала хришћанство тек под принудом виших државних власти. Руска кнегиња Олга, која је владала уместо свог сина Свјатослава, наговарала га је да прими хришћанство, као што је то и она учинила. Свјатослав је то одбио, рекавши :„Како да примим сам туђе право? Дружина ће ми се смејати због тога.” Под „дружином” је мислио на своје окружење, бојаре и ратнике.
Као пример, да о промени религије не одлучује само кнез, већ и став друштва, може послужити Карантанија, где је дошло до народне побуне против хришћанских мисионара, и где је после смрти Хотимира, дошло до устанка који је сасвим избацио хришћанско свештенство из Карантаније. На западу је однос према хришћанству био непријатељски. У Шчећину, на пример, мисија је наишла на јак отпор, који није устукнуо ни пред физичком силом, батинама и каменицама. Напори мисионара били су узалудни. Тек, под казнама и претњама ратом, од стране Кривоустог, приморани су на послушност, и после дугих дискусија на збору, подредили су се кнежевим захтевима. Волињани, који су такође под принудом прихватили хришћанство, убрзо су погазили своју одлуку, и вратили се словенској религији. Међутим, за време друге мисије, старешине су донеле одлуку да се племе преобрати у хришћанство. Х.Д. Кал истиче две етапе христијанизације: политичка освајања усмерена против пагана и мисионарску акцију која је наводила словенски живаљ на добровољно преобраћање, или како је то изразио Бруно из Кверфурта „приморати на добровољно примање нове вере”. Поједини покушаји мисионара, нису донели резултате вредне пажње, осим у српској земљи, која је била под изразитом немачком влашћу. На територији лужичког Полабља, односно лужичком простору, сачувано је племенско уређење у ненарушеном виду, тесно повезано са словенском религијом.
Најпознатији пример насилне христијанизације, јесте рушење словенског храма Аркона, једног од најпознатијих светилишта на острву Рујан. Овај храм је био посвећен богу Световиду, али се ту налазило и важно пророчиште. 1168. године храм је уништила данска војска на челу са Валдемаром првим и бискупом Абсалоном од Роскилдеа). Становништо је после тога покрштено.
Још у доба индоевропске заједнице, из космогонијске концепције настала је вера у обожавано небо, коју су пренели поједини индоевропски народи, укључујући и Словене, поштоваоце Перуна и Сварога.
Начело ексклузивности у хришћанству, стварало је тешкоће у процесу христијанизације, јер је пагански живаљ указивао поверење свом божанству, што је било у складу са његовим дотадашњим „религиозним искуством“. Божанство им је пружало истинску заштиту, а у случају да затаји, сматрало се да је из оправданих разлога и да су узрок сами људи. Одвикавање народа од старе религије, религијске праксе и магије, представљало је тежак задатак, који црква никад није испунила до краја. Такође, нису били спремни да се повинују црквеним забранама и наредбама, које су биле непознате паганској религији, као и питање материјалних дажбина цркви.
Језик је представљао специфичну препреку у ширењу хришћанства. Говор словенског живља био је стран ирским, немачким, грчким и романским мисионарима. Није било мисионара словенског порекла, као ни словенске црквене терминологије. Мисионари су морали или да науче нови језик, или да организују мрежу преводилаца. Најстарији словенски текст на латинском језику сачувао се у виду Брижинских одломака, с краја 10. века, мада је, по свој прилици, настао раније.
Делатност словенске мисије одвијала се у две области: објављивање идеолошког рата паганизму и ширење нове религије. Хришћанство је имало ексклузиван карактер, и његово прихватање водило је одрицању од веровања и паганске праксе, који су жигосани као погрешни и у нескладу са карактером нове религије. Искорењивање традиционалне културе изискивало је огромне напоре хришћанских свештеника. Чину крштења, главном моменту христијанизације, претходили су одрицање од паганских веровања и исповедање хришћанске вере. У изворима који се односе на христијанизацију у раном средњем веку, указано је да нема ни трага о било каквим покушајима уверавања преобраћених да су учења која су им пренета истинита, осим позивања на материјалну корист коју ће имати ако прихвате нову религију. Како су се Словени, пагани, одликовали вероисповедним либерализмом и слободним колективним стваралаштвом у вези са религијом, сматрајући сваку религију истинитом, ако ју је исповедала нека друштвена група, тако су хришћанског бога, који је био исповедан у многим државама, сматрали постојећим. Мисионари су указивали на доминацију хришћанства над старом религијом. Пагани су бранили становиште да је хришћански бог најгори и најслабији бог, а слуге које проповедају његову доктрину су неотесане, да просе и живе у беди. Мисионари су истицали добровољно сиромаштво, што је изазивало подсмех код пагана. Касније су мисионари променили начин проповедања, и у мисије кретали са обиљем хране, одеће, поклона паганима и проповедали им благостање које нуди нова религија.
Временом је стварана атмосфера презира према паганизму. Мисионари су се трудили да изазову комплекс инфериорности мађу паганским кнежевима, наводећи их да се идеолошки изједначе са хришћанима. Када је Сихариус, Дагобертов посланик, одбацио Самов предлог о пријатељству, рекавши да хришћанима не приличи да пријатељују са псима, Само, који тиме није био погођен, одговорио је претњом да ће божији пси растргнути божије слуге. Постоји доста анегдота о хришћанским владарима који су хришћане гостили за столом, а паганима служили храну на поду, и слично. Ове анегдоте илустују однос хришћана према паганима, и методе деловања на „варваре“.
Покрштавање је кнежевима отварало значајне путеве за средњевековну политику, женидбене везе... Видно је, да је политика имала, такође, велику улогу у христијанизацији Словена. Мисионари су, свесним или несвесним притиском, ширили нову религију. Објашњавали су им да је већ цео свет прихватио нову религију, и наметали им мисао, да ако буду одуговлачили са примањем нове религије, прети им небеска казна.
Трећа етапа мисије представљала је практично усађивање начела хришћанске религије народу и трајала је вековима. Развијала се неравномерно, у зависности од географског положаја и класне припадности.
Због језичке баријере, на Балканском полуострву, је морало доћи до славизације мисије и укључивања Словена у свештеничку хијерархију, то јест стварања кадрова за кратко време, а у што већем броју. То је било могуће само ако се у богослужење уведе језик Словена.
У Моравској се одиграла одлучујућа борба за западне Словене, између латинске и словенске мисије. Ова борба завршила се прогоном словенске мисије. Победио је латински обред на територији свих западних Словена. Чешка је била једина западнословенска земља коју је преобратила словенска мисија. Тек је Борживојев наследник прихватио латински обред, кад су се одвојили од Моравске и ставили се под немачку власт.
Народ се није одрекао традиционалних начина добијања натприродне помоћи, било магијом, било приношењем дарова старим боговима, иако се тежиште верских потреба пребацило са светих гајева и извора на цркве.
Словенима је било својствено спаљивање тела умрлих, сахрањивање остатака заједно са гробним даровима, насипање кургана (високих гробова). Хришћанство је осуђивало овај обичај и забрањивало га. Стара традиција погребних обреда ишчезла је. Међутим, део тих обреда, као, на пример, реликти који су се стављали покојном у курган, одржали су се и у хришћанству. Законик цара Стефана Душана садржи члан о „врачарима који спаљују тела умрлих“ :„И људи, који враџбинама узимају из гробова, те их спаљују, то село, које то учини, да плати вражду, а ако буде поп на то дошао, да му се узме поповство. “
Адут словенске религије у сукобу са хришћанством, била је навика људи оданих старим веровањима, традицији и пракси, који су за њих представљали извесне друштвене и политичке вредности. Чињеница да су пагански елементи наставили да трају вековима после примања хришћанства, говори о њиховој непрекидној корисности. Морал чланова племена био је под контролом тог истог племена или њених органа. Није постојао морал који одређује религија, различит од морала групе. Божанство је захтевало од својих верника поштовање, дарове и вршење обреда. Светило им се уколико би га занемарили. И појам греха је, на неки начин, био стран. С овим у вези, највећи преврат, изазван од стране хришћанства, било је управо нормирање понашања верника у складу са хришћанским учењем, и контролом од стране црквених органа. У почетку христијанизације, црква је морала да тражи помоћ државе у ширењу начела новог морала и ослобађању од греха. Словенско кривично право није знало за рафиниране казне, као што су биле одсецање удова на веома окрутан начин, избијање зуба, смртне казне... Међутим, и казне од стране државе и свештенства су биле безуспешне; чак је и свештенство подлегало искушењима. Једно од средстава у ширењу хришћанског морала, било је истицање бриге око спасења, избегавање страшних божијих казни за грехе.
Словени су били свесни да је религија један од облика друштвене конвенције, коју санкционише група, и која представља групно обичајно право. Њихова религија је била успешно средство које је потврђивало искуство, постизање помоћи натприродних сила у постизању свих људских потреба.
Неоспорива је улога принуде у процесу христијанизације словенских земаља које су уживале политичку самосталност. Масовни процес христијанизације спроведен је у свим словенским земљама до краја 12. века. Стара веровања и стари обичаји потиснути су на маргине религиозног живота. Али, иако у слабијем виду, сачували су се и дан данас, и после толико векова хришћанских мисија и проповедања, па чак и присила.
Приликом покрштавања Словена хришћански мисионари служили су се различитим методама како би натерали народ да прихвати нову религију. Методе су се често мењале, оне успешне ширене су даље и усвајали су их остали мисионари којима до тад нису биле познате или су ширили хришћанство на непопуларан начин.
Први мисионари, долазећи код полапских Словена, следили су јеванђеље по Луки и истицали добровољно сиромаштво. Били су поцепани и прашњави, просили су по улицама словенских градова изазивајућу чуђење и сажаљење локалног становништва. Гордим и поносним Словенима просјаци као изасланици богова нису могли представљати узор, нити је неко хтео да следи религију просјака и слуга. Видевши да таква метода нема много успеха мисионари се одлучују за потпуно другачији приступ.
Одржавани су многи мисионарски зборови на којима је расправљано о учинку и начину даљег ширења хришћанства. На узнимском збору размотрено је становиште које су бранили староверци - да је хришћански бог најгори и најслабији бог, а слуге које проповедају његову веру да су неотесане, да просе и живе у беди.
Поучене таквим искуством следеће хришћанске мисије заборављају приче о сиромаштву и одлучују се за другачију тактику. Добро опремљени храном и богатом одећом, мисионари хвале раскошан живот и благостање, а староверце дарују скупим поклонима. На тај начин штите мисију од сажаљења, подсмеха и омаловажавања, у очима народа мисонари изгледају достојанственије, самим тим бог кога представљају изгледа моћнији и ближи старим словенским боговима.
Традиционално мишљење словенског друштва одликовало се слободним колективним стваралаштвом у области вере, поштовањем природних појава и јасним односима између тих појава, богова и људи. Сваку религију, нову или стару Словени су сматрали за истиниту. То не значи да су прихватали богове странаца, једноставно, остављали су избор другима да верују у шта хоће, супротстављајући своје богове туђим и верујући да су словенски богови моћнији од свих осталих. Словени нису оспоравали бога хришћанима јер су сматрали да бог који је исповедан у многим државама није могао бити непостојећи.
Нова метода хришћанских мисионара која је врло брзо уродила плодом постаје подстрек за нове планове. Методе деловања брзо су се шириле по Европи због добре међусобне комуникације мисионара тада још увек јединствене хришћанске цркве.
Следећа фаза деловања била је стварање презира према старој вери. Наметан је осећај инфериорности староверних у односу на нововерце. Поготово се та разлика истицала између староверних кнежева и оних који су прихватили хришћанску религију. У то време кружила је прича о хришћанском владару који је за трпезу звао робове нововерце, наређујући да се на двору износе лошија јела за велможе који се нису одрекли старе вере. Слична је прича где владар храни хришћане за столом док поданици староверци добијају храну на поду. Видевши успешност ове тактике, мисионари је брзо шире по свим словенским земљама широм Европе, па имамо сличне примере понашања кнежева из панонске области, данашње Пољске, Моравске итд.
Временом се губи знак једнакости између хришћанских и староверних владара, где ови други постају све чешће понижавани и извргивани руглу. Међутим, и поред тога многи не пристају да прихвате нову веру. Један од њих је и словенски владар Само. Дагоберт, владар франачког уједињеног краљевства, примајући хришћанство наставља ратове са словенским староверним племенима које предводи Само. Словени су пљачакали франачке градове и трговце, а франачкој војсци често су наносили поразе. Да би прекунуо те нападе Дагоберт шаље свог посланика Сихариуса на преговоре са Самом. Само предлаже склапање пријатељства али Сихариус одбија речима: „хришћанима и слугама божјим не приличи да пријатељују са псима“. Само одговара претњом да ће божји пси растргнути божје слуге. Велика битка одиграва се код, данас непознатог, Вогатисбурга и Дагобертове три војске бивају потучене до ногу, а Само упада дубоко у франачку територију.
Стотинама година хришћански мисонари смишљали су планове како да Словенима наметну нову веру. Изнова и изнова покушавајући, учећи на грешкама својих претходника на крају су успели. Слом старе вере у великом броју случајева значио је и пропаст разједињених словенских племена која су полако нестајала, претапајући се у околне народе са којима су се граничили. Лукавом политиком хришћанских мисионара стара словенска вера је постала ругло у односу на хришћанску религију, па по инерцији и Словени постају инфериорни у односу на народе који су раније примили хришћанство. Ако је срамота бити Словен, асимилација, поготово она праћена огњем и мачем, не треба да чуди.
Прави крах словенске вере почео је када су словенски кнежеви и владари почели да прихватају хришћанство не желећи да буду ни по чему гори од хришћанских владара. Истим методама којима је њима наметано хришћанство, они га намећу свом народу. По принципу омаловажавања староверних поданика и уздизања нововераца уз разне претње и забране народних обичаја, хришћанство почиње да се шири. Привилегије, наследне титуле и признања од стране других хришћанских држава постају довољан разлог за лако одрицање од старе вере и примање хришћанства код словенског новонасталог племства. Покрштавање је преобраћеним кнежевима отварало тако значајан пут за средњовековну политику - женидбене везе у оквиру хришћанских племићких породица. Много је таквих примера: византијска кнегиња Ана удала се за руског кнеза Владимира тек када је овај на њен наговор прихватио хришћанство; за пољског Мјешка Првог удала се хришћанка Добрава - ћерка бохемијског кнеза Болеслава; Готшалк, кнез староверних Ободрита (Бодрића), примањем хришћанства жени данску кнегињу Сигриду; итд.
Последња етапа мисије - практично усађивање елемената хришћанске религије народу - трајала је вековима. Развијала се неравномерно, у зависности од географског положаја положаја и класне припадности, да би крајем 12. века постигла одлучујуће резултате готово у свим словенским земљама, остваривши у потпуности хришћанска начела међу велможама, витезовима и градским елементима, а исто тако продревши прилично дубоко у редове сеоског становништва. Хроничар Ебо из 12. века наводи да је на једном саветовању мисионара констатовано да су скоро сви народи „упрегнути у хришћански јарам“, а да онима који буду одуговлачили са тим „прети небеска казна“. 13. век може се сматрати периодом када је хришћанство прихваћемо у свим словенским земљама.
Литература:
Х. Ловмјањски, Религија Словена, Београд, 1996.
Коментари