Ускршњи и ђурђевдански обичаји
Ускршњи и ђурђевдански обичаји
ПОЉУБАЦ КРОЗ ВЕНЧИЋ
Милан Ђаков Милићевић (1831–1908), плодотворни следбеник Вука Караџића, у другој половини 19. века написао је три збирке бележака „Живот Срба сељака”. Овај обједињени рад потом је објавила Српска краљевска академија, 1894. године, као издање „Српског етнографског зборника”. То је била једно од многобројних дела писца, преводиоца и етнографа. Јер, Милићевић је написао безмало стотину књига.„Живот Срба сељака” драгоцено је сведочанство о једном времену, будући да је Милићевић забележио и по областима сврстао низ народних обичаја о свакодневном животу, о односу према вери, појавама у природи, прорицању, највећим црквеним празницима, породу, младости, болестима и напокон, о смрти. У студији пише о сеоским обичајима негованим у време када их је као неуморни записивач прикупљао. Ти обичаји и веровања опстајали су упоредо са верским учењима и обредима. Села, у окриљу природе, била су савршено место за њихов век.
Будући да Ускрс, највећи празник у хришћанској години православни верници ове године обележавају 5. маја, а Ђурђевдан сутрадан, 6. маја, то је прилика да се сетимо шта је Милан Ђ. Милићевић објавио у свом познатом делу о народним ускршњим и ђурђевданским обичајима у нашим крајевима. Доносимо нека занимљива запажања о начину светковања Ускрса и Ђурђевдана у Србији. Цитати потичу из поновљеног издања Милићевићевог зборника у издању „Просвете” (1984), односно угледне библиотеке „Баштина”.
Маслоња и шарени
Прича се да су се некада свађали Васкрс и Божић око тога који је од њих двоје богатији.
„Иди, маслоњо један!” , рекао је Васкрс Божићу, „сав си се уцмакао машћу, као да си убојнице топио!”
„Ћути, рђо шарена!”, одговорио му Божић. „Ти си до подне шарен и прешарен, а од подне – у коприве!” То јест, до подне се једу шарена јаја, а од подне нема се шта, па се беру коприве за кување. Божић је богатији од Васкрса, а Васкрс је одевенији од Божића, забележио је Милан Ђ. Милићевић. Најважнији, неизоставни део ускршње трпезе била су обојена јаја која су припремана на Велики петак:
„ ... на Велики петак ваља уранити пре зоре, обојити јаја, и на сваком начинити крст воском. Овим се јајима мора сваки укућанин на Васкрс најпре омрсити.”
Милан Ђ. Милићевић записао је и како су сељаци у Шумадији за црвена ускршња јаја из вароши набављали варзило – а за жута се брала трава млечика и у њој кувала јаја. Особито су се надметале девојке која ће воском лепше гране по јајету да нашара. Истицао је да „обичаји о Васкрсу нису свуд једнаки.”
Стога ево још неких описа сеоских обичаја који говоре о обележавању Ускрса и недеље после Ускрса.
„На Васкрс се иде цркви, где има цркве. После службе људи се разилазе кућама, и, сретајући се, не називљу Бога као у друге дане, него: ’Христос васкрс!' На то се одговара: Ваистину васкрс!” За ручак се обично закоље овца или ован, а каткад и које свињче. После ручка се изнесе шарених јаја, те сви узму, среће ради, а за децу то и јесте највећа радост. Јајцима се туцају и ред је да се јаја које прсне у туцању подари оном чије га је јаје разбило. Деси се у некога тврђе јаје, те неколика туђа разбије, и онај који такво тврдо јаје има, напуни недра добивеним јајима. Јаја се најпре туцају врх у врх, а после се некад туцају шотку у шотку. У Шапцу веле, шоду у шоду. Овде чак има и варања! Верује се да су јаја од морске кокоши тврђа, па се свака страна боји куцати се с морским јајетом, а има и дрвених обојених јаја за варање, те се то брзо обазна и избије из друштва.”
Јаје у чело – против беса!
У Босанској крајини, људи су у време које описује Милан Ђ. Милићевић, на први дан Ускрса, безмало цео дан остајали у црквеном дворишту. Ту су и ручавали. Занимљиво је да су јаја разбијали о чело и умакали у пепело – како их не би морила љутина током године! Ударац тврдо куваним јајетом о чело био је свакако болан, али и упозоравајући. Пепео је био знак угашене љутине у души човека. Пријатељи и кумови су једни другима слали части, обавезно по девојкама. Част се састојала од чаше вина или ракије на коју се ставља и колач или парче колача. Почашћени би узимао послану част и наздрављао:„Вала куме! Живио и Бог те помогао! Ти позвао мене, а тебе Господин Бог! Част за част вратити, а не заборавити!” Онда би исту или сличну част вратио. И тако редом, многима...”
Селима су одзвањале здравице. Кумства су била бројна, али и пријатељства. Свако, па и сиромашан, могао је да одвоји бар парче колача и једну чашу ракије и тако усрећи другога и на известан начин га обавеже да му узврати здравицом.
„Седмица после Васкрса до прве недеље зове се по књигама Светла недеља, а у народу се каже Водена недеља, или најчешће Бела недеља, јер обично седмица у коју се мрсе среда и петак зове Бела недеља, а петак те прве седмице зове се негде и Источни петак. Тај дан, пре зоре, иде се на источник, или извор на источној страни моста у коме се живи. Ту се умивају и, у три маха, пребацују шакама воду преко себе. Субота која долази за овим петком зове се Заклопита субота.”
Од Васкрса, написао је у књизи „Живот Срба сељака” Милан Ђ. Милићевић, чобани почињу да пију млеко и то им је једина храна коју су, иначе, високо ценили. Зато су стари људи о себи имали обичај да кажу: „Док сам се хранио млеком, дотле сам ваљао!”
„Уопште, храна је слаба у сељака од Васкрса.”, напомињао је Милићевић. „Имућне куће имају сланине. Њу кувају те граде чорбу са зељем. Сиромашније кувају пасуља, а највећа већина живи о сухој проји.” (Шумадија)
Прва недеља по Васкрсу зове се Томина недеља, док је понедељак од Томине недеље – побусани понедељник. „На многим местима се на овај дан иде на гробље те се гробови од те године наново побусавају и попови помињу мртве, а родбина им дели за душу. Ово су као неке задушнице. Вук каже да се у Срему зове ружичало.”
Милан Ђ. Милићевић овако описује недељу после Ускрса у Тимочкој Крајини:
„Окупе се момчад и девојке на једно место па играју и дружичају се. То јест, оплету венце од врбових младица, па се кроз њих љубе и мењају јаја, шарена и црвена, после тога промене венце (метнувши један другом на главу, закуну се да ће мушкарци бити побратими, а женскиње – друге, до то доба године. Ти побратими и друге пазе се, потом сву годину, као браћа и сестре, у различитим играма и у збиљским свађама помажу једни другима. Кад опет дође тај дан, онда неки понове, а неки оставе.”
Уочи Ђурђев-дана...
Без обзира на обележавање Ускрса, многи сељаци, према писању Милана Ђ. Милићевића, до Ђурђевдана не би хтели да окусе јагњеће место. Сматрало се грехотом одвојити јагње од мајке пре Ђурђева дана.
„Уочи Ђурђева дне девојке удаваче које желе сазнати свога суђеника, седајући за вечеру, хукну у први залогај и у последњи, па их оба оставе и не поједу. Та два залогаја хлеба, једно огледалце и један ивер метну себи под главу па заспе. Кога ту ноћ усне, онај ће им бити суђеник. Ивер се меће место лађе да преброди воду, ако је где за водом, огледало да се заједно огледају, а два залогаја да их заједно поједу. Тако она и намењује кад све то меће на главу.” (Обичај негован у околини Ниша и Београда). Уочи Ђурђева дне завезују се вериге, да чинилице и вештице не би што стоци учиниле, или да је звери не би штетили преко године.”
А у шабачком крају, по селима, уочи Ђурђевдана „девојка, желећи дознати хоће ли се, те године, удати, пререже два пера од црна лука подједнако и намени које ће јој казати ту тајну расту својим. Сутрадан, ако је то перо веће од онога другога, удаће се. А ако су једнака, остаће још да чека”.
Судећи по овим примерима, извесно је да се обележавање Ђурђевдана доводило у везу са љубавним бајањима, односно предвиђањем будућих брачних веза. Милан Ђ. Милићевић наводи да „у Тимочкој крајини, особито међу Власима, уочи Ђурђева дне, девојке наберу цвећа и свежу га у ките, намењују на момке од којих се надају вољењу. У глухо доба ноћи, то цвеће износе на отворено место, на прилику, на кров кутњи, и ту их остављају до зоре, а у зору хите да виде што је. На којој је највише росе, онај ће је момак оне године највише волети. Ово се мора радити тајно, да нико не види, а ако котгод то види, не помаже. Зато пакосни момци вребају да украду те ките цвећа, и онда се држи да је девојци, за ту годину, и срећа украдена, са чега она бива веома жалосна. Неке, место цвећа узимају траву оман, и са травом чине исто, само у том случају говоре ове речи:
'Омане, брате рођени” Помами (тога и тога) за мном’!”
У Шумадији је постојала изрека: „Ко на Ђурђевдан спава, болеће га глава преко целог лета!”
А како су о Ђурђевдану сви нешто врачали и гатали, требало је остали да пазе, „да добро гледе преда се како не би нагазили на какве чини и бајања, која се обично подмећу на путеве и на раскршћа.”
Ђурђевдан је коначан раскид са првом половином године:
„Тада се погађају и отпуштају слуге, тада се и многи други рачуни измирују. У пређашње време и државни се данак плаћао о Ђурђеву дне и о Митрову дне. Зато се говорило ђурђевско полугође и митровско полугође.”
Аутор:
М. Огњановић
Коментари