KARADJORDJEV ZAKON PROTIV SUJEVERJA
KARADJORDJEV ZAKON PROTIV SUJEVERJA
Kod Srba se s vešticama različito postupalo. U nekim krajevima su ih samo kamenovali, ali ne i ubijali i, nikada, sem u nekoliko slučajeva, vatrom uništavali, dok je u zapadnoj Evropi, kao što je rečeno, sudbina žena-veštica bila tragična sve do prvih decenija devetnćstog veka kada ovo vekovno bezumlje jenjava i prestaje.
Za vremena Vožda Karađorđa, kako je svedočio Vuk Karadžić, kao i u Crnoj Gori, veštice su otkrivane pomoću vode: bacane su, pa ona koja nije mogla potonuti u "bezdanki", proglašavana je vešticom, jer je "lično đavo naučio da pliva i održava se na vodi". Takva je proterivana iz plemena, iskazivala pokajanje i "zaklinjala se u rastanak od nečastivog" ili je, u opštem gnevu svoje sredine, bila kamenovana.
"Bacanje u vodu"
I sam ponet gnevom i praznovericom naroda, Karađorđe je bio uveren u postojanje "demonskih žena" i "žena-veštica", pa je zato i ispečena na ražnju u selu Žabari, Pauna, žena Pavla Stojanovića, "po zapovjesti Voždovoj", a kada se nije htela odati da je veštica "zgrnuše onu vatru na nju u kojoj se zgrči i sagorje..."
Vrlo brzo se Karađorđe uverio u besmislicu i praznoverje "veštičije ustanove", već je 1810. godine doneo zakon o zabrani otkrivanja i progona veštica, međutim, u narodu se lako nije mogla iskoreniti praznoverica.
Etnološki zapisi
Sakupljajući svedočanstva za istoriju srpskog đavola i srpske veštice, niški sveštenik Pavle Sofrić je krajem devetnćstog veka obilazio mnoge srpske krajeve, posebno Srbe u ondašnjoj dijaspori - u Rumuniji i Mađarskoj. Kaže da je i tamo predrasuda o vešticama i đavolu u narodnom verovanju veoma prisutna. Iz jedne apokrifne molitve protiv nečastivog duha i svakog zla naveo je za vešticu ova imena: obliznica (obreznica), sana, vera, sudbina, preblizanica, mudrica, mesečnica, bludnica, kleveta, saul (krasta), anesi (raslabljenost), nagimova, iraul, mlenstin, zvatelnica, klevetnica, krvopilnica, strašna...
Srbi su veštice otkrivali i zatirali u vreme Karađorđa čistim narodnim sudom ("bacanjem u vodu"), međutim, u Miloševo vreme pojedinci su osumnjičene žene "udarali na muke da se oda da je veštica". Iako sam veoma sujeveran, knez je u narodu predrasudu suzbijao i iskorenjivao raznim "objalvenijima" i "dekretima". O tome su u Arhivu Srbije - posebno u onom delu koji se odnosi na dokumenta Kneževe kancelarije - sačuvana mnoga autentična i istinita "zbitija".
U Božurnje (Kragujevačka nahija) čitavo selo je optužilo baba Ristu da je veštica. Umiru deca, nepogoda uništava letinu, pomor je ušao i među odraslu čeljad. Seljani su zaključili da nevolja dolazi od baba Riste i odlučili su da je ubiju. Ova pretnja je stigla i do kneza Miloša koji u Božurnje šalje ovaj "dekret" da se sazove narod i da mu se "obznani" (5. jun 1822, broj naredbe 1095):
"... ne samo da se na baba Ristu niko ne sme usuditi dići ruku i dirnuti je, pa ni imenom veštica zvati, jer će dobiti žestočajšku kaznu".
Knez Miloš piše 7. avgusta 1823. godine, knezovima Suda kragujevačkog: "... da Jovana Lazića i društvo, koji su baba Danicu za vešticu držali i mučili odmah pozatvaraju i dobro kaštiguju..."
Kazne za progonitelje
Petar Lazarević, knez beogradski, 23. jula 1829. godine piše knezu u Kragujevac:
"Vaša svetlosti, ne znam šta da radim sa nevaljalim ženskim koje su sklone veštičarenju, noćnom bludu i vračanju. One su velike rospije, jer po varoši prave javne kuće..."
I Miloš Rajević iz Beograda u isto vreme šalje sličnu pritužbu. Pita "njegovo sijateljstvo" šta da radi sa pandurima koji se noću druže sa nevaljlim ženama po Magistratu, jer za njih čaršija priča da su rospije i veštice i da se "rđave glase navući na predstavnike narodne vlasti, posebno činovnike i gospodu sudije..."
Ranije je Jovan Bobavac iz Valjeva "njegovoj svetlosti" (13. maja 1819) pisao i pitao ga: "Ovde se narod mnogo iskvario i odao nemoralu. Ima mnogo žena veštica. Da li mogu da proverim da li su veštice ili nisu da ih pomoću pandura uapsim i bacim u vodu..."
U leto 1836. godine po Kragujevcu i okolnim selima "u narodu je hodao" izvesni čovek Isajlo zovom, prorok, koji prorokuje skoru vladarsku propast NJegove svetlosti i kojekakva druga zla koja će s neba, iz "letećeg oblaka, sručiti na zemlju Serbiju."
Kada je ova vest stigla do kneza Miloša, koji je inače bio sujeveran na pad ovoga vladarskog trona i progonio sve proroke - hitno je 22. jula 1836. godine javio Arseniju Andrejeviću, komandantu kragujevačke vojske, da hitno uhapsi "proroka", okuje u gvožđa, dobro kaštiguje i pošalje njemu u Banju (docnije prozvanu Aranđelovačka i Aranđelovac) gde se preko leta "ladao" knjaz sa porodicom i "iscelivao duvar" (tako se nekada zvao stomak).
Kod Srba se s vešticama različito postupalo. U nekim krajevima su ih samo kamenovali, ali ne i ubijali i, nikada, sem u nekoliko slučajeva, vatrom uništavali, dok je u zapadnoj Evropi, kao što je rečeno, sudbina žena-veštica bila tragična sve do prvih decenija devetnćstog veka kada ovo vekovno bezumlje jenjava i prestaje.
Za vremena Vožda Karađorđa, kako je svedočio Vuk Karadžić, kao i u Crnoj Gori, veštice su otkrivane pomoću vode: bacane su, pa ona koja nije mogla potonuti u "bezdanki", proglašavana je vešticom, jer je "lično đavo naučio da pliva i održava se na vodi". Takva je proterivana iz plemena, iskazivala pokajanje i "zaklinjala se u rastanak od nečastivog" ili je, u opštem gnevu svoje sredine, bila kamenovana.
"Bacanje u vodu"
I sam ponet gnevom i praznovericom naroda, Karađorđe je bio uveren u postojanje "demonskih žena" i "žena-veštica", pa je zato i ispečena na ražnju u selu Žabari, Pauna, žena Pavla Stojanovića, "po zapovjesti Voždovoj", a kada se nije htela odati da je veštica "zgrnuše onu vatru na nju u kojoj se zgrči i sagorje..."
Vrlo brzo se Karađorđe uverio u besmislicu i praznoverje "veštičije ustanove", već je 1810. godine doneo zakon o zabrani otkrivanja i progona veštica, međutim, u narodu se lako nije mogla iskoreniti praznoverica.
Etnološki zapisi
Sakupljajući svedočanstva za istoriju srpskog đavola i srpske veštice, niški sveštenik Pavle Sofrić je krajem devetnćstog veka obilazio mnoge srpske krajeve, posebno Srbe u ondašnjoj dijaspori - u Rumuniji i Mađarskoj. Kaže da je i tamo predrasuda o vešticama i đavolu u narodnom verovanju veoma prisutna. Iz jedne apokrifne molitve protiv nečastivog duha i svakog zla naveo je za vešticu ova imena: obliznica (obreznica), sana, vera, sudbina, preblizanica, mudrica, mesečnica, bludnica, kleveta, saul (krasta), anesi (raslabljenost), nagimova, iraul, mlenstin, zvatelnica, klevetnica, krvopilnica, strašna...
Srbi su veštice otkrivali i zatirali u vreme Karađorđa čistim narodnim sudom ("bacanjem u vodu"), međutim, u Miloševo vreme pojedinci su osumnjičene žene "udarali na muke da se oda da je veštica". Iako sam veoma sujeveran, knez je u narodu predrasudu suzbijao i iskorenjivao raznim "objalvenijima" i "dekretima". O tome su u Arhivu Srbije - posebno u onom delu koji se odnosi na dokumenta Kneževe kancelarije - sačuvana mnoga autentična i istinita "zbitija".
U Božurnje (Kragujevačka nahija) čitavo selo je optužilo baba Ristu da je veštica. Umiru deca, nepogoda uništava letinu, pomor je ušao i među odraslu čeljad. Seljani su zaključili da nevolja dolazi od baba Riste i odlučili su da je ubiju. Ova pretnja je stigla i do kneza Miloša koji u Božurnje šalje ovaj "dekret" da se sazove narod i da mu se "obznani" (5. jun 1822, broj naredbe 1095):
"... ne samo da se na baba Ristu niko ne sme usuditi dići ruku i dirnuti je, pa ni imenom veštica zvati, jer će dobiti žestočajšku kaznu".
Knez Miloš piše 7. avgusta 1823. godine, knezovima Suda kragujevačkog: "... da Jovana Lazića i društvo, koji su baba Danicu za vešticu držali i mučili odmah pozatvaraju i dobro kaštiguju..."
Kazne za progonitelje
Petar Lazarević, knez beogradski, 23. jula 1829. godine piše knezu u Kragujevac:
"Vaša svetlosti, ne znam šta da radim sa nevaljalim ženskim koje su sklone veštičarenju, noćnom bludu i vračanju. One su velike rospije, jer po varoši prave javne kuće..."
I Miloš Rajević iz Beograda u isto vreme šalje sličnu pritužbu. Pita "njegovo sijateljstvo" šta da radi sa pandurima koji se noću druže sa nevaljlim ženama po Magistratu, jer za njih čaršija priča da su rospije i veštice i da se "rđave glase navući na predstavnike narodne vlasti, posebno činovnike i gospodu sudije..."
Ranije je Jovan Bobavac iz Valjeva "njegovoj svetlosti" (13. maja 1819) pisao i pitao ga: "Ovde se narod mnogo iskvario i odao nemoralu. Ima mnogo žena veštica. Da li mogu da proverim da li su veštice ili nisu da ih pomoću pandura uapsim i bacim u vodu..."
U leto 1836. godine po Kragujevcu i okolnim selima "u narodu je hodao" izvesni čovek Isajlo zovom, prorok, koji prorokuje skoru vladarsku propast NJegove svetlosti i kojekakva druga zla koja će s neba, iz "letećeg oblaka, sručiti na zemlju Serbiju."
Kada je ova vest stigla do kneza Miloša, koji je inače bio sujeveran na pad ovoga vladarskog trona i progonio sve proroke - hitno je 22. jula 1836. godine javio Arseniju Andrejeviću, komandantu kragujevačke vojske, da hitno uhapsi "proroka", okuje u gvožđa, dobro kaštiguje i pošalje njemu u Banju (docnije prozvanu Aranđelovačka i Aranđelovac) gde se preko leta "ladao" knjaz sa porodicom i "iscelivao duvar" (tako se nekada zvao stomak).
Коментари