Uskrsnja jaja
Mistična snaga iskonskog jajeta
Đorđe Dragojlović
U religiji i mitologiji jaje ima veliki značaj i naročito se često spominje u mitovima o stvaranju sveta. U početku svega, pre svih vekova, bio je haos, biblijsko tou vabou; elementi su bili nerazdvojeni i u ratu jedan s drugim. Od haosa formiralo se iskonsko jaje, iz njega se rodio Eros, bog ljubavi i princip ljubavi, a iz jedne polovine ljuske stvoreno je nebo, iz druge zemlja.
Ovo mitsko objašnjenje postanka sveta bilo je poznato i Grcima i orijentalnim narodima; za to iskonsko jaje znala je, može se reći, svaka razvijenija mitologija. Jaje je, dakle, izvor života. Njegova mistična snaga zanimala je stare mislioce, teologe i filozofe (čak i u popularnoj filozofiji, kako nam svedoči Plutarh, rado se raspravljalo da li je starija kokoš ili jaje). Toliko o jajetu i mitologiji.
Zbog toga što je jaje izvor života, imalo je ono veliku ulogu u kultu mrtvih. Mrtvi, kao što se veruje, produžavaju i s onu stranu groba neku vrstu egzistencije: mogu imati iste potrebe i prohteve koje su imali i na ovom svetu, a postojaće dotle dok im se te potrebe budu zadovoljavale, dok im se bude činio kult, to jest, dokle im se bude davalo jelo i piće (na grobu, ili simvolički „za njihovu dušu"). Lako je razumeti da će žrtva u jajima biti naročito draga mrtvima jer jaje sadrži ono što je mrtvima najpotrebnije - život, napisao je svojevremeno Veselin Čajkanović u tekstu posvećenom jajetu kao simbolu Vaskrsa.
Davanje jaja kao žrtve pokojnicima široko je raširen običaj u svetu, a kod mnogih naroda jaje ima važnu ulogu prilikom setve i prolećnih vradžbina oko stoke. Čajkanović smatra da tu treba tražiti i objašnjenja za vaskršnja jaja. Setva i vradžbine oko stoke dešavaju se u proleće, prema tome običaji koji su praktikovani uz ove poslove mogli su lako biti preneseni na Vaskrs, takođe prolećni praznik.
Držim da je kod nas običaj žrtvovanja jaja prenesen na Vaskrs iz kulta predaka. Kao dokaz mogle bi se navesti ove dve činjenice. Prvo, pravilo je da se vaskršnja jaja moraju skuvati i obojadisati pre sunca; to isto pravilo, međutim, važi i za kuvanje jaja o subotnjim zadušnicama. Sasvim prirodno, jer znamo da se demonima i božanstvima donjega sveta sprema žrtva po pravilu samo noću. Drugo, čak i prema jednom zanimljivom objašnjenju našeg naroda, vaskršnja jaja prvobitno su bila vaskršnja žrtva: naime, narod u istočnoj Srbiji priča da je Bogorodica ostavila na grobu Isusovu nekoliko obarenih jaja, pa kad je Isus vaskrsao ta su jaja pocrvenela, i narod, dakle, projicirajući naivno jedan svoj običaj u daleku prošlost, smatra u ovom slučaju da vaskršnja jaja imaju isti značaj kao i jaja iz mrtvačkog kulta, piše Čajkanović.
Navešćemo jedan primer koji potvrđuje ovakvo mišljenje. Burhard Brentjes (Burchard Brentjes) u svom delu Od divlje do domaće životinje piše kako crteži u etrurskim grobnicama, koji potiču iz četvrtog i trećeg veka pre naše ere, svedoče o običaju darivanja jaja rodbini umrlog, kao simbola besmrtnosti. Isti razlog nalazi se i u osnovi običaja da se na Uskrs daruje jaje, smatra Brentjes.
Pošto je Hristos bio razapet a potom i sahranjen, kraj njegovog groba postavljena je jaka straža. Stražari su jeli pečenu kokoš kada je jedan od njih izrazio bojazan da bi Hristos mogao ponovo oživeti, odnosno uskrsnuti od mrtvih. Drugi mu je odgovorio: „Kada ova pečena kokoš poleti i snese crveno jaje, onda će Hristos ustati". Istoga časa, na zaprepašćenje prisutnih, to se i dogodilo. Kokoš je poletela i snela crveno jaje a Hristos se raširenih krila uzdigao na nebo. Ljudi su sačuvali uspomenu na taj događaj. Svake godine na Vaskrs počeli su da boje i šaraju jaja.
Običaj šaranja i poklanjanja ofarbanih jaja veoma je star, ali hrišćanska crkva ga je dosta kasno prihvatila. Različiti autori pominju razne periode iz kojih postoje vesti o tome, dok je narod nastanak običaja premestio u daleku prošlost, kao u citiranom predanju, koje je zabeleženo u Crnoj Gori - premda je u gotovo identičnom obliku poznato i u drugim zemljama. Zašto se, u stvari, jaja farbaju crvenom bojom?
Čajkanović smatra, poput većine drugih autora, da nas crvena boja opet dovodi do kulta predaka. On navodi nemačkog naučnika Fridriha fon Duna (Friedricha von Dunna), koji je pokazao da je crvena boja bila široko primenjivana u mrtvačkom kultu. Dun je izneo mnogobrojne primere običaja da se grobovi iznutra i spolja bojadišu crvenom bojom, da se preko pokojnika meće crveni ogrtač... I to ne treba da nas iznenadi. Crveno je boja krvi, a krv je život, ili duša, kaže Čajkanović.
U prilog tvrdnji da nas crvena boja vaskršnjih jaja dovodi do kulta predaka, jer je crveno boja krvi, a krv je život, odnosno duša, Čajkanović podseća na deo iz Biblije gde se gospod obraća Mojsiju: „Vječni zakon neka vam bude od koljena do koljena, da ne jedete ... krvi... Jer je duša svakom telu krv njegova, to mu je duša."
Iz ovog razloga krv se daje mrtvima kao žrtva. Kad je Odisej sišao u donji svet da pita proroka Tireziju kako će se vratiti u zavičaj, on je zaklao crnu ovcu i krvlju pojio duše mrtvaca: čim bi se koja duša napila krvi, ona bi došla svesti i mogla govoriti s Odisejem.
Ali krv je skup sok, zato se primitivni čovek rano postarao da mu nađe zamenu. Šta može zameniti krv? Može je zameniti tečnost iste boje, na primer vino, i otuda običaj da se grob preliva vinom umesto da se preliva krvlju, kako je to činjeno ranije. Ali krv se može zameniti i crvenom bojom; otuda rašireni običaj u preistorijskoj Evropi da se ljudski kosturi, kad bi posle izvesnog vremena bili ponovo sahranjivani, mažu crvenom bojom. Crvena boja na jajima, dakle, simvol je krvi. Jaje je naš narod zacelo bojadisao crvenom bojom još ranije u kultu predaka, pa je posle taj običaj preneo i na Vaskrs, piše Čajkanović.
Ako mislite da je jednostavno pripremiti kuvana jaja, ljuto se varate, poštovani slušaoci. Svetska književnost podarila nas je čitavom skalom manje ili više ekscentričnih likova koji su zahtevali da im se jaja kuvaju tačno određen broj minuta i sekundi, ili poslužuju precizno određene temperature. U svakodnevnom životu svedoci smo da mišljenja o tome koliko dugo treba jaja kuvati da bi bila tvrda obično ima upravo toliko koliko i učesnika u diskusiji... Nedavno sam našao savet prema kom meko kuvano jaje mora u ključaloj vodi provesti tačno četiri, a tvrdo najmanje četrnaest minuta.
U moru recepata i saveta za pripremu tako jednostavne stvari kao što je kuvano jaje, najdalje je verovatno otišao vlasnik jednog kalifornijskog restorana. Ne baš nepoznato ime u svetu gastronomije, Tomas (Tom) Keler (Thomas Keller) je svojevremeno, nakon uspeha u New Yorku i Parizu, u sred pustinje Napa u Kaliforniji, u gradiću Jontvil (Yontwill) čije nam ime ništa verovatno ne govori, otvorio restoran Francuska perionica, koji je postao mesto hodočašća američkih gurmana.
Osebujan naziv restoran duguje činjenici što je negde u vreme zlatne groznice u zgradi zaista radila perionica, koju je kasnije smenio saloon, a potom i bordel... Elem, Keler je izdao i knjigu svojih recepata, u čijem predgovoru, kako piše Aleksandar Genis, insistira na sitnicama koje fasciniraju tobožnjom običnošću. Dakle, da bi se dobilo tvrdo kuvano, ali ne gumasto jaje, Keler preporučuje da se ono ne kuva, već drži, ravno deset minuta, u ključaloj vodi skinutoj sa vatre i ostavljenoj da se hladi.
Ako ste savladali tehniku pripremanja tvrdo kuvanih jaja, neizbežnog sastojka uskršnje i vaskršnje trpeze, evo recepta u kom je ono glavni lik, ali ipak malo drugačije. Ovako se u Italiji pripremaju jaja sa majonezom od tunjevine, za koja su vam potrebna četiri tvrdo kuvana jaja, majonez od tunjevine, četiri filea od sardela, nekoliko kapara, te listovi peršuna za ukras.
Tvrdo kuvana jaja prepoloviti po dužini i položiti ih na tanjir, ali prerezanom stranom na dole. Brdašce od svake polovine jajeta prekriti majonezom od tunjevine. Filee sardela preseći po dužini, urolati svaku polovinu i staviti na vrh svake polovine jajeta. Posuti sve kaprima i ukrasiti peršunom.
Preostalo je samo da objasnimo kako se dobija majonez od tunjevine. Da biste ga pripremili nabavite šolju običnog majoneza, sto grama tunjevine iz konzerve, tri fileta sardela, te kašiku soka od limuna. U mikseru ili blenderu izmešajte sve sastojke tako da dobijete jednoličnu masu i majonez od tunjevine je gotov.
Recepti koje smo vam preporučili samo potvrđuju činjenicu da je gastronomska galaksija beskrajna. Drugim rečima, od svakog, pa i najjednostavnijeg jela moguće je pripremiti bezbroj predivnih kreacija, a potrebno je samo pustiti mašti na volju i imati malo spremnosti za eksperimentisanje...
Izgubljena jaja
Meksička je kuhinja veoma osebujna. Njeni su koreni u vremenu drevnih Maja i Asteka, a šarolikost predela i raznolikost biljnog i životinjskog sveta omogućili su široku paletu ukusa i aroma koje karakterišu meksičku gastronomiju.
Na tradiciji Maja i Asteka veliku promenu izazvao je dolazak Španaca koji su doneli za te predele nepoznate namirnice, začine i životinjske vrste. Neki od orijentalnih ili mediteranskih začina, koji su stigli sa španskim osvajačima, nezaobilazni su i u današnjoj meksičkoj kuhinji, koja je u obliku u kom je poznajemo počela da se stvara tek nakon revolucije, da bi se uobličila tek pedesetih godina prošlog veka.
Iz svog tog bogatstva izabrali smo tek jednu sitnicu, Huevos Perdidos, u prevodu, izgubljena jaja. Potrebna su vam četiri jajeta, četiri čili papričice, tri čena belog luka, dva zrna bibera, jedan klinčić, četvrt kašičice cimeta, te malo ulja i malo soli.
Papričice izdubite, očistite od semena, ispecite na plotni i potopite u vodu. Ono čili nemojte da vas zbunjuje, biće dobre i obične, veće feferone, ili bilo koja vrsta ljutih papričica. Sa malo vode u kojoj su se natapale sameljite potom papričice, dodajte beli luk, biber, klinčić, cimet i so i sve zajedno sameljite u glatku smesu. Zagrejte ulje i pržite masu od papričica dok se malo ne zgusne. Dodaje zatim jaja i pržite dok se ona potpuno ne stope sa sosom.
Đorđe Dragojlović
U religiji i mitologiji jaje ima veliki značaj i naročito se često spominje u mitovima o stvaranju sveta. U početku svega, pre svih vekova, bio je haos, biblijsko tou vabou; elementi su bili nerazdvojeni i u ratu jedan s drugim. Od haosa formiralo se iskonsko jaje, iz njega se rodio Eros, bog ljubavi i princip ljubavi, a iz jedne polovine ljuske stvoreno je nebo, iz druge zemlja.
Ovo mitsko objašnjenje postanka sveta bilo je poznato i Grcima i orijentalnim narodima; za to iskonsko jaje znala je, može se reći, svaka razvijenija mitologija. Jaje je, dakle, izvor života. Njegova mistična snaga zanimala je stare mislioce, teologe i filozofe (čak i u popularnoj filozofiji, kako nam svedoči Plutarh, rado se raspravljalo da li je starija kokoš ili jaje). Toliko o jajetu i mitologiji.
Zbog toga što je jaje izvor života, imalo je ono veliku ulogu u kultu mrtvih. Mrtvi, kao što se veruje, produžavaju i s onu stranu groba neku vrstu egzistencije: mogu imati iste potrebe i prohteve koje su imali i na ovom svetu, a postojaće dotle dok im se te potrebe budu zadovoljavale, dok im se bude činio kult, to jest, dokle im se bude davalo jelo i piće (na grobu, ili simvolički „za njihovu dušu"). Lako je razumeti da će žrtva u jajima biti naročito draga mrtvima jer jaje sadrži ono što je mrtvima najpotrebnije - život, napisao je svojevremeno Veselin Čajkanović u tekstu posvećenom jajetu kao simbolu Vaskrsa.
Davanje jaja kao žrtve pokojnicima široko je raširen običaj u svetu, a kod mnogih naroda jaje ima važnu ulogu prilikom setve i prolećnih vradžbina oko stoke. Čajkanović smatra da tu treba tražiti i objašnjenja za vaskršnja jaja. Setva i vradžbine oko stoke dešavaju se u proleće, prema tome običaji koji su praktikovani uz ove poslove mogli su lako biti preneseni na Vaskrs, takođe prolećni praznik.
Držim da je kod nas običaj žrtvovanja jaja prenesen na Vaskrs iz kulta predaka. Kao dokaz mogle bi se navesti ove dve činjenice. Prvo, pravilo je da se vaskršnja jaja moraju skuvati i obojadisati pre sunca; to isto pravilo, međutim, važi i za kuvanje jaja o subotnjim zadušnicama. Sasvim prirodno, jer znamo da se demonima i božanstvima donjega sveta sprema žrtva po pravilu samo noću. Drugo, čak i prema jednom zanimljivom objašnjenju našeg naroda, vaskršnja jaja prvobitno su bila vaskršnja žrtva: naime, narod u istočnoj Srbiji priča da je Bogorodica ostavila na grobu Isusovu nekoliko obarenih jaja, pa kad je Isus vaskrsao ta su jaja pocrvenela, i narod, dakle, projicirajući naivno jedan svoj običaj u daleku prošlost, smatra u ovom slučaju da vaskršnja jaja imaju isti značaj kao i jaja iz mrtvačkog kulta, piše Čajkanović.
Navešćemo jedan primer koji potvrđuje ovakvo mišljenje. Burhard Brentjes (Burchard Brentjes) u svom delu Od divlje do domaće životinje piše kako crteži u etrurskim grobnicama, koji potiču iz četvrtog i trećeg veka pre naše ere, svedoče o običaju darivanja jaja rodbini umrlog, kao simbola besmrtnosti. Isti razlog nalazi se i u osnovi običaja da se na Uskrs daruje jaje, smatra Brentjes.
Pošto je Hristos bio razapet a potom i sahranjen, kraj njegovog groba postavljena je jaka straža. Stražari su jeli pečenu kokoš kada je jedan od njih izrazio bojazan da bi Hristos mogao ponovo oživeti, odnosno uskrsnuti od mrtvih. Drugi mu je odgovorio: „Kada ova pečena kokoš poleti i snese crveno jaje, onda će Hristos ustati". Istoga časa, na zaprepašćenje prisutnih, to se i dogodilo. Kokoš je poletela i snela crveno jaje a Hristos se raširenih krila uzdigao na nebo. Ljudi su sačuvali uspomenu na taj događaj. Svake godine na Vaskrs počeli su da boje i šaraju jaja.
Običaj šaranja i poklanjanja ofarbanih jaja veoma je star, ali hrišćanska crkva ga je dosta kasno prihvatila. Različiti autori pominju razne periode iz kojih postoje vesti o tome, dok je narod nastanak običaja premestio u daleku prošlost, kao u citiranom predanju, koje je zabeleženo u Crnoj Gori - premda je u gotovo identičnom obliku poznato i u drugim zemljama. Zašto se, u stvari, jaja farbaju crvenom bojom?
Čajkanović smatra, poput većine drugih autora, da nas crvena boja opet dovodi do kulta predaka. On navodi nemačkog naučnika Fridriha fon Duna (Friedricha von Dunna), koji je pokazao da je crvena boja bila široko primenjivana u mrtvačkom kultu. Dun je izneo mnogobrojne primere običaja da se grobovi iznutra i spolja bojadišu crvenom bojom, da se preko pokojnika meće crveni ogrtač... I to ne treba da nas iznenadi. Crveno je boja krvi, a krv je život, ili duša, kaže Čajkanović.
U prilog tvrdnji da nas crvena boja vaskršnjih jaja dovodi do kulta predaka, jer je crveno boja krvi, a krv je život, odnosno duša, Čajkanović podseća na deo iz Biblije gde se gospod obraća Mojsiju: „Vječni zakon neka vam bude od koljena do koljena, da ne jedete ... krvi... Jer je duša svakom telu krv njegova, to mu je duša."
Iz ovog razloga krv se daje mrtvima kao žrtva. Kad je Odisej sišao u donji svet da pita proroka Tireziju kako će se vratiti u zavičaj, on je zaklao crnu ovcu i krvlju pojio duše mrtvaca: čim bi se koja duša napila krvi, ona bi došla svesti i mogla govoriti s Odisejem.
Ali krv je skup sok, zato se primitivni čovek rano postarao da mu nađe zamenu. Šta može zameniti krv? Može je zameniti tečnost iste boje, na primer vino, i otuda običaj da se grob preliva vinom umesto da se preliva krvlju, kako je to činjeno ranije. Ali krv se može zameniti i crvenom bojom; otuda rašireni običaj u preistorijskoj Evropi da se ljudski kosturi, kad bi posle izvesnog vremena bili ponovo sahranjivani, mažu crvenom bojom. Crvena boja na jajima, dakle, simvol je krvi. Jaje je naš narod zacelo bojadisao crvenom bojom još ranije u kultu predaka, pa je posle taj običaj preneo i na Vaskrs, piše Čajkanović.
Ako mislite da je jednostavno pripremiti kuvana jaja, ljuto se varate, poštovani slušaoci. Svetska književnost podarila nas je čitavom skalom manje ili više ekscentričnih likova koji su zahtevali da im se jaja kuvaju tačno određen broj minuta i sekundi, ili poslužuju precizno određene temperature. U svakodnevnom životu svedoci smo da mišljenja o tome koliko dugo treba jaja kuvati da bi bila tvrda obično ima upravo toliko koliko i učesnika u diskusiji... Nedavno sam našao savet prema kom meko kuvano jaje mora u ključaloj vodi provesti tačno četiri, a tvrdo najmanje četrnaest minuta.
U moru recepata i saveta za pripremu tako jednostavne stvari kao što je kuvano jaje, najdalje je verovatno otišao vlasnik jednog kalifornijskog restorana. Ne baš nepoznato ime u svetu gastronomije, Tomas (Tom) Keler (Thomas Keller) je svojevremeno, nakon uspeha u New Yorku i Parizu, u sred pustinje Napa u Kaliforniji, u gradiću Jontvil (Yontwill) čije nam ime ništa verovatno ne govori, otvorio restoran Francuska perionica, koji je postao mesto hodočašća američkih gurmana.
Osebujan naziv restoran duguje činjenici što je negde u vreme zlatne groznice u zgradi zaista radila perionica, koju je kasnije smenio saloon, a potom i bordel... Elem, Keler je izdao i knjigu svojih recepata, u čijem predgovoru, kako piše Aleksandar Genis, insistira na sitnicama koje fasciniraju tobožnjom običnošću. Dakle, da bi se dobilo tvrdo kuvano, ali ne gumasto jaje, Keler preporučuje da se ono ne kuva, već drži, ravno deset minuta, u ključaloj vodi skinutoj sa vatre i ostavljenoj da se hladi.
Ako ste savladali tehniku pripremanja tvrdo kuvanih jaja, neizbežnog sastojka uskršnje i vaskršnje trpeze, evo recepta u kom je ono glavni lik, ali ipak malo drugačije. Ovako se u Italiji pripremaju jaja sa majonezom od tunjevine, za koja su vam potrebna četiri tvrdo kuvana jaja, majonez od tunjevine, četiri filea od sardela, nekoliko kapara, te listovi peršuna za ukras.
Tvrdo kuvana jaja prepoloviti po dužini i položiti ih na tanjir, ali prerezanom stranom na dole. Brdašce od svake polovine jajeta prekriti majonezom od tunjevine. Filee sardela preseći po dužini, urolati svaku polovinu i staviti na vrh svake polovine jajeta. Posuti sve kaprima i ukrasiti peršunom.
Preostalo je samo da objasnimo kako se dobija majonez od tunjevine. Da biste ga pripremili nabavite šolju običnog majoneza, sto grama tunjevine iz konzerve, tri fileta sardela, te kašiku soka od limuna. U mikseru ili blenderu izmešajte sve sastojke tako da dobijete jednoličnu masu i majonez od tunjevine je gotov.
Recepti koje smo vam preporučili samo potvrđuju činjenicu da je gastronomska galaksija beskrajna. Drugim rečima, od svakog, pa i najjednostavnijeg jela moguće je pripremiti bezbroj predivnih kreacija, a potrebno je samo pustiti mašti na volju i imati malo spremnosti za eksperimentisanje...
Izgubljena jaja
Meksička je kuhinja veoma osebujna. Njeni su koreni u vremenu drevnih Maja i Asteka, a šarolikost predela i raznolikost biljnog i životinjskog sveta omogućili su široku paletu ukusa i aroma koje karakterišu meksičku gastronomiju.
Na tradiciji Maja i Asteka veliku promenu izazvao je dolazak Španaca koji su doneli za te predele nepoznate namirnice, začine i životinjske vrste. Neki od orijentalnih ili mediteranskih začina, koji su stigli sa španskim osvajačima, nezaobilazni su i u današnjoj meksičkoj kuhinji, koja je u obliku u kom je poznajemo počela da se stvara tek nakon revolucije, da bi se uobličila tek pedesetih godina prošlog veka.
Iz svog tog bogatstva izabrali smo tek jednu sitnicu, Huevos Perdidos, u prevodu, izgubljena jaja. Potrebna su vam četiri jajeta, četiri čili papričice, tri čena belog luka, dva zrna bibera, jedan klinčić, četvrt kašičice cimeta, te malo ulja i malo soli.
Papričice izdubite, očistite od semena, ispecite na plotni i potopite u vodu. Ono čili nemojte da vas zbunjuje, biće dobre i obične, veće feferone, ili bilo koja vrsta ljutih papričica. Sa malo vode u kojoj su se natapale sameljite potom papričice, dodajte beli luk, biber, klinčić, cimet i so i sve zajedno sameljite u glatku smesu. Zagrejte ulje i pržite masu od papričica dok se malo ne zgusne. Dodaje zatim jaja i pržite dok se ona potpuno ne stope sa sosom.
Коментари