 | |
U indijskoj tradiciji postoji izreka: “Iz lažnog jezika nastaje gnev, iz gneva mržnja, a iz mržnje zločin.” Svedoci smo, međutim, činjenice da je lažni jezik pokrenuo proces kreiranja prošlosti i nametanja nove slike sveta u kojoj su mnogi narodi platili svoj danak. Neke civilizacije su iščezle, a nekima je od strane novih tumača nametnut potpuno drugačiji koncept. Takav je slučaj sa pokradenom, razgrabljenom slovenskom civilizacijom, čija marginalizovana svedočanstva ukazuju na sasvim drugačiju ulogu i geografiju od one u kojoj je ucrtana. Što se, pak, Slovena na Balkanu tiče, njima je naturan kompleks došljaka i osvajača, a veštom manipulacijom religija i ideologija – deobe i seobe. Bez obzira što se danas u svetu istorija i nacionalna tradicija sve više zenemaruju radi jedne nove, globalne slike sveta, Slovenima je od izuzetnog značaja razjašnjenje sopstvene istorije i pravog mesta u njoj.
Sloveni – narod koji je ostao bez postojbine
Upravo temom Velikih seoba među našim istraživačima bavio se Dragoljub Antić u svojoj knjizi “Vinčanska stara Evropa i Srbi”, čineći to egzaktnim metodama matematičkih proračuna, uz konsultaciju vojnih eksperata i enciklopedija. Ovakav pristup uglavnom ne postoji kod izučavanja istorijskih događaja i mnogi istorijski spisi sadrže potpuno nerealne fizičko-tehničke pojedinosti. Upravo je stoga ovaj Antićev istraživački postupak od neprocenjivog značaja, jer baca sasvim novo svetlo na događaje iz dubine vekova, ukazujući na postojanje argumenata za drugačije rezonovanje od danas uobičajenog i u nauci prihvaćenog kao konačno objašnjenje.
|
Antić nas obaveštava da su prema danas važećim teorijama u istorijskoj nauci, “u velikim seobama” nastajala velika mešanja naroda i stvaranja njihovih amalgama, pri čemu su seobe nebrojenih hordi dolazile iz nekih nedefinisanih stepa i severnih pustara. Istoričari su neke zapise o istorijskim događajima preneli na čitave narode, tretirajući samu pojavu imena kao doseljavanje čitavog naroda, a logički haos koji su time stvorili objasnili su veličanstvenom izmišljotinom – Velikom seobom naroda od 5. do 8. veka. Tokom tzv. Velike seobe naroda su čitavi narodi od više desetina hiljada do nekoliko miliona pripadnika prokrstarili čitavom Evropom uzduž i popreko (neki i više puta poput Vizigota), praveći i rasturajući države, stvarajući nove narode, jezike i kulture, smenjujući se svakih 30-50 godina na bilo kojoj teritoriji. Iz te besmislene jurnjave su se najednom (poput igre sa trčanjem oko stolica i sedanjem na njih kad prestane muzika) svi ti silni narodi zaustavili i ponovo postali zemljoradnici, stočari, podanici svojih država i beskompromisni branioci “rodne grude” (one iste koju su tokom prethodnih nekoliko vekova više puta promenili, da bi se zaustavili na poslednjoj od otetih), a uglavnom su Sloveni dobili status učesnika u igri sa stolicama koji je ostao bez mesta.”
Fizika istorijskih procesa
Poslednjih stopedeset godina naša istorijska nauka obaveštava već decu u prvim razredima osnovnih škola da su se Srbi, zajedno sa drugim slovenskim plemenima, doselili na Balkan u relativno kratkom periodu koji se smešta između 6. i 7. veka. Iskaz iz dela “Spis o narodima” vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita iz 10. veka da se glavna seoba zbila 626. godine naša istoriografija je utkala u slovensku prošlost, modifikujući i prilagođavajući sve druge činjenice koje joj ne idu u prilog. Na sličan način, kao posledica ove teze, minimizirana je i srpska istorija do Nemanjića, dok se istorija posebnih krajeva i njihovih vladara toga doba, tretira kao istorija nekih polu-definisanih zemalja. Istovremeno je organizovan rad hrvatskih istoričara i Vatikana prisvojio velike delove srpske istorije, ističući pravo Hrvata i Šiptara na srpske teritorije.
Istini za volju, brojni su istoričari pokušavali da čitavu teoriju zasnovanu na samo ovom jednom podatku ospore upuštajući se u istorijska razmatranja, manje ili više uspešno, ali je jedino pomenuti Dragoljub Antić učinio to primenjujući inženjersko-fizičku analizu podataka i otvorivši nove istraživačke oblasti pod nazivom – fizika istorijskih procesa. Već na početku svoje knjige, on zainteresovane obaveštava da je “cilj analize utvrđivanje stvarnih fizičko-tehničkih mogućnosti za izvođenje grandioznog poduhvata tzv. doseljavanja Srba na Balkan 626. godine, po scenariju koji bi odgovarao spisu cara Konstantina VII Porfirogenita. Ukoliko je takvog doseljavanja stvarno bilo više je nego očigledno da je ono moralo izazvati drastične etničke i kulturne promene na Balkanu, jer je “doseljeni narod” bio dovoljno veliki i organizovan da opstane više vekova u novoj domovini, uz više nego čudnu činjenicu da nekoliko stotina godina nije formirao značajnije državne forme, pri čemu je uspeo da izbegne sve asimilacione procese unutar moćnog Vizantijskog carstva.”
Obrazlažući ovakvu seobu, Antić dolazi do skupa kvantitativno-fizičkih činjenica, sa kojima se mora računati kod pretpostavki o masovnim vojnim pohodima i seobama stanovništva, što prikazuje i tabelarno kroz fascinantna poglavlja svoje knjige, počev od motiva za seobe i realna ograničenja, realne okvire demografskih ekspanzija, preko uslova neophodnih za pokretanje seobe naroda, samo kretanje u seobi, do nerealnosti seobe naroda preko Dunava. U jednom od brojnih primera koje u knjizi navodi, Antić matematički razmatra izvodljivost seobe velikog plemena iz oblasti “iza Karpata” na jug Balkana, sa prelaskom 1.500km tokom jednog leta i zaključuje da “čitav poduhvat deluje jako nelogično, čak suludo jer je analiza pokazala da nema tehničko-fizičkih uslova da bude uspešno realizovan.
“Istorijske istine” na štetu srpske nacionalne istorije
Ovakav primer za analizu odabran je zbog toga što spis Konstantina Porfirogenita govori baš o takvoj seobi Srba 626 godine, čak tvrdeći da veći deo naseljenika nije bio zadovoljan novim staništem, pa je zatražio saglasnost od vizantijskog cara i tek po njenom pribavljanju se iste godine naselio u Dalmaciju i tamo trajno nastanio. Izvodljivost ove dodatne seobe na udaljenost od preko 1000km lišena je svake logičke zasnovanosti, jer bi ona morala da počne u jesen i da se završi do zime (praktično za nekoliko nedelja), bez ikakvih rezervi hrane, čak i ne računajući vreme potrebno da molba stigne do cara i da usledi njegov odgovor.”
Izvodeći svoj istraživački proces, Antić utvrđuje da se ni difuzioni procesi nisu mogli odvijati previše brzo i da nikada nije moglo biti većih kulturnih i lingvističkih diskontinuiteta, u prilog tome navodeći bezbroj toponima za koje se smatra da su zaostali od prethodnog stanovništva, mnogih običaja, muzike, nošnje, nazive za alate i kućne predmete itd... Antić smatra da “ukoliko je (na osnovu drugih pouzdanih i nekontradiktornih izvora) neosporno da je velikog preseljavanja nekog naroda ipak bilo, sigurno je da se on odvijao na neki od navedenih načina difuznog tipa i bez kontinualnih promena strukture stanovništva. Seobe vladarskih kuća i staleža, ratničkih grupa, kao i širenje različitih religijskih, političkih, kulturnih i ekonomskih uticaja su postojali i sa gledišta prikazanih analiza takve seobe se ne osporavaju. Znači, ako je spis Konstantina Porfirogenita ključni dokaz za teoriju o doseljavanju Srba 626. godine, onda su svi izvedeni zaključci sumnjivi. U tom slučaju se mora naći pouzdaniji dokaz za teoriju o doseljavanju ili se ta teorija mora revidirati.
Ako je pomenuti spis cara Konstantina Porfirogenita do nas stvarno stigao u obliku prepisa suštinski vernog originalu i ako on opisuje realni događaj, onda ima smisla samo ako se radi o opisu doseljavanja vladarskog staleža (u pratnji ograničenog broja stanovnika i izvesne vojne formacije), koji su se naselili na prostore u kojima je već postojalo stanovništvo srodno po jeziku i poreklu... Delovi pomenutog spisa ne protivreče takvom scenariju, pa sa te tačke gledišta nema nikakve sumnje u ispravnost ovakvog zaključka. Problem nastaje kada se uzme u obzir dogmatska neprikosnovenost ovog navoda, na osnovu koga su uobličene brojne tzv. “istorijske istine” na štetu srpske nacionalne istorije.
Dragoljub Antić svakako se svojim istraživanjem uvrstio u onu malu grupu izuzetnih i radoznalih ljudi koji su svojim radom doprinosili opštem napretku, a neki od predhodnika Konstantina Porfirogenita za koje naša nauka ne haje, egzaktno su i eksplicitno ukazivali takođe, gde su se sve slovenska plemena prostirala i kao starosedeoci i kružeći u seobama. Ali je slovenska i neslovenska istoriografija, povlačeći stroge granice njihovog prebivanja, pozivajući se na Konstantina Porfirogenita, umesto da rasvetljava nejasna istorijska razdoblja, doprinela da ona budu što mutnija, nudeći nažalost, koncept kreirane prošlosti.
|
Коментари