Obicaji i tradicija u Srba
Pravim običajima čuvamo identitet
Običaji su, od najranijih vremena, ispunjavali jednu od svojih važnih uloga, a to je čuvanje identiteta naroda. Srbi su narod sa bogatom tradicijom, koji se, zbog različitih istorijskih okolnosti suočavao sa velikim iskušenjima njenog očuvanja. Međutim, mnogi običaji Srba su tokom dugog vremenskog perioda bili izgubljeni ili potisnuti. Danas, u izmenjenim okolnostima, unutar srpskog entiteta, postoji sve veća težnja da se većina običaja obnovi i utka u kontekst savremenog života. Ali, da li znamo šta su običaji, koliko su se sačuvali do danas u svom izvornom obliku i značenju i kako se poštuju?
Postoje različita tumačenja običaja, ali se oni najčešće definišu kao određena religijska praksa koju prati specifično mišljenje, verovanja i rituali, koji se obavljaju po određenoj potrebi. Teško je odrediti kada je tačno neki običaj nastao, ali je to svakako bilo u davnoj prošlosti. Nastajali su da bi zadovoljili različite ljudske potrebe, a kako su se određene potrebe razvijale ili menjale, tako su se menjali i običaji. Najzastupljeniji i najpoznatiji običaji kod Srba su običaji životnog ciklusa, koji su u vezi sa rođenjem, krštenjem, svadbom, odlazakom u vojsku, smrću itd. Koliko je čuvanje običaja bilo značajno za zajednicu govori i izreka “bolje zemlju prodati, nego običaj izgubiti”.
Za religiozne običaje Srba karakterističan je veliki broj paganskih rituala, koji čine suštinu narodne religije. Zvanično je to hrišćanska pravoslavna religija, ali je veoma specifičan način na koji je srpski narod usvajao poruke koje im je Crkva slala. Znamo da dugo vremena Pravoslavna crkva u Srbiji nije mogla da ima značajan uticaj na narod, najpre u periodu turskih osvajanja, a potom zbog komunističkog režima, koji je uticao na njeno povlačenje iz svakodnevnog života. To je uslovilo specifičnu religioznost Srba, koja je nastajala na osnovu prožimanja stare, predhrišćanske religije i hrišćanske tradicije. Taj suživot hrišćanskih i prehrišćanskih rituala, karakteriše ukupnu srpsku narodnu religiju, kao i većinu srpskih običaja. Neki stručnjaci istorijskih nauka smatraju da hristijanizacija kod Srba nikada nije do kraja izvršena što, s druge strane, daje poseban kvalitet srpskoj narodnoj religiji. Treba naglasiti, da Srbi po tom pitanju nisu izuzetak, jer u svim svetskim religijama postoje elementi iz predhrišćanskog verovanja i religija.
Za religiozne običaje Srba karakterističan je veliki broj paganskih rituala, koji čine suštinu narodne religije. Zvanično je to hrišćanska pravoslavna religija, ali je veoma specifičan način na koji je srpski narod usvajao poruke koje im je Crkva slala. Znamo da dugo vremena Pravoslavna crkva u Srbiji nije mogla da ima značajan uticaj na narod, najpre u periodu turskih osvajanja, a potom zbog komunističkog režima, koji je uticao na njeno povlačenje iz svakodnevnog života. To je uslovilo specifičnu religioznost Srba, koja je nastajala na osnovu prožimanja stare, predhrišćanske religije i hrišćanske tradicije. Taj suživot hrišćanskih i prehrišćanskih rituala, karakteriše ukupnu srpsku narodnu religiju, kao i većinu srpskih običaja. Neki stručnjaci istorijskih nauka smatraju da hristijanizacija kod Srba nikada nije do kraja izvršena što, s druge strane, daje poseban kvalitet srpskoj narodnoj religiji. Treba naglasiti, da Srbi po tom pitanju nisu izuzetak, jer u svim svetskim religijama postoje elementi iz predhrišćanskog verovanja i religija.
BOŽIĆ I PREDHRIŠĆANKA VEROVANJA
Proces uzajamnog prožimanja dveju tradicija, predhrišćanske i hrišćanske, najbolje se može sagledati na srpskim najznačajnijim verskim praznicima, Božiću, Uskrsu, ali i običajima u vezi sa postupanjem u slučaju bolesti. Proslava Božića, na primer, pokazuje da su osnovni elementi praznika kao što su paljenje badnjaka, hrana koja se nalazi na svečanoj trpezi, pečenica i uloga položajnika koji dolazi u kuću na sam Božić, fenomeni za koje mnogi istraživači korene nalaze u dalekoj prošlosti. Neki autori smatraju da Božić predstavlja ostatke “solarnog kulta”, koji je nekada bio razvijen kod Srba. Na to ukazuje sam dan proslavljanja Hristovog rođenja koji, po starom kalendaru, pada na sam dan zimske kratkodnevice, kada je sunce najslabije. Verovalo se, da će paljenjem vatri, posebno božićnih, ljudi dati snagu mladom Suncu da ponovo ojača za sledeću godinu, što je bilo izuzetno značajno za agrarne kulture, kao što je bila srpska. Božićni rituali, naročito razvijeni u selima, koji na magijski način treba da doprinesu plodnosti zemlje, stoke i zdravlju, takođe se dovode u vezu sa klasičnim agrarnim ritualom.Najbolji primeri su - božićne pripreme obrednih hlebova sa šarama, hrana na svečanoj trpezi, posipanje žitom položajnika, običaj da se izvuče stolica položajnika, da on sedne na pod, kako bi se sreća prikovala za pod, ili ogrtanje debelim ogrtačem da bi kajmak bio debeo... Po mišljenu pojedinih istraživača, položajnik, može predstavljati i “mitskog pretka”, koji dolazi u domove da mu ukažemo poštovanje. Time su u proslavu Božića utkani i elementi “kulta predaka”, takođe veoma razvijenog kod Srba. Međutim, zanimljivo je da nije samo Pravoslavna crkva u Srbiji preuzimala neka nehrišćanska verovanja, kojima je, da bi ih narod lakše prihvatio, davala hriščansku odoru.Takvih pojava je bilo svuda u Evropi. Vremenom su se odnosi menjali, pa kada je Crkva bila prisutnija u narodu dominirali su hrišćanski elementi, a kada je bila povučenija isplivavali su predhrišćanski rituali.
KO ŽIVI LOŠE – POSTAĆE VAMPIR
Kada je reč o poštovanju pojedinih religioznih običaja kod Srba, danas je sve očiglednija potreba da se običaji ožive, a samim tim i ponovo uspostavi veza sa prekinutom tradicijom. Komentarišući tu pojavu, docent na grupi za etnologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu Danijel Sinani, koji se već godinama bavi srpskom narodnom religijom i običajima, ističe da je sve češća pojava reinterpretiranja običaja, što ne treba ocenjivati kao pozitivan ili negativana proces. Međutim, on upozorava da se često događa da se neki običaji pogrešno interpretiraju i da se izmišlja tradicija. Tada često dolazi do dodavanja nekih elemenata, koji nikada nisu postojali, ali liče na nešto što želimo da uradimo. “Mnogi običaji se obavljaju po izvesnoj inerciji, jer se njihovo značenje izgubilo i nije poznato onima koji ih obavljaju. Zato je za nas, kao zajednicu bitno, da znamo šta je stvarna uloga određenog običaja. Tako je uloga posmrtnih rituala i običaja koji su nekada bili izuzetno razvijeni u srpskoj narodnoj religiji, bila je u tesnoj vezi sa integracijom zajednice u tom kritičnom trenutku. Značenje tih običaja se najbolje vidi u seoskim sredinama, gde je smrt svakog pojedinca predstavljala izuzetan udarac, pogotovu ako je reč o bitnom članu zajednice. Obavljanje posmrtnog rituala je omogućavalo nekoliko stvari: da zajednica ostane integrisana, da se smrt prihvati kao realan proces, da se amortizuje gubitak člana zajednice i da porodica, nakon toga, nastavi sa normalnim životom.
U okviru posmrtnog rituala postoje i druga interesantna verovanja, koja su nekada imala značajnu ulogu u regulisanju međusobnih odnosa u okviru zajednice. Na primer, mitska figura- vampir, u koga se veoma dugo verovalo u Srbiji, imao je veoma specifičnu ulogu. Vampir je imao ulogu društvenog regulatora u zajednici u smislu otklanjanja svih nepravilnosti u ponašanju pojedinca. Tako, oni koji odstupaju od pravila ponašanja u zajednici najčešće se posle smrti proglašavaju vampirima. Zatim, sledi čitav niz rituala koji su u vezi sa otklanjanjem vampira iz zajednice - probadanje tela pokojnika kolcem, ili spaljivanje - kojima su prethodne generacije slale poruku budućim članovima zajednice da je potrebno poštovati pravila ponašanja koje društvo propisuje, kao i to šta će se desiti ukoliko se ta pravila ne poštuju. Zanimljivo je, da ljudi u istočnoj Srbiji i dalje veruju u vampira o čemu svedoče i pojedine ritualne radnje pri sahranjivanju pokojnika kome se probuši uho ili zareže koža, jer se veruje da tako čovek ne može da se povampiri”, kaže Sinani.
U okviru posmrtnog rituala postoje i druga interesantna verovanja, koja su nekada imala značajnu ulogu u regulisanju međusobnih odnosa u okviru zajednice. Na primer, mitska figura- vampir, u koga se veoma dugo verovalo u Srbiji, imao je veoma specifičnu ulogu. Vampir je imao ulogu društvenog regulatora u zajednici u smislu otklanjanja svih nepravilnosti u ponašanju pojedinca. Tako, oni koji odstupaju od pravila ponašanja u zajednici najčešće se posle smrti proglašavaju vampirima. Zatim, sledi čitav niz rituala koji su u vezi sa otklanjanjem vampira iz zajednice - probadanje tela pokojnika kolcem, ili spaljivanje - kojima su prethodne generacije slale poruku budućim članovima zajednice da je potrebno poštovati pravila ponašanja koje društvo propisuje, kao i to šta će se desiti ukoliko se ta pravila ne poštuju. Zanimljivo je, da ljudi u istočnoj Srbiji i dalje veruju u vampira o čemu svedoče i pojedine ritualne radnje pri sahranjivanju pokojnika kome se probuši uho ili zareže koža, jer se veruje da tako čovek ne može da se povampiri”, kaže Sinani.
UGROŽEN SMISAO SRPSKE SLAVE
Konzervativna verovanja u nekim krajevima Srbije, kao što vidimo, i dalje su veoma živa, jer se narodni običaji i verovanja najsporije menjaju. Ipak, svedoci smo i da duhovnost doživljava “eksploziju”, naročito u gradovima, gde je došlo do pojave pravog tržišta religije. Svakome je ponuđeno da bira u šta želi da veruje, nezavisno od toga da li je pripadnik etablirane hrišćanske religiji ili ne. Zato je sve češća pojava da ljudi koji sebe smatraju pravoslavnim vernicima primenjuju neke tehnike iz drugih religioznosti, kao što su različite metode meditacije, ishrane, verovanje u horoskop, natalne karte i dr.
U Srbiji se istovremeno odvija i proces povratka tradiciji, u kome se kriju opasnosti od izmišljanja i uvođenja nekih elemenata, koji ne pripadaju srpskoj tradicionalnoj kulturi. O tim novim pojavama i shvatanjima običaja i njihove uloge, najrečitije govori način proslavljanja srpske slave. Iako se slava oduvek smatrala etničkom odrednicom za srpski narod, u periodu vladavine komunističkog režima, gotovo pola veka, taj običaj bio potisnut u brojnim porodicama u Srbiji. Poslednjih 20-ak godina, došlo je do pravog “buma “ prihvatanja porodične slave i načina njenog proslavljanja, kao i pojava novih pravila.
Poznato je, da se porodična slava nasleđuje “s kolena na koleno”, sa oca na sina, ali danas slavu žele da proslavljaju i ljudi koji nemaju tu tradiciju u svojoj porodici. Njima je omogućeno sami da biraju slavu koju žele da slave, ili im je sveštenik to savetovao. Međutim, oživljavanje tog značajnog i lepog običaja srpskog naroda nije prošlo bez pojava koje mogu da ugroze njegovu duhovnu dimenziju. Slava je uvek bila jedan vid recipročnog gostoprimstva, što je podrazumevalo, da onaj kod koga idete na slavu, treba da bude pozvan u goste kada vi proslavljate. Zatim, ako ste jednom pozvani na slavu, znači da ćete ići stalno i da će se ta tradicija prenositi i na buduće generacije.
Proslavljanja slave je takođe prilika da se ljudi okupe i zajedno uspostave duhovnu vezu sa običajem, a domaćin je bio taj koji časti i koji ulaže materijalna sredstva. Zato srpska narodna tradicija i ne propisuje nošenje poklona na slavu osim, kako je to ranije bilo, jabuka za domaćicu ili kocka šećera za dete. Prilagođavanje običaja savremenim uslovima omogućilo je proslavljanje slave u kafanama ili organizovanje preskupih slava, koje mogu postati problem za goste, koji možda neće moći da organizuju proslavu na sličan način. Problem je i šta poneti na slavu, posebno ako je neko domaćinu doneo vredan i skup poklon, koji neće moći lako da uzvrati. Preterivanja se mogu videti i na proslavama opštinskih slava u gradovima. Na jednoj takvoj proslavi u Beogradu, litiju ili ritualno obilaženje kruga oko crkve, u kojoj učestvuju sveštenstvo i najvažniji članovi zajednice, pratili su jahači obučeni u narodnu nošnju na konjima, što je pravi primer banalizacija jednog običaja. Proslavljanje pojednične ali i gradske, opštinske, esnafske ili čak partijske slave sa preterivanjem u troškovima i drugim greškama, pokazuju da je danas slava sve više statusni simbol, što je potpuna suprotnost onome što je bila nekada.
Brojni su primeri menjanja i prilagođavanja običaja savremenom načinu života.Trend globalizacije koji vlada u svetu takođe značajno utiče na promenu odnosa prema tradiciji. I dok je u okviru EU sve jača tradicionalistička struja, koja se trudi da sačuva ono što pripada jednom etnosu ili narodu, u Srbiji, koja je u procesu tranzicije, i dalje su evidentna sukobljavanja između globalističke i tradicionalističke struje.
U Srbiji se istovremeno odvija i proces povratka tradiciji, u kome se kriju opasnosti od izmišljanja i uvođenja nekih elemenata, koji ne pripadaju srpskoj tradicionalnoj kulturi. O tim novim pojavama i shvatanjima običaja i njihove uloge, najrečitije govori način proslavljanja srpske slave. Iako se slava oduvek smatrala etničkom odrednicom za srpski narod, u periodu vladavine komunističkog režima, gotovo pola veka, taj običaj bio potisnut u brojnim porodicama u Srbiji. Poslednjih 20-ak godina, došlo je do pravog “buma “ prihvatanja porodične slave i načina njenog proslavljanja, kao i pojava novih pravila.
Poznato je, da se porodična slava nasleđuje “s kolena na koleno”, sa oca na sina, ali danas slavu žele da proslavljaju i ljudi koji nemaju tu tradiciju u svojoj porodici. Njima je omogućeno sami da biraju slavu koju žele da slave, ili im je sveštenik to savetovao. Međutim, oživljavanje tog značajnog i lepog običaja srpskog naroda nije prošlo bez pojava koje mogu da ugroze njegovu duhovnu dimenziju. Slava je uvek bila jedan vid recipročnog gostoprimstva, što je podrazumevalo, da onaj kod koga idete na slavu, treba da bude pozvan u goste kada vi proslavljate. Zatim, ako ste jednom pozvani na slavu, znači da ćete ići stalno i da će se ta tradicija prenositi i na buduće generacije.
Proslavljanja slave je takođe prilika da se ljudi okupe i zajedno uspostave duhovnu vezu sa običajem, a domaćin je bio taj koji časti i koji ulaže materijalna sredstva. Zato srpska narodna tradicija i ne propisuje nošenje poklona na slavu osim, kako je to ranije bilo, jabuka za domaćicu ili kocka šećera za dete. Prilagođavanje običaja savremenim uslovima omogućilo je proslavljanje slave u kafanama ili organizovanje preskupih slava, koje mogu postati problem za goste, koji možda neće moći da organizuju proslavu na sličan način. Problem je i šta poneti na slavu, posebno ako je neko domaćinu doneo vredan i skup poklon, koji neće moći lako da uzvrati. Preterivanja se mogu videti i na proslavama opštinskih slava u gradovima. Na jednoj takvoj proslavi u Beogradu, litiju ili ritualno obilaženje kruga oko crkve, u kojoj učestvuju sveštenstvo i najvažniji članovi zajednice, pratili su jahači obučeni u narodnu nošnju na konjima, što je pravi primer banalizacija jednog običaja. Proslavljanje pojednične ali i gradske, opštinske, esnafske ili čak partijske slave sa preterivanjem u troškovima i drugim greškama, pokazuju da je danas slava sve više statusni simbol, što je potpuna suprotnost onome što je bila nekada.
Brojni su primeri menjanja i prilagođavanja običaja savremenom načinu života.Trend globalizacije koji vlada u svetu takođe značajno utiče na promenu odnosa prema tradiciji. I dok je u okviru EU sve jača tradicionalistička struja, koja se trudi da sačuva ono što pripada jednom etnosu ili narodu, u Srbiji, koja je u procesu tranzicije, i dalje su evidentna sukobljavanja između globalističke i tradicionalističke struje.
Olivera Milovanović
Коментари