Богиња Петка
Богиња Петка
Петка је лик у источнословенској и делимично јужнословенској традицији, наставак главног женског божанства словенског пантеона – Мокоше (Макош). Касније култ Петке који се везује за хришћански култ свете Параскеве-Петке код источних и свете Петке код јужних Словена чува неке црте изворног паганског лика у народној демонологији.
Код источних Словена Петка је персонификована представа непарног дана у недељи који следује за парним (рус. чётный - паран) четвртком, посвећеним различитим представама громовника Перуна. У пару Четвртак – Петка (рус. Пятница - петак) који потиче од још старијег Перун – Макош, нарочито је јасна узајамна веза супротности пар – непар и мушки – женски. Петка се још називала и "ланеницом" (заштитницом предива и лана који су жене почињале да трле 28. октобра по старом календару – дана посвећеног Петки, "женској светитељки"). На дан Петке забрањено је прести, петком се не смеју купати деца, ко не пости на свети петак може да се утопи.
Према украјинским веровањима, Петка се појављује избодена иглама и изувијана вретенима (до 19. века у Украјини се одржао обичај да се "води Петка" – жена пуштене косе), зато што грешне жене шију и преду у дане њој посвећене (према другом веровању – не преду лан, већ косу Недеље, која се поистовећује или везује за Петку).
У складу са "Стоглавом" и другим староруским текстовима, на дан Петак, жене нису преле и нису прале одећу, а мушкарци нису орали да се Петка не напраши и не упадне јој трун у око. У случају нарушавања забрана, Петка може да разболи око и да казни другим несрећама. У бугарској песми са жалбама на оне који нарушавају забране везане за Петку, обраћају се Илији громовнику Девица Марија и Марија Магдалена.
Веза женског митског лика са водом и пређом изражена је у општесловенском мотиву: у источнословенској варијанти баба-јага даје јунакињи посао – да преде, а ова бежи од ње; притом пут хајци преграђује река; у јужнословенској варијанти Параска (упореди са: Параскева-Петка), коју су Турци заробили, остала је непопустљива и побегла из харема, а анђео је чувао; спасавајући се од хајке, претворила се у чисти бунар.
Код источних Словена дрвене скулптуре Петке стављане су на бунаре, приносили су јој жртве бацајући у бунар тканине, ланену кудељу, испредене нити и овчију вуну (назив обреда "мокрида" непосредно је везан за основу " mok-гъ" од које је образовано име Мокош, које у себи обједињује значења пређе и влаге, воде). Сачувана су рана сведочанства о поштовању источних Словена дванаест Петки, које у својој негативној функцији могу да се односе на дванаест грозница (делом постоји веровање да се од грознице може спасити онај ко пости на шести Петак); као дванаест сестара наступају и поноћнице, сличне по функцији са богињама Мокош и Петком.
И источни и јужни Словени Петку (свету Петку-Параскеву) везују за мишеве. У украјинским бајкама света Петка се заједно са Понедељком и Средом појављује као три лика по функцији сродних са три Јагишне које су у служби на прилазима граду. У духовним стиховима Петка се описује као жена са свећом, која заповеда да се пости на њен дан. На старим северноруским иконама (делом и на новгородској икони из друге половине 13. века, намењеној женском манастиру) Петка може да се представља на наличју иконе Мајке Божје. Типолошки словенске паралеле о Петки имају заједничке црте са таџикистанском Биби-Сешанби ("госпођа уторак"), а такође са митским ликовима жена које испредају пређу судбине, типа грчких мојра, исландских норни, хетитских ткаља.
Петка је лик у источнословенској и делимично јужнословенској традицији, наставак главног женског божанства словенског пантеона – Мокоше (Макош). Касније култ Петке који се везује за хришћански култ свете Параскеве-Петке код источних и свете Петке код јужних Словена чува неке црте изворног паганског лика у народној демонологији.
Код источних Словена Петка је персонификована представа непарног дана у недељи који следује за парним (рус. чётный - паран) четвртком, посвећеним различитим представама громовника Перуна. У пару Четвртак – Петка (рус. Пятница - петак) који потиче од још старијег Перун – Макош, нарочито је јасна узајамна веза супротности пар – непар и мушки – женски. Петка се још називала и "ланеницом" (заштитницом предива и лана који су жене почињале да трле 28. октобра по старом календару – дана посвећеног Петки, "женској светитељки"). На дан Петке забрањено је прести, петком се не смеју купати деца, ко не пости на свети петак може да се утопи.
Према украјинским веровањима, Петка се појављује избодена иглама и изувијана вретенима (до 19. века у Украјини се одржао обичај да се "води Петка" – жена пуштене косе), зато што грешне жене шију и преду у дане њој посвећене (према другом веровању – не преду лан, већ косу Недеље, која се поистовећује или везује за Петку).
У складу са "Стоглавом" и другим староруским текстовима, на дан Петак, жене нису преле и нису прале одећу, а мушкарци нису орали да се Петка не напраши и не упадне јој трун у око. У случају нарушавања забрана, Петка може да разболи око и да казни другим несрећама. У бугарској песми са жалбама на оне који нарушавају забране везане за Петку, обраћају се Илији громовнику Девица Марија и Марија Магдалена.
Веза женског митског лика са водом и пређом изражена је у општесловенском мотиву: у источнословенској варијанти баба-јага даје јунакињи посао – да преде, а ова бежи од ње; притом пут хајци преграђује река; у јужнословенској варијанти Параска (упореди са: Параскева-Петка), коју су Турци заробили, остала је непопустљива и побегла из харема, а анђео је чувао; спасавајући се од хајке, претворила се у чисти бунар.
Код источних Словена дрвене скулптуре Петке стављане су на бунаре, приносили су јој жртве бацајући у бунар тканине, ланену кудељу, испредене нити и овчију вуну (назив обреда "мокрида" непосредно је везан за основу " mok-гъ" од које је образовано име Мокош, које у себи обједињује значења пређе и влаге, воде). Сачувана су рана сведочанства о поштовању источних Словена дванаест Петки, које у својој негативној функцији могу да се односе на дванаест грозница (делом постоји веровање да се од грознице може спасити онај ко пости на шести Петак); као дванаест сестара наступају и поноћнице, сличне по функцији са богињама Мокош и Петком.
И источни и јужни Словени Петку (свету Петку-Параскеву) везују за мишеве. У украјинским бајкама света Петка се заједно са Понедељком и Средом појављује као три лика по функцији сродних са три Јагишне које су у служби на прилазима граду. У духовним стиховима Петка се описује као жена са свећом, која заповеда да се пости на њен дан. На старим северноруским иконама (делом и на новгородској икони из друге половине 13. века, намењеној женском манастиру) Петка може да се представља на наличју иконе Мајке Божје. Типолошки словенске паралеле о Петки имају заједничке црте са таџикистанском Биби-Сешанби ("госпођа уторак"), а такође са митским ликовима жена које испредају пређу судбине, типа грчких мојра, исландских норни, хетитских ткаља.
Коментари