Сима Лукин Лазић
Сима Лукин Лазић
|
КРАТКА ПОВЈЕСНИЦА СРБА
|
ОД ПОСТАЊА СРПСТВА ДО ДАНАС
|
Вјера у старих Срба
бјеше многобожачка — идолопоклоничка.
Триглав им бјеше—бог над боговима;
Перун—бог громовник;
Сварог — бог неба;
Стрибог —бог вјетра;
Дајбог или Бјелобог — бог свега добра;
Црнобог —бог свега зла;
Радгост — бог гостољубља;
Коледо — бог сунца и свјетлости;
Давор — бог рата;
Усуд— бог судбине;
Пров бог правде;
Световид — бог четири годишња времена:
Додол — бог кише;
Лада — богиња љепоте и љубави;
Љеља — богиња дружбе;
Жива богиња живота;
Морана или Мора богиња смрти.
Срби вјероваху још и у виле: загоркиње, бродарице и видарице, па у змајеве, дивове, вјештице, вампире, вједогоње, море, вукодлаке, здухе и друге измишљотине. Осим тога сваки српски дом имао је посебног свога кућњег, домаћег бога. Свима овим боговима приношене су жртве крвне и бескрвне — животињске и биљне. Свећеници, који принашаху жртве зваху се жрецови. Сам обред принашања крвне жртве (клање животиња) звао се кољиво. Па с тога се и данас зове ''кољиво'' оно зготовљено слатко жито, које се приноси на крсно име и задушнице, јер и то је жртва, али бескрвна.
Све до под конац овога доба сви Срби бјеху још многобошци, осим оних јужних старосједилаца у Солунској Србији, Маћедонији, Арбанији, Црној Гори, Боки и Далмацији. Ови југозападњи Србп примише вјеру неки још од првих апостола Христових, светог Павла, Спле, Тимотија, Андрије, Луке и Тадије, а остали од апостолових ученика. Примајући крст и јеванђеље, Срби мјесто свога старог многобожачког домаћег бога узимаху за кућњег заштитника онога свеца хршићанског, у који дан су примили Хришћанство и слављаху тај дан сваке године, а то је крсно име Србиново или слава или светô. Крсно име само Срби славе и нико други, па за то се и каже: ''Гђе је слава — ту је Србин.''
Триглав им бјеше—бог над боговима;
Перун—бог громовник;
Сварог — бог неба;
Стрибог —бог вјетра;
Дајбог или Бјелобог — бог свега добра;
Црнобог —бог свега зла;
Радгост — бог гостољубља;
Коледо — бог сунца и свјетлости;
Давор — бог рата;
Усуд— бог судбине;
Пров бог правде;
Световид — бог четири годишња времена:
Додол — бог кише;
Лада — богиња љепоте и љубави;
Љеља — богиња дружбе;
Жива богиња живота;
Морана или Мора богиња смрти.
Срби вјероваху још и у виле: загоркиње, бродарице и видарице, па у змајеве, дивове, вјештице, вампире, вједогоње, море, вукодлаке, здухе и друге измишљотине. Осим тога сваки српски дом имао је посебног свога кућњег, домаћег бога. Свима овим боговима приношене су жртве крвне и бескрвне — животињске и биљне. Свећеници, који принашаху жртве зваху се жрецови. Сам обред принашања крвне жртве (клање животиња) звао се кољиво. Па с тога се и данас зове ''кољиво'' оно зготовљено слатко жито, које се приноси на крсно име и задушнице, јер и то је жртва, али бескрвна.
Све до под конац овога доба сви Срби бјеху још многобошци, осим оних јужних старосједилаца у Солунској Србији, Маћедонији, Арбанији, Црној Гори, Боки и Далмацији. Ови југозападњи Србп примише вјеру неки још од првих апостола Христових, светог Павла, Спле, Тимотија, Андрије, Луке и Тадије, а остали од апостолових ученика. Примајући крст и јеванђеље, Срби мјесто свога старог многобожачког домаћег бога узимаху за кућњег заштитника онога свеца хршићанског, у који дан су примили Хришћанство и слављаху тај дан сваке године, а то је крсно име Србиново или слава или светô. Крсно име само Срби славе и нико други, па за то се и каже: ''Гђе је слава — ту је Србин.''
Коментари