Моранина успаванка
Десанка Максимовић: Моранина успаванка
Сад сте моји сви одреда.
И ви што целујете иконе Бизанта,
и ви под окриљем Млетака и Рима,
сви ви међусобно што се крвите.
Никад нисте били један уз другог тешње,
крв се опет ваша под земљом меша
у велику словенску понорницу.
Из ње ће вам постојбинске нићи липе
и леске и дивље трешње.
Сви ви старином иза Карпата,
и ви опаљени од врела зрака
и ви белолики, главе русе,
и ви што устајете против Бизанта,
и ви што устајете против Млетака,
сви ви завађени,
ходите у тихо царство мени,
и у њему се тесно збите,
отворена су вам широм врата.
Заувек ту се помирите
у недрима земље смеђе,
заборавите под небом јата,
заборавите звезде и мраве,
заборавите обале и међе.
А жамори опет глас из грања:
то није богиња била Морана.
Одавно је и она покопана
у ћивоте заборава.
То је ноћ што излази однекуд из јама,
то је тама, сестра вукодлацима и утварама
што напуштају ноћу боравиште.
То се прошлост однекуд искобељава,
то су ваша тамна сећања
на барбарска древна гробишта.
Сад сте моји сви одреда.
И ви што целујете иконе Бизанта,
и ви под окриљем Млетака и Рима,
сви ви међусобно што се крвите.
Никад нисте били један уз другог тешње,
крв се опет ваша под земљом меша
у велику словенску понорницу.
Из ње ће вам постојбинске нићи липе
и леске и дивље трешње.
Сви ви старином иза Карпата,
и ви опаљени од врела зрака
и ви белолики, главе русе,
и ви што устајете против Бизанта,
и ви што устајете против Млетака,
сви ви завађени,
ходите у тихо царство мени,
и у њему се тесно збите,
отворена су вам широм врата.
Заувек ту се помирите
у недрима земље смеђе,
заборавите под небом јата,
заборавите звезде и мраве,
заборавите обале и међе.
А жамори опет глас из грања:
то није богиња била Морана.
Одавно је и она покопана
у ћивоте заборава.
То је ноћ што излази однекуд из јама,
то је тама, сестра вукодлацима и утварама
што напуштају ноћу боравиште.
То се прошлост однекуд искобељава,
то су ваша тамна сећања
на барбарска древна гробишта.
Коментари