Смрт у венчаници
Време веровања
СМРТ
О чудним везама између погреба и свадбе, опасним обредима прелаза и смрти која никада не умире
вака
млада старога кова знала је да облачење венчанице није нимало лак
задатак. У време кад су се обичаји мало више поштовали, девојке тек
приспеле за удају знале су да је свадба не само леп него и опасан
подухват. Осим одговорности брачног живота, младој је претила и опасност
од урока. Обред свадбе морао је да буде изведен по тачно одређеном
редоследу, а млада одговарајуће опремљена. Управо зато су се младе
удаваче сређивале, китиле, опасивале велом и огртачем. Понекад би за
појас заденуле и црвен конац. Сваку свадбу неизбежно је пратила поворка,
ношење барјака и уобичајено кићење сватова. Упуштајући се у непознат
брачни свет, млада је напуштала родитеље и пређашњи дом. Пролазећи кроз
свадбени чин остављала је стари и кретала ка новом, непознатом животу. Тихомир Ђорђевић, наш чувени етнолог, културолог и фолклориста, веровао је да у животу сваког човека постоје три критична тренутка која доносе неизбежну промену. Све почиње с рођењем, наставља се свадбом и завршава смрћу. Такозвани „обреди прелаза”, како их је Ђорђевић назвао, у прошлости су били праћени различитим ритуалним радњама чије је извођење сваки члан заједнице морао да поштује. Ако се неки од ова три обреда не би ваљано обавио, делови једног света нагло би прешли у други, а учесници обреда постали би лака мета за зле силе. Управо зато је млада, док је лагано корачала ка олтару, за петама осећала претњу могуће смрти.
Венчање са земљом
Ако лутајући Балканом наиђете на место које се зове Сватовско гробље, нека вас не зачуди овај необичан назив. На том месту су се, по предању, сукобиле две свадбене поворке и сви сватови изгинули. Ова необична веза између свадбе и смрти сакрила се у именима места, необичним обичајима и стиховима наше народне поезије.
Срећа и туга некада нису могле једна без друге. Млада је, облачећи венчаницу, плакала за девојачким домом и радовала се новом брачном животу. С друге стране, ожалошћена породица је покојнику палила свеће, не би ли га у радости загробног живота поново срела.
Живот није био једини предуслов за смрт. Пре него што човек умре требало је да испуни одређене обавезе. Једна од њих била је и венчање. У многим културама постојало је веровање да мајка земља не прима тела оних који се нису венчали. Још је Арнолд ван Генеп, француски етнолог и фолклориста, забележио занимљиве начине извођења погреба у Индији. Сахрањивање оних који се за живота нису венчали било је праћено музиком и свадбеним колом. Млада жена би плесала и око врата носила ланац с покојниковим костима. Присутни би поскакивали од радости, а затим би урну преминулога, сви заједно, положили у земљу. Симболично венчање, које покојник никада није имао, на овај начин би било обављено и земља је сада могла да прими његово тело.
Букет свежег цвећа
У многим крајевима Србије важило је исто правило. Етнолози бележе да су се погреби младих невенчаних девојака изводили управо попут свадбе. Невенчана покојница била би украшена, закићена цвећем и обучена у бело. Присутни би певали свадбене песме и на ковчег полагали свадбени хлеб, прстен и венац. Млади момци и девојке, сватови које никада није имала, примали би задушне дарове. Ако умре млад момак, поступак је био сличан. Једна девојка би обукла венчаницу а затим би, заједно са свирачима, до гроба отпратила покојника. На сандуку би, као последњи поздрав, лежао букет свежег цвећа.
У неким крајевима могле су да се сретну и посмртне поворке у којима су били учесници свадбене свечаности као што су девер, невеста или младожења. У Славонији је умрлу девојку носило шест момака који су сматрани за девере, а у Каставштини је испред сандука покојнице ишао младожења.
Док се у неким кућама свирало и певало, а млада китила рузмарином и босиљком, у другима су исте ове биљке полагали на одећу и ковчег преминулога. Венац, један од најзаступљенијих погребних симбола, носио се у неким крајевима Војводине на тањиру испред поворке која прати неожењеног младића или неудату девојку. Барјак се у неким крајевима југозападне Србије и Шумадије вио на челу погреба, а у другима предводио свадбену поворку. Корак за кораком, у једној поворци смејали су се сватови, а у другој плакали ожалошћени. И на свадби и на сахрани могла је да се запази по нека црвена јабука и виде гости који се часте обредним јелима. Једни би слушали тиху мелодију девојачких тужбалица, а други плакали уз звуке погребних песама.
Далека гиздава девојка
Народна поезија и даље је место на коме смрт и свадба не знају за разлике. Најдубљу повезаност ових архаичних мотива налазимо у бугарштицама, старим народним песмама дугога стиха. У једној од најстаријих и најпотреснијих бугарштица, уцвељена мајка Маргарита тугује за „братом и сином кога је од срдашца одхранила”. Вила и гавран теше мајку вестима о лажним женидбама, јер она још увек не зна да су њени најмилији изгинули. Мајка сазнаје истину преко горке метафоре. Брата је „обљубила млада мома Гркиња”, а на сина се „намерила липа Цвите Приморкиња”.
Мајку ће утешити и Марко Краљевић док јој буде саопштавао вест о смрти свог брата Андријаша. Бугарштица о „Марку Краљевићу и брату му Андријашу” сачувана је у једној од најстаријих збирки песама на нашим просторима – „Народним пјесмама из старијих, највише приморских записа”. Пре што сабљом прободе срце свога брата, Марко ће саслушати његове последње речи. Андријаш га моли да не каже мајци шта је учинио, већ да слаже како њеног сина, уместо смрти, очекује гиздава девојка.
Остао је, рече, јунак,
мила мајко, у туђој земљи,
из које се не може од
милиња одилити,
Андријашу;
онде ми је обљубио једну
гиздаву девојку.
И откле је јунак туј
девојку обљубио,
никад веће није пошал са
мноме војевати.
Звуци ове необичне метафоре чују се и у народној епској песми „Браћа и сестре”. Млада Јелица одлази у даљину да посети браћу и однесе им свадбене дарове. Уместо срећне и ожењене браће, Јелица налази хладне и беле раке. Девојачко срце није издржало ову тугу, те је и оно препукло, младо и невољено.
Барјак вечности
Данас, када нам се чини да смрт и свадба више не другују, још можемо да наиђемо на по који залутали обичај који нас увери да народ несвесно и дуго памти скривене везе. Један од таквих обичаја, такозвана „црна свадба”, и данас може да се сретне на подручју Источне Србије.
Они који још поштују овај обичај верују да свадбу ништа не може да спречи. Смрт је, како изгледа, најмања препрека. Ако се деси да једно од заручника умре пре венчања, ово друго испуни дато обећање и венча се са вољеним. Макар он био и покојан. У таквом браку заручници остају годину дана након погреба. Сахрану, како доликује, прате сви неопходни обичаји. Младожења или млада сахране се у свадбеној одори, те их дарују. На гробу лежи свадбени венац. Уз звуке последњег и првог свадбеног кола, душа мирно напушта овај свет и поново се састаје с мајком земљом. Испред свадбене поворке иде барјак и проноси вест о вечној љубави коју чак ни смрт није спречила да се оствари.
Аутор:
Србислава. Д. Тодоровић
Илустровао:
Кристина Радомировић 
Коментари