Бајалицама до његовог срца
ТРАДИЦИЈА: ЉУБАВНЕ ЧАРОЛИЈЕ
Бајалицама до његовог срца
Поводом Светог Трифуна опет ће бити прича о
заљубљивању, лептирићима у стомаку, а ево како су се некада млади
„налазили у сну и на јави”, зашто су понедељком уговаране свадбе а
суботом жене тукле мужеве
Могуће да је припомогао и Свети Трифун, заштитник виноградара и
винара, али многи срећно ожењени Срби, поготово времешнији, и не слуте
да су „у сан дошли – на јави остали!”
Јер, за разлику од актуелних ђувегија, које су у брак намамиле удаваче са силиконским адутима, некадашње цуре су своје природне чари допуњавале разним бајалицама не би ли у своје мреже уловиле оног на којег су „бациле око”. Тако у Чачку и околини и данас постоји веровање у бајалицу коју потенцијална удавача примењује кад се први пут на небу појави млад месец.
Ево рецепта, који помиње етнолог Драгомир Антонић у књизи „Обичајник код Срба.”
„Кад се први пут угледа млад месец треба испод леве ноге узети мало земље, завити је у парче хартије и склонити. За време вечере први и последњи залогај хлеба се посоли, загризе, а потом неприметно сакрије. Приликом поласка на спавање саставе се земља, хлеб и со у један замотуљак и ставе под јастук на коме ће се спавати. Док се то ради у потаји гласно се изговоре речи бајалице: „Месече новаче, тако ти земље и неба, соли и хлеба, реци ми за кога ћу се удати”.
Ову бајалицу, која у сан призива лик или име суђеног провериле су многе генерације девојака у Чачку, наводи Антонић.
А ваља знати и то да се понедељком уговара женидба, удадба, кумство, док уторком то ваља избегавати, јер је брак склопљен на тај дан без изгледа на успех, верује народ.
Четвртком, који се сматра најбољим у недељи, обављају се свадбени испити, договори и припреме да би младенци били срећни и дуговечни с бројним породом.
Неверни и лоши мужеви би суботом требало да беже из куће, јер је Бог дозволио жени да тога дана може да бије своју јачу половину!
Недељом, која је благи дан, дозвољено је да удаваче обављају послове као што је вез, штрикање, хеклање и шивење, јер се то ради за три куће – родитељску, свекрвину и своју.
Сијасет је и празничних обичаја којима се помаже судбински сусрет блиских душа. Тако су, да би препознале будућег мужа, или намамиле ђувегију у брачне окове цуре у околини Власенице на Мали Божић, пре сванућа, пред кућу бацале обућу да виде судбину, јер се веровало да се неће удати ако се обућа окрене ка кући.
Те ноћи су девојке у сан тонуле са загриженом јабуком под јастуком намењеном момку којег желе да им у сан дође, наводи етнолог аматер Драгован Лазаревић – Лаза, новинар Танјуга, у књизи „Неначета вода”.
На Бадње вече удаваче, стају на вештичје превозно средство – метлу, ослушкујући лавеж паса, верујући да ће им младожења доћи са оне стране одакле кевтање допире. Девојке су, верујући да се богојављенски снови увек испуњавају, јер се тад небеса отварају, а Бог срећу дели, на разне начине предсказивале хоће ли се те године удати. Уколико им се посрећи и не буду нескромне и пожеле више од те једне жеље, веровало се да ће им је Господ испунити.
Свети Трифун, 14. фебруар је заветни дан у Шумадији, који штити од града и поплава, што би, преведено, могло да значи и од громовитих свађа и обилатог плача. Предање вели да је Свети Трифун убио лубеницом човека који је кудио девојке, што се сматра грехом над греховима, те му је Бог опростио то убиство.
Дан касније, на Сретење се врапци венчавају, а имајући у виду то да су кратковеки и да све обављају на брзину, тог дана није пожељно склапати брак да не би младенци прошли као џивџани.
Иначе, на тај дан девојке пазе и кога ће првог срести, јер се верује да ће се за таквога удати. Стога се многе враћају у кућу кад опазе да им у сусрет иде неко ко им није по вољи. А кад, извирујући кроз пенџер, угледају срцу милог, испадну му као случајно у сусрет!
Младенце, 22. март, славе млади брачни парови, којима је то прва година у браку. Тада почиње врбопуц, а мудри народ говори да кад младе врбе напупе, женска нарав и природа се „успаљују”.
У колубарским селима веле да се тад загревају „мангупске фуруне” и пролиставају „хајдук Вељкове гарсоњере”, које многима замењују собе код газдарица и штите их од строгих очију родитељских и љубопитљивих комшија.
У четвртак уочи празника Цвети, они који нису могли званично да се „узму”, пре свега старији парови, свог животног сапутника доводили су до старије врбе, коју трипут обиђу, након чега их „свет сматра венчаним”. Уосталом тако се венчао прота Матија Ненадовић пошто је остао удовац, а лично му је око врбе кумовао Књаз Милош!
За Ђурђевдан страдају јагањци и – многа женска и мушка срца! Девојке тад плету венце и стављају их на главу да би се допале момцима, беру траву копитњак, да момци копне за њима, ваљају се у младом јечму и грабуљају око граба, да момци „ржу” за њима и грабе се за њих.
„А после свих тих обичаја следи најугоднији – ђурђевданско јагње на ражњу, односно ђурђевданска печеница”, констатује трезвено Драгован Лазаревић.
Видовдански обичај је да девојке пред спавање моле словенско божанство „Свети Виде и видова траво, отворите ми очи да видим свог суђеног. Ако је далеко, ево му детелина од четири крила нека к мени долети”. Верује се и да „кога момка уочи Видова дне девојка усни, за њега ће и поћи”. Јер, Свети Вид је свевидеће божанство, чија су прорицања најизвеснија, верује народ. На Ивањдан, 7. јула, девојке од пољских трава исплету венчиће, пропусте их кроз недра бујна, па кроз њих „проглеђују” сеоске момке. Веле да момак мора „полудети” за оном која кроз тај венац буде прогледала.
Девојке гатају и да ли ће се те године удати и ко им је суђеник. Понегде на тај дан удаваче ставе у лонац мало земље и посеју неколико зрна пшенице, па на Петровдан гледају како је клијало. Ако су клице пшеничне савијене као прстен девојке се надају прстеновању.
Али да се зна: нису само девојке бајале, ни момцима то није било страно. Тако је у Банату мушкадија приспела за женидбу уочи Петровдана, 12. јула, крадомице под девојчин пенџер у кућу или у двориште остављала јабуку петровачу, симбол младалачке љубави.
На Светог Илију су гружанске девојке излазиле голе у башту, кидале цвет сунцокрета да се момцима за њима памет обрне, и пробадале главу сунцокрета вретеном да се „здруже” с момцима.
Значи, није све у силиконима, златним нитима, нити у увозним свецима попут Светог Валентина, има понешто и у домаћим чарима и чаролијама.
Јер, за разлику од актуелних ђувегија, које су у брак намамиле удаваче са силиконским адутима, некадашње цуре су своје природне чари допуњавале разним бајалицама не би ли у своје мреже уловиле оног на којег су „бациле око”. Тако у Чачку и околини и данас постоји веровање у бајалицу коју потенцијална удавача примењује кад се први пут на небу појави млад месец.
Ево рецепта, који помиње етнолог Драгомир Антонић у књизи „Обичајник код Срба.”
„Кад се први пут угледа млад месец треба испод леве ноге узети мало земље, завити је у парче хартије и склонити. За време вечере први и последњи залогај хлеба се посоли, загризе, а потом неприметно сакрије. Приликом поласка на спавање саставе се земља, хлеб и со у један замотуљак и ставе под јастук на коме ће се спавати. Док се то ради у потаји гласно се изговоре речи бајалице: „Месече новаче, тако ти земље и неба, соли и хлеба, реци ми за кога ћу се удати”.
Ову бајалицу, која у сан призива лик или име суђеног провериле су многе генерације девојака у Чачку, наводи Антонић.
А ваља знати и то да се понедељком уговара женидба, удадба, кумство, док уторком то ваља избегавати, јер је брак склопљен на тај дан без изгледа на успех, верује народ.
Четвртком, који се сматра најбољим у недељи, обављају се свадбени испити, договори и припреме да би младенци били срећни и дуговечни с бројним породом.
Неверни и лоши мужеви би суботом требало да беже из куће, јер је Бог дозволио жени да тога дана може да бије своју јачу половину!
Недељом, која је благи дан, дозвољено је да удаваче обављају послове као што је вез, штрикање, хеклање и шивење, јер се то ради за три куће – родитељску, свекрвину и своју.
Сијасет је и празничних обичаја којима се помаже судбински сусрет блиских душа. Тако су, да би препознале будућег мужа, или намамиле ђувегију у брачне окове цуре у околини Власенице на Мали Божић, пре сванућа, пред кућу бацале обућу да виде судбину, јер се веровало да се неће удати ако се обућа окрене ка кући.
Те ноћи су девојке у сан тонуле са загриженом јабуком под јастуком намењеном момку којег желе да им у сан дође, наводи етнолог аматер Драгован Лазаревић – Лаза, новинар Танјуга, у књизи „Неначета вода”.
На Бадње вече удаваче, стају на вештичје превозно средство – метлу, ослушкујући лавеж паса, верујући да ће им младожења доћи са оне стране одакле кевтање допире. Девојке су, верујући да се богојављенски снови увек испуњавају, јер се тад небеса отварају, а Бог срећу дели, на разне начине предсказивале хоће ли се те године удати. Уколико им се посрећи и не буду нескромне и пожеле више од те једне жеље, веровало се да ће им је Господ испунити.
Свети Трифун, 14. фебруар је заветни дан у Шумадији, који штити од града и поплава, што би, преведено, могло да значи и од громовитих свађа и обилатог плача. Предање вели да је Свети Трифун убио лубеницом човека који је кудио девојке, што се сматра грехом над греховима, те му је Бог опростио то убиство.
Дан касније, на Сретење се врапци венчавају, а имајући у виду то да су кратковеки и да све обављају на брзину, тог дана није пожељно склапати брак да не би младенци прошли као џивџани.
Иначе, на тај дан девојке пазе и кога ће првог срести, јер се верује да ће се за таквога удати. Стога се многе враћају у кућу кад опазе да им у сусрет иде неко ко им није по вољи. А кад, извирујући кроз пенџер, угледају срцу милог, испадну му као случајно у сусрет!
Младенце, 22. март, славе млади брачни парови, којима је то прва година у браку. Тада почиње врбопуц, а мудри народ говори да кад младе врбе напупе, женска нарав и природа се „успаљују”.
У колубарским селима веле да се тад загревају „мангупске фуруне” и пролиставају „хајдук Вељкове гарсоњере”, које многима замењују собе код газдарица и штите их од строгих очију родитељских и љубопитљивих комшија.
У четвртак уочи празника Цвети, они који нису могли званично да се „узму”, пре свега старији парови, свог животног сапутника доводили су до старије врбе, коју трипут обиђу, након чега их „свет сматра венчаним”. Уосталом тако се венчао прота Матија Ненадовић пошто је остао удовац, а лично му је око врбе кумовао Књаз Милош!
За Ђурђевдан страдају јагањци и – многа женска и мушка срца! Девојке тад плету венце и стављају их на главу да би се допале момцима, беру траву копитњак, да момци копне за њима, ваљају се у младом јечму и грабуљају око граба, да момци „ржу” за њима и грабе се за њих.
„А после свих тих обичаја следи најугоднији – ђурђевданско јагње на ражњу, односно ђурђевданска печеница”, констатује трезвено Драгован Лазаревић.
Видовдански обичај је да девојке пред спавање моле словенско божанство „Свети Виде и видова траво, отворите ми очи да видим свог суђеног. Ако је далеко, ево му детелина од четири крила нека к мени долети”. Верује се и да „кога момка уочи Видова дне девојка усни, за њега ће и поћи”. Јер, Свети Вид је свевидеће божанство, чија су прорицања најизвеснија, верује народ. На Ивањдан, 7. јула, девојке од пољских трава исплету венчиће, пропусте их кроз недра бујна, па кроз њих „проглеђују” сеоске момке. Веле да момак мора „полудети” за оном која кроз тај венац буде прогледала.
Девојке гатају и да ли ће се те године удати и ко им је суђеник. Понегде на тај дан удаваче ставе у лонац мало земље и посеју неколико зрна пшенице, па на Петровдан гледају како је клијало. Ако су клице пшеничне савијене као прстен девојке се надају прстеновању.
Али да се зна: нису само девојке бајале, ни момцима то није било страно. Тако је у Банату мушкадија приспела за женидбу уочи Петровдана, 12. јула, крадомице под девојчин пенџер у кућу или у двориште остављала јабуку петровачу, симбол младалачке љубави.
На Светог Илију су гружанске девојке излазиле голе у башту, кидале цвет сунцокрета да се момцима за њима памет обрне, и пробадале главу сунцокрета вретеном да се „здруже” с момцима.
Значи, није све у силиконима, златним нитима, нити у увозним свецима попут Светог Валентина, има понешто и у домаћим чарима и чаролијама.
објављено: 13.02.2011.
Коментари