Srpski viteški kodeks
Srpski viteški kodeks
UMRIMO DA UVEK
ŽIVIMO ZAJEDNO
| Piše: Lazar Bojanić |  | Dolazio je odnekud, ni sa neba, ni sa zemlje. Da li mu je adresa bila "čardak ni na nebu, ni na zemlji"?Jahao je belog konja. Nosio sjajan oklop. U ruci držao zlatni mač. Da li je zbog toga bio "vidan kao svetlost"? Dolazio je da se bori protiv Hidre, da savlada Minotaura, da nadvlada Golijata, da ubiva troglavu aždahu, da pobedi na turniru pod gradom Leđanom. Zvao se nekad Herkul, nekad Tezej, David, Sveti Đorđe, Miloš Vojinović.Bio je usamljeni ratnik, bio svetlost u večnoj borbi dobra i zla, protiv sila mraka.Težio višem cilju, za svoj život bio ravnodušan. Branio nejake, ne bojao se "nikoga do Boga". Ravnodušan prema zemaljskom blagu; slava i ime čuveno, i čast - i sve ono što se ne prodaje i ne kupuje - to mu je bilo najvažnije. Ni bog, ni čovek, bio je sve ono što je božansko u čoveku. Pobeđivao je snagom, u porazu pobeđivao je vrlinom. Pio vino, a nikad pijan bio. Ni jačem se s puta nije uklanjao. U dosluhu bio sa vilom posestrimom. Veran prijatelju u nevolji, pobratimu. Znak gospodstva, grb, nosio na štitu. Nad njim je leteo soko, sivi, pred njim trčao pas, verni. Vitez! |
O tom tajanstvenom, maltene natprirodnom čoveku, skladnog sklopa organizma (fizičkog i duha) pričali su zdepasti, četvrtasti, kljasti, obični - uz rakiju i ognjište. Pričao je i jednonogi deda svom dvonogom unučetu i tako prenosio mit i legendu - herojstvom i podvizima jednog čoveka protiv istog ili jačeg iz turske bulumente, hrabrio i sebe i svoje naslednike.
U tome i jeste suština i osnovni zadatak viteza. Viteza - neobičnog, posvećenog, izuzetnog, specijalnog čoveka sa svetlim osobinama koji, junački, na megdanu, sabljom alamkom, krnji sablju dimiskiju i baca odsečenu tursku glavu u doratovu, ili šarčevu, ili mrkanovu zobnicu - čine ne samo podvizi i megdani već najobičniji ljudi koji imaju bojazan, strah, mržnju, gnev, bes, i od svega toga, nekom svojom seljačkom intuicijom, spojeni sa zemljom i svojom prizemljušom, hrabre sebe da i dalje ostanu kao ostrvo među turskom silom a da ne skoče u neko jezerce kao lemuri i podave se.Viteza čine priče običnih o vitezu. Vitez ne može da odigra sam sebe. Da odigra viteza. Čak i da ubije i boljeg, u fer pleju, na megdanu, a raja o tome da ćuti i ne priča - on nije vitez. Kao što kralja u pozorištu ne glumi onaj koji igra kralja, već uvažavanje i strahopoštovanje svite.
Na primer, imamo viteza:
"Mesto šala brojanice
Na vrat stavi vitez mlad
Čelik mrežom pokri lice,
Nit' je pred kim diže kad."
Ili, kad se pojavio malo drukčiji:
"Ja se onda desi na vratima
kad se šete vojvoda Milošu:
krasan junak na ovome svetu,
sablja mu se po kaldrmi vuče,
svilen kalpak, okovano perje,
na junaku kolasta azdija,
oko vrata svilena marama,
obazre se i pogleda na me..."
Ili, kad bi naišao još drukčiji:
"Ode Miloš niz polje široko.
Kada dođe đe stoje djevojke,
zbaci s glave bugarsku šubaru,
skide s leđa bugar-kabanicu,
zasija se skerlet i kadifa,
zasjaše se toke na prsima
i zlaćane kovče na nogama
sinu Miloš u polju zelenu
kao jarko iza gore sunce -
pak je prostre po zelenoj travi,
prosu po njoj burme i prstenje,
sitan biser i drago kamenje.
Tad izvadi mača zelenoga..."
Ako bi se u ove tri navedene situacije svi prisutni zacenili od smeha, bilo bi jasno da je pred nama pajac, neka luda, neki kamuflirani ekscentrik. Ali, ako među prisutnim, kada naiđe takva šljašteća pojava, zavlada muk, tajac i strahopoštovanje ako zatrepere devojačka srca, umukne i šapat, onda je jasno da je to vitez.
Hteo sam da kažem, predanje i priče običnih i uplašenih viteza čine vitezom.
Smrti ima al' poraza nema
Ko je vitez?
Da li onaj koji ide putem "što se mora to se i može".
Da li Miloš Vojnović koji, čiji je zadatak snalaženje u situacijama to znači spretnost, posebnost, odvažnost, veštinu, ... koji izvlači svoga ujaka ("ženidba cara Dušana") krijući se od njega, da bi ga spasao od lukavih Latina, znajući da je ujak, zbog spletke nekog tipa koji je opanjkao njegovu braću, otprikario celu familiju?
Znači: odanost.
Da li Banović Strahinja koji oprosti noć pod turskim čadorom - svojoj ljubi i pozdravi se zauvek sa svojom politički spretnom tazbinom?
Znači: praštanje.
Da li Ivo Senković, koji menja svoga oca na megdanu sa strašnim Agom od Ribnika, stegne srce i nejake pesnice i dovede dotle, svojim srcem, odnosno time što se plaši a hrabar, da Aga od Ribnika iskolačenih turskih očiju drekne:
"Ne pogiboh od junaka već od dobra konja Đurađeva"!
Znači: srce, hrabrost.
Da li bolni Dojčin, koji posle deset godina ležanja (dvore ga njegova seka, i njegova verna ljuba), obmotan čaršafima kao egipatska mumija, odseče Arapinu Usi glavu, odbrani Solun, a onda odseče glavu svom kumu koji ga izdade, pa kovaču nablatinu koji nije hteo za megdan da potkuje doru na veresiju (već je hteo da ga kuje a da mu ljuba Dojčinova plati u naturi) odrubi glavu i baci na solunsku kaldrmu. I mirno, bez mržnje, bez besa, bez ružnih reči, ode kući i umre. Znači: ne mrzi, ali je surov.Da li je Vojvoda Prijezda koji, poražen od Turaka, na bedemu svoga grada, bez ikakve nade , sam sa svojom vernom ljubom, konjem Ždra-lom i sabljom navalijom, odlučuje. Odseca konju glavu:
"Jao Ždrale moje dobro drago!
Ta neka te turski car ne jaše!"
Pa onda prebija sablju navaliju.
"Navalija moja desna ruko,
Ta neka te turski car ne paše!"
Pa onda ide u dvore svojoj gospođi i viteški njoj prepušta konačnu odluku:
"O Jelice, gospođo razumna
ili voliš sa mnom poginuti
il Turčinu verna ljuba biti?
Jelica kaže:
"O Prijezda dragi gospodaru,
Morava nas voda odranila
nek Morava voda i sarani!
Pa skočiše u vodu Moravu.
Predanje je, sa kolena na koleno, možda i drukčije pričalo, ali Vuk Karadžić je zapisao:
"Car je Memed Stalać osvojio,
ne osvoji dobra ni jednoga.
LJuto kune turski car Memede:
Grad Stalaću da te Bog ubije!
Doveo sam tri iljade vojske,
a ne vidim nego pet stotina.
A došao je, da pojasnimo, da bi uzjahao, konja Ždrala, opasao sablju navaliju i prislonio se uz gospođu Jelicu.
Znači: postoji smrt, ali poraza nema.
Pogubiti od sebe boljega
A da li je vitez Vlah Alija koga je ubio, na jedvite jade, Banović Strahinja, rvući se i tegleći po planini Jelici u beloj peni letnji dan do podne?
Da li je vitez Musa Kesedžija, koga je na prevaru ubio Marko Kraljević?
Imali su odlike viteza i samo jednu manu - bili su gangsteri i razbojnici svoga doba. Umalo da budu vitezovi!
 |
Sveti Đorđe, reljef na kamenoj ploči iz manastira Vatoped, na Svetoj gori (12. vek): Sveti Đorđe bio je zaštitnik vitezova od kojih su se očekivale pre svega vrline hrabrosti, snage, vernosti i pobožnosti
|
|
Telo Musino se koprcalo po poljani, glava bila oko nogu Kraljevića Marka, kad se sa trećeg Musinog srca probudila zmija. Koja, otprilike, reče: Marko sreća tvoja što se nisam ranije probudila, razvukli bi te, Musa i ja, po ovom polju kao svinja masnu torbu, i zaspa ponovo.
Gde je suština? Vila Ravijojla je rekla Marku Kraljeviću; što se danas pobratime obruka, pa me pozva u pomoć, bismo dvoje na jednoga?
Jer, vitez - to je fer plej, to je jedan na jednoga.
NAJVEĆI SRPSKI VITEZOVI
"A sa čim ćeš izać pred Miloša?"
U knjizi "Sveti ratnici", Predrag Milivojević, autor, pravi gradaciju srpskih vitezova, stavljajući na prvo mesto početnika - najmlađeg, a na poslednje najvećeg - kao što u karateu ide stepenovanje pojaseva:
1. Jovan Stanojević
2. Banović Strahinja
3. Monah Avakum
4. Vojvoda Momčilo
5. Boško Jugović
6. Knez Vojislav
7. Župan Mutimir
8. Starina Novak
9. Stojan
10. Zeka Buljubaša ili Goli Zeka
11. Marko Kraljević
12. Vojvoda Sinđelić
13. Karađorđe
14. Neznani junak
15. Živojin Mišić
16. Despot Stefan Lazarević
17. Dušan Silni
18. Bolen Dojčin
19. Miloš Obilić
Oklopnici silni, bez mane i straha
Kraljević Marko brani sirotinju, ima konja Šarca (možda je njegovo bitno određenje što konj nije, kako je uobičajeno, belac - to otkriva neke "fleke" na njegovom viteškom liku), i buzdovan, šestoperac zlatni (bez zlatnih simbola svetlosti i sunca nema viteza!), pa ipak on je pre težnja za dostizanjem viteškog mita, nego vitez; težnja za pridržavanjem pravila viteškog kodeksa, je ono što ga čini borcem: on je više borac sa samim sobom, nego sa Musom Kesedžijom.
Izbrukavši se, jada se:
"Teško meni, do boga miloga,
Đe pogubih od sebe boljega!"
Ogrešenje i kajanje iskupljenjem hristijanizacija je viteškog mita.
I Kralj Vukašin slično se kaje kad pogubi "od sebe boljega", vojvodu Momčila, opet uz pomoć "ženetine" (nije vila ama jeste neverna ljuba Momčilova).
Srpski viteški mit možda se po tome razlikuje od ostalih: ne čini pobeda viteza. Viteški nije ni na Kosovu pobediti, pa čak ni poraz ne smeta poznijem pesniku, Milanu Rakiću, da napiše stih:
"Oklopnici silni, bez mane i straha"
Poraz nije mana kosovskim vitezovima.
A viteški, srpski mit, kao nijedan, priznaje da od viteza ima i većih, i jačih, i boljih - srpski vitez nije ni Supermen, ni Herkul, bliži je čoveku nego Bogu, pripadaju mu i gresi, i kajanje.
Etika je srpskom vitezu viši zakon od zakona pobede i poraza.
Bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu
Narodni ep isflekaće svog najvećeg junaka, Kraljevića Marka.
Ali će njegov moralni podvig ovekovečiti u jednoj drugoj pesmi, gde će Marko poslušati savet Jevrosime majke:
"Bolje ti je izgubiti glavu,
nego svoju ogrešiti dušu!"
Pa će Marko deliti carstvo "ni po babu ni po stričevima". Već po pravdi boga istinoga!
"A moj babo, Vukašine kralju!
Malo ti je svo tvoje kraljevstvo?
Malo li je, ostalo ti pusto!
A ti striče, despote Uglješa?
Malo ti je despotstva tvojega?
Malo li je, ostalo ti pusto"
Takav Marko Kraljević ne izdrža strogi srpski viteški kodeks pogubivši "od sebe boljega". Najveći junak srpskog viteškog mita, ne postade vitez.
A ništa u srpskom kolektivnom pamćenju, ni jedno jedino delo, pesma, ep, roman.... nikad se neće obračunati sa moralnom strogošću srpskog viteškog mita - eto trenutka da podsetimo kako je jedan od ključnih romana, na kome se zasniva evropejska civilizacija, sav posvećen ismevanju, i tragikomičnosti visokih, viteških moralnih načela, u sudaru sa realnošću sveta. Naravno, "Don Kihot", Servan-tesov. Koji trezveno proglasi Viteza Tužnog Lika za ludu, a za pamet prizemnog Jahača na magarcu, Sanča Pansu, za svagda u Evropi promovišući trijumf "praktičnog uma".
U istoj Evropi, gde će narod neuspešnog viteza, koji sudi "ni po babu, ni po stričevima" i dan danji pevati himnu koja počinje rečima "Bože pravde..." Moleći od Boga ne silu, ne pobedu, ne moć, ne prevlast nad drugima, nego samo - pravdu. Da i njemu presuda "boga istinoga" bude "ni po babu, ni po stričevima".
Vitez se ne boji smrti. Smrt je njegov pratilac, verni savetnik, data okolnost, navika.
Vitez može da izgubi samo ono što ne može da se kupi. Čast i obraz.
Vitez svojim psihofizičkim sklopom dobija ono što se ne prodaje - odelo i oružje protivnika.
Ivo Senković posle jurnjave sa ocem Đurđom, koji ga nije prepoznao jer se obukao u odelo Age od Ribnika, kaže:
"Roditelju Senković Đurđu,
Počem bi se mogao poznati
da sam bio tamo na mejdanu
kad s gospodom u divan izađem?
Gospoda mi ne bi verovala
da sam tamo bio na mejdanu,
da odande obeležja nemam"
Netko beše Stranjihiću bane
To što mlađani Ivo osvaja na megdanu ruho svog protivnika, da pokaže dokaz o svojoj pobedi, uobičajeno je u viteškim mitovima, ne samo srpskim: ruho, odelo, uniforma...spoljašni su znaci odabranih, koje Mirjana Popović naziva "odećom junaštva".
Zadobijanje oružja u dvoboju takođe je uobičajena stvar. Oružje je personifikacija vitezove moći. Ono je nasledno, kad govori o "vanvremenskom" vitezovom poreklu, ono obično sadrži neku skrivenu, od vantelesnih sila podarenu sposobnost.
Banović Strahinja pobedi, i to mu donosi gotovo božanske moći.
Kao pobednik, dobija jednu nepraktičnu (na prvi pogled dosta besmislenu) nagradu.
"Svud su brodi, gde god priđeš vodi".
Jer, "netko bješe Strahinjiću bane"! I ta moć, koju mu narodni pesnik za podvig borbe, ali još više za podvig praštanja, dodeljuje - je li to ona moć kojom i Mojsije razdvoji more štapom svojim, da u zemlju obećanu povede pleme izraeljovo?
Ili je ta voda ona preko koje se prenose duše mrtvih, iz carstva prolaznog u carstvo večnog?
Kojoj večnosti, kojoj zemlji obećanoj, uputio se usamljeni vitez, na svom đogu, u pratnji vernog hrta Karamana (konj je simbol neba, pas simbol podzemnog), da se nikad ne vrati u malenu Banjsku, kraj Kosova?
Da ne bude čak ni uteha nama, koje odasvud plave vode, a nigde nam nisu brodi.
Da li je bilo Kosovske bitke
Da nije bilo viteza trebalo ga je izmisliti, što je narod ( oni četvrtasti, kilavi, zdepasti, kljasti i obični) i činio.
Od kada je Vuk Karadžić zapisao predanje i prepričavanje, pa tako ukrotio maštu nove gene-racije da nadzida prethodnu i uveliča viteza još više, da bi sebe ohrabrio još više - vitezova nema. Više ne mora ujka da cupka na kolenu ujkino malo i da mu se priča priča. Da mu kasetu ili knjigu, a to ujkino malo mrzi da pročita, pa tako nikada ne sazna koje odlike čine viteza.
Na kraju se postavlja pitanje: da li je vitezova ikada i bilo?
Da li je srpski vitez samo utešna, usmena ali ipak književna, slika koju su stvorili slepci unutrašnjim vidom obdareni?
Možda su postojali, a možda i nisu, Vitezovi okruglog stola, njihovi frivolni turniri, treskanja buzdovanima po limenim oklopima protivnika, za namirisanu maramu iz grudi platonskih dragana, koje su svojom puti drugima pripadale, i ćiriba-ćiribu mađioničarski trikovi njihovih dežurnih čarobnjaka. To je problem Engleza.
Možda su postojali Nibelunzi, njihova snaga prepuna tame, u valkirskom letu prema sveopštoj smrti i ništavilu, uz tutanj vagnerovske buke, jači od života, samo zato što su postojali sluge smrti? To je problem Nemaca.
Problem nas, Srba, sa viteštvom i viteškim mitovima, mnogo je teži: nije u dilemi da li su postojali, ni u odgovoru na to pitanje. Naš problem postavlja se već samim pitanjem!
Na engleskom, to pitanje zvuči kao teorija.
Na nemačkom, potvrdni odgovor znači dve uzastopne evropske klanice, dva svetska rata.
A na srpskom, ono ne znači da li su vitezovi postojali, nego - da li smo mi postojali!
Snaga Nemaca bile su pancir divizije, snaga Engleza kolonije i mornarica.
A mi, da smo na zemlji imali išta jače od onoga što smo imali u mitu - zar bi se smeli nazvati nebeskim narodom?
Cinično shvatanje istorije, po kome narodi imaju samo dva puta, "ili ljigavo puze, ili surovo gaze", našlo bi dovoljno primera i u srpskoj istoriji - naravno da ima još manje bezgrešnih naroda, nego bezgrešnih ljudi.
Ali...
Glupog li pitanja: Da li je upšte bilo Kosovske bitke?
Vitezovi za odbranu, plaćenici za osvajanja
Kosovska bitka srž je srpskog viteškog mita, ali i mnogo više od toga (njena važnost kao istorijskog čvorišta verovatno je precenjena - Srbija će živeti i posle Kosova i dostići svoj civilizacij-ski vrhunac pod vladom Despota Stefana, a Smederevo Đurđa Brankovića najveći je utvrđeni grad Evrope svog vremena) - srž nacionalnog mita kojim se formira arhetipski svetonazor čitave nacije, ona osna tačka oko koje se odvija kristalizacija celokupnog srpskog nacionalnog bića.
Pitanje: kako to da je najveći srpski poraz u istoriji podignut na epski nivo, u nebeske visine nacionalnog bića, a jedna druga bitka iz tog vremena, možda jednaod najznačajnijih srpskih pobeda, Bitka na Velbuždu, nije u epu zavredela ni jednog jedinog stiha.
Znamo li detalje o pobedama srpskog oružja, kojima su Uroš, Milutin, Dečanski i Dušan širili granice srednjovekovne Srbije? Gde su ti heroji, te vojskovođe, čija imena i borbeni podvizi - očigledno, pavši na "slepu mrlju" srpskog oka - ostadoše nezapamćeni? Umesto omiljene teorije o "mazohističkom" karakteru nacije srpske, pozvaćemo se na činjenice koje više slavu prate od pobeda. Srpska feudalna vojska (skup vlastele - vitezova, od kojih je svako na čelu svoje "vojske" pokazala se u osvajačkim poduhvatima nepouzdana. Najveće srpske pobede postigli su - plaćenici!
Orbini, na primer, opisuje bitku kod Velbužda i, pominjući da je Dečanski imao u službi 1300 Nemaca, od kojih je bilo 300 vitezova, kaže da je upravo ova formacija razbila jezgro bugarske vojske koja još nije bila do kraja razvijena u front, i razbivši ga, razjurila Bugare u opštu bežaniju. Hvaleći energičnost prestolonaslednika Dušana, koji je komandovao tim napadom on zasluge za pobedu pripisuje nemačkim vitezovima, koji su, dolazeći da ratuju za platu, bili zakleti na vernost srpskim vladarima.
Jedno kasnije istorijsko iskustvo iz Prvog svetskog rata, - katastrofalan poraz Timočke divizije kad je, forsirajući Savu pontonima, krenula u prodor na teritoriju neprijatelja (Srem je tada bio austrougarski) - kao da potvrđuje "nepouzdanost" srpske vojske u osvajačkim pohodima. Utoliko pouzdanije kad je angažovana u odbrambenim i oslobodilačkim akcijama.
Samo je odbrambena bitka, kao što je bila Kosovska, mogla da uđe u viteški srpski ep. Jer, vitez se ne bori ni za teritorije, ni za plen, nego za sprovođenje visokih moralnih načela, "božanskih zakona", na zemlji.
Nemački vitezovi, pobednici na Velbuždu, imali su vojničku etiku, srpski oklopnici, poraženi na Kosovu, ratovali su viteškom etikom.
Sa čim ćemo izać' pred Miloša
Kosovska bitka ući će u legendu po najvećem od svih srpskih vitezova, Milošu Obiliću, čiji podvig će generacijama biti nedostižan nacionalni ideal iskazan Njegoševim prekorom savremenicima:
"A sa čim ćeš izać' pred Miloša."
Ali, ona neće značiti samo nagoveštaj kraja jednog sveta, jedne države i jedne državotvorne filozofije, ni kraja srpskog feudalizma, već i nagoveštaj kraja viteških vremena.
"Oklopnici silni bez mane i straha,
Hladni ko vaš oklop i pogleda mrka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka
Zaljuljano carstvo survalo se s vama...
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna"
Tačnije, vitez, srpski, koji je u sebi sjedinjavao stvarnost i mit, otišao je u "carstvo nebesko" - u narodnu poeziju.
Ostaće još vitez nad vitezovima, Despot Stefan Visoki, prvi vitez evropskog "Reda Zmaja", na čelu svojih, u crno obučenih oklopnika (u znak žalosti za palim knezom Lazarom) - koji je stekao takvu vitešku slavu kakvu neće imati niko naš ni pre ni posle njega, što borenjem, što komandovanjem, a što svojim srebrnjacima - da oformi "srpsku vitešku školu", gde će pohrliti stotine evropskih vitezova, željnih da ih Despot dodirne mačem po ramenu i dodeli im pravo da zmaja stave u svoj grb.
Ono što sledi biće - pevanje uz gusle.
Srpska vojska, sastavljena po principu "viteškog vođstva", pokazaće se slabije vođenom od turske, kojom se komandovalo iz jedne glave. A teški oklopnici izgubiće, prvi put u istoriji, bitku sa turskim janičarima - pešadijom, običnim "prašinarima". Viteški mač za dve ruke, definitivno će se pokazati kao slabije oružje od turske "sablje dimiskije". Silovit prodor oklopnika Vuka Brankovića, poraziće Jakubovo krilo turskih konjanika, ali će se zapetljati i zaglaviti u turskoj komori, lukavo postavljenoj na njihovom putu. Vlatkovićevi Bosanci će se povući "sa vrlo malo gubitaka". Pašće i Lazareva sveta glava... Oklopnici će polako odlaziti u istoriju ratovanja, ali će otići kao vitezovi - kao sila kojoj se niko i ništa ne može suprotstaviti u čeonom sudaru, koji se - po savetu turskog stratega Efrosin bega - mogu pobediti samo "bežanjem" i manevrisanjem da im se pešadijom i lakom konjicom priđe s boka ili s leđa.
A ratovanje "s leđa" nije bio stil vitezova.
Ostaće još reči Lazarove, pred bitku:
"Jer, bolja nam je smrt u podvigu, negoli život u sramoti, bolje nam je u borbi smrt od mača primiti, nego pleća neprijateljima našim podati!"
Koje se završavaju usklikom:
"Umrećemo, da uvek živi budemo!"
Srpski Viteški KodeksSastavila: Mirjana Popović Radović
POREKLO VITEZA- Vitez se rađa ili od roditelja vitezova ili je polubožanskog porekla, od jednog roditelja božanske pripadnosti (bića, životinje, biljke) a drugog smrtnog.
- Dete smrtnog čoveka može da odraste u viteza ako je na rođenju bilo pod poseb-nim sakralnim okolnostima darivano nekom natprirodnom moći, osobinom ili mu je ostavljeno junačko zaveštanje.
- Viteško poreklo se mora znati i pamtiti. Čuva se u legendi o rođenju heroja, odnosno "čudesnog deteta" ("divine child"), ili "vidovitog deteta" u srpskoj mitološkoj terminologiji, preko junačkih pesama i priča, kao svako "tajno znanje predaka".
- Genealoško stablo viteza značajno je, u vezi je sa mestom rođenja, prostorom i vremenom, kao vrstom "sakralne teritorije", odnosno geniusa loci.
ODGAJANJE I OBUČAVANJE VITEZA
- Vitez raste u prirodi pored roditelja viteza ili učitelja-viteza, daleko od profanih sadržaja svakidašnjeg života i nastambi.
- Vitez se uči da voli prirodu i da može da bude njen ravnopravni deo. Vitez se ne plaši prirodnih pojava ni životinja, on sa njima razgovara kao sa ljudima. Vitez poznaje oznake godišnjih doba i bilje. Vitez poznaje planinske izvore i reke.
- Vitez vežba svoje telo u izdr-žljivosti, može da pešači, da podnosi hladnoću i vrućinu. Vitez brzo trči, snalazi se u prostoru.
- Vitez umereno jede, hrani se prirodnom hranom i pije samo izvorsku vodu i vino.
- Vitez sam gradi svoju kuću i pravi jednostavne delove svoga pokućstva.
- Vitez uči da jaše najbrže konje, poznaje im ćud i ume da ih leči i gaji.
- Vitez uči da gađa iz luka i strele, da rukuje mačem i sabljom, da se koristi buzdovanom.
- Vitez zna svoje genealoško stablo i poznaje podvige svojih predaka.
IME VITEZA
- Ime viteza je njegova duša. Ime u sebi skriva poreklo, naziv je neke dominantne vitezove osobine, povezano je sa toponimom, mestom iz kojeg je vitez. Ime može poticati i iz nekog viteškog boja.
- Ime viteza se pamti i oglašava u pesmama i pričama.
- Ime viteza nastavlja se u imenima njegovih potomaka da bi se viteško poreklo i na taj način čuvalo.
- Inicijali viteškog imena utiskuju se u njegovo oružje: sablju, štit.
OSOBINE VITEZA
- Vitez je snažan i vitkog stasa.
- Vitez je hitar i brzo se odlučuje na delanje.
- Vitez je hrabar jer sve preduzima sam i oslanja se samo na sebe i svoju snagu. Vitez je spreman da rizikuje život ako to okolnosti nameću.
- Vitez je mudar i u prilikama koje to zahtevaju prerušava se i skriva svoj identitet da bi izbegao lukavstva i podvale.
- Vitez je smeo, ulazi u neočekivane sukobe i zbunjuje na taj način protivnika.
- Vitez je častan, drži zadatu reč i obećanje, ne podvaljuje u dvoboju, pobeđuje časnim sredstvima.
- Vitez poštuje protivnika i ne koristi nepovoljne situacije po njega da bi ga pobedio.
- Vitez je istinoljubiv i nikada ne popušta ni pred rođacima, ni pred prijateljima, već sudi o stvarima prema savesti.
- Vitez nije lakoveran i ne priča mnogo sa ljudima, samo sa prijateljima.
- Vitez je ponosan i ne trpi uvrede. Nikome se ne uklanja i ni pred kim se ne savija.
- Vitez nije pokoran, drži do svoje ličnosti i zahteva lepo ophođenje prema sebi.
- Vitez se ne hvali svojim podvizima, oni sami za sebe govore.
- Vitez je veran prijatelj i odan pobratim.
- Vitez ne izdaje tajnu i svoje poverljive saučesnike.
- Vitez poštuje stare, posebno roditelje.
- Vitez je spokojan i veruje u sebe i svoje vrednosti.
- Vitez je sposoban da trpi zaštićen svojom duhovnom veličinom.
- Vitez više voli kratak i uzbudljiv život nego dug i monoton.
- Vitez je uporan u ostvarivanju svojih plemenitih ciljeva.
- Vitez je spreman da prizna svoju grešku, i oprosti drugima.
- Vitez se suprotstavlja svakoj obesti i nasilju.
- Vitez smatra najvišom vrednošću ljubav i slobodu duha.
- Vitez je nepotkupljiv i ne pridaje značaja materijalnim dobrima.
- Vitez život smatra za aktivno učestvovanje, neposrednost.
- Vitez preuzima ličnu odgovornost za svoja dela i činove.
- Viteza ne obeshrabruje poraz.
- Vitez se divi lepoti i ima estetski smisao.
- Vitez se ne plaši dubokih i predanih osećanja, ima snage za velike ljubavne strasti.
- Viteza ne privlači vlast nad ljudima, već nezavisnost.
- Vitez veruje u duhovne vrednosti i humanost.
POSTOJANJE VITEZOM
- U momačkom dobu vitez je spreman na viteške podvige i putovanja.
- Vitez u ritualima najbrže odgoneta zagonetna pitanja.
- Vitez pomaže nezaštićenim i nejakim, izvršava prve plemenite zadatke.
- Vitez zadobija ljubav lepote devojke, bori se na turniru za nju.
- Vitez prima zaveštanje od roditelja ili učitelja, saznaje svoje viteške ciljeve.
- Vitez dobija ime po mestu svoga rođenja ili po podvigu po kojem se pročuje.
- Vitez dobija očevu sablju ili mu je sakuje poznati kovač.
- Vitez dobija konja i daje mu ime.
- Vitez se prepoznaje po unutarnjim, duhovnim težnjama bića.
- Vitez sluša predanja, zna pesme i priče, uči da peva i svira, uči da pleše.
- Vitez se uči govorništvu, lepom izražavanju i uljudnom obraćanju.
- Vitez se uči da lovi divljač.
PONAŠANJE VITEZA
- Vitez se drži uspravno u sedlu
i kada hoda.
- Vitez gleda u oči sagovornika i govori slikovitim jezikom.
- Vitez se bori kada je vreme bitke, a kada je vreme veselja, veseli se.
OPREMA VITEZA I IZGLED
- Vitez ima lepo i skupoceno odelo, kacigu na glavi i lice pokriva vizirom.
- Vitezov konj je pokriven i ukrašen, a pored konja ima sokola i psa.
- Vitez posebno bira svoje oružje, ili ga dobija od drugog viteza kao junačko zaveštanje.
- Oružje viteza pravi se posebno za njega, kao i odelo.
- Vitez nosi sa sobom amajliju devojke koju voli.
- Vitezova oprema je skladnih boja i od dragocenih materijala: zlata, srebra, krzna, perja.
ORUŽJE SRPSKIH VITEZOVA
Zašto su Venecijanci smatrali da je "srpski mač" najboljiPostojalo je aktivno i pasivno oružje.
Aktivno oružje, služi za napad i
regulisanje protivnika, a pasivno u
koje spadaju štit, šlem, oklop, radi
odbrane i sigurnosti viteza od napadača.
Aktivno oružje su: mačevi, sablje, batine i štapovi, palice, partizana, buzdovan, bojna sekira, luk i strela džilit.
Postojale su dve osnovne vrste mačeva koje su vremenom i praksom trpele izvesne korekcije. Prva vrsta su dugački, teški mačevi koji se koriste sa obe ruke. Druga vrsta su tanki i kraći, pogodni za borbu jednom rukom.
Od početnog, kratkog i širokog, megdani i tuče su ga korigovali u sve duži i uži, naoštren sa obe strane i prilagođen više bodenju nego sečenju. U doba Nemanjića su se koristili teški, veliki mačevi koji su držani sa obe ruke a jabuka na kraju drške je služila da mač ne ispadne iz ruke od siline udarca.
 |
Mač modela "skijavone" (slovenski mač) bio je jako cenjen u Evropi 16. veka. Nosila ga je garda mletačkog dužda. Odlikuje ga balčak koji se završava "mačjom glavom", štitnik za celu ruku, i uski žljebovi po sredini. Mač je jednosekli, a pri vrhu obostrano naoštren. Ovo oružje nastalo je od mača koji je kovan i "dizajniran" u Srbiji. Srpski štitnik je bio jednostavniji, krstast, povijenih krakova na dole
|
|
Mačeve su nosili svi - od pastira do cara. Razlika je bila u kvalitetu mača. Zato su mačari i bili posebna vrsta majstora.
Vremenom edžport-import preduzeće za mačeve se pretvara samo u eksport preduzeće. To se dogodilo u prvoj polovini DXIV veka, kada su srpska mašta i iskustvo usavršili proizvodnju mačeva, tako da se već 20. juna 1391. godine u Dubrovniku spominje "Srpski mač". Pominje ga u svom testamentu dubrovački mačar Dobrič: "dele doe spade schiavonesche". "Srpski mač" je imao laka ulegnuća po bočnim ivicama i gornjoj površini a na sredini je bio proširen. Na dršci je imao horizontalnu ovalnu jabuku, a krsnica je blago povijena naniže. Posle pada Srbije krajem DXV i početkom DXVI veka, proizvodnju ovih mačeva preuzimaju u malo izmenjenom obliku Venecija i gradovi u dalmaciji, a nose ih svi stanovnici istočne obale Jadrana. Najlepši primerci danas mogu da se vide u Duždevoj palati u Veneciji kao čuveni i popularni "skijavone" - slovenski, tj. srpski mač.Sablja se pojavljuje znatno kasnije od mača, njome se borilo jednom rukom, bila je lakša od mača a krivina je bila prilagođena za sečenje a ne za bodenje. Zbog istanjenosti morala je da bude odličnog kvaliteta da se ne bi lomila. Čuvena sablja dimiskija - poreklom je iz Damaska. Alamanka koju nosi Dojčin kovala se u Nemačkoj. Navalija vojvode prijezde i sablja Novaka kovača koju je nosio kralj Vukašin (a prepoznao je Marko Kraljević kod Turčina koji mu je pogubio ranjenog oca po tome što su na njoj bila ugravirana tri slova rišćanska: jedno slovo Novaka kovača, drugo slovo Vukašina Kralja, treće slovo Kraljevića Marka, bile su domaće. Novak je sablje kovao samo najvećim junacima. Pošto je bio komercijalan, kao svaki zanatlija i majstor, iskovao je i sablju Musi Kesedžiji. Sablje su bile obeležje plemstva, porekla, tradicije.
Koplje je bilo prvo oružje u upotrebi vitezovima i postojale su dve osnovne vrste. Dugačko do pet metara, za odbijanje protivnika, rušenje sa konja i probijanje oklopa - sve zavisno od toga šta mu je bio štit, odnosno kako je bio okovan grožđem - od šiljka, preko raznih maštovitih kombinacija do halebarde.
Druga vrsta je kratko koplje za bacanje.
Dosta megdana po narodnim pesmama vitezovi su pokušali da reše kopljem, ali su na kraju ipak morali da se late sablji i mačeva i buzdovana šestoperaca.
Odbrambena oružja viteza su bila štit, šlem i oklop. Oklop je bio napravljen od pravouga-onih pločica, postavljenih kao crepovi na krovu i obloženih tkaninom. Spominje se da su oklopnici despota Stefana Lazarevića u bici kod Ankare, 1402. godine, nosili crne oklope. Vizantinac Duka opisuje srpske trupe u crnim čeličnim oklopima. Oklopnici su morali da budu izuzetno snažni i dobro navežbani ljudi.
Štit je pravljen od drveta i okivan metalnim oplatama, od okruglih i malih stigli su do dimenzija da pokrivaju gotovo polovinu borca. Caru Dušanu je Mletačka republika dozvolila da izveze štitove izrađene na slovenski način, a to su bili štitovi koji su pravljeni u Srbiji. Šlemovi su dopunjavali gvozdeni sjaj vitezova i možemo ih videti na grbu kneza Lazara, na njegovom novcu, nakitu a u DXV veku šlem se nalazi i napečatima despota Stefana i despota Đurđa.
VITEŠKE PORUKE
SVETOG SAVE
"Niko leniv nije nikad postigao pobedu"
Filozofsku podlogu borenja, etičke, moralne i viteške principe izgradio je kod Srba Rastko Nemanjić. Glavne odlike njegove ideologije su bile humanost, borba za pravdu, neagresivnost, samoodbrana i - hrišćanska vera viteška.Sveti Sava piše:
"Pa ako bi nešto od ovoga nekima izgledalo takovo da je najslabije, ipak, borimo se, pretrpimo, podnesimo hrabro, prisilimo malo sebe. Jer svet ne ostavismo radi odmora i raskoši, nego radi staranja i borbe po mogućstvu radi primanja obećanih dobara. Prisilimo, dakle, sebe, kao što je rečeno, prisilimo jer u carstvo nebesko prodire se na silu, i oni koji se otimaju o njega uspevaju da ga ugrabe. Jer niko leniv nije nikada postigao pobedu, niti je kogod spavajući i sanjajući pobedio svoga ratnog neprijatelja; onih su pobedni venci koji dobro trče, koji se trude, koji se bore, koji izdrže trudove od borbi. Kroz mnoge nevolje kaže Gospod, valja nam ući u carstvo nebesko. Zato molim sve vas, vladajte se kao što dolikuje pozivu vašem, postavite telesa vaša sveta Gospodu, volite se međusobno, dobro trčite pred ležeću vam trku, što je dobro, što Bog voli, to pomišljajte. Što ste čuli i naučili ne odstupajte to da činite. Braćo, vreme je prekraćeno, sećajte se duša vaših i ne zaboravljajte naše smernosti u molitvama vašim."
VITEZ ZMAJA PRVOG REDA
Vlastela iz Evrope hitala je u Srbiju,
da ih za vitezove proglasi Despot Stefan
Sin Cara Lazara i knjeginje Milice, poslednje Nemanjićke, despot Stefan Lazarević, sjajan diplomata i vojskovođa, vešt igrač u političkim igrama, čovek koji posle bitke kod Ankare 1402. godine, ponovo osamostaljuje srpsku državu, visok, lep, fizički izuzetno snažan, ekskluzivno obrazovan, imao je svoju školu borilačkih veština. Borilački autoritet nije stekao pričama već bitkama, a osnovni princip mu je bio postići pobedu sa što manje poginulih i ranjenih. Čak i u bici protiv Ta-merlana, koju njegov zet Bajazit gubi, Stefan Lazarević dobija. Dobija poraženu bitku, jer sa svojim oklopnicima pravi lom po tatarskoj vojsci i sa minimalnim gubicima se vraća kući.da ih za vitezove proglasi Despot Stefan
Posebnu pažnju posvećuje borilačkim veštinama, i reformisanju vojske.
Postaje čuven po svojoj veštini i u zapadnim zemljama, i samim tim i magnet za mlade vitezove, koji prevaljuju dug put do despota Stefana Lazarevića da bi ih on obučavao i one koji zasluže proizveo u vitezove. Da nekog vla-stelina Despot Stefan rukopoloži u viteza, već u startu to je značilo slavu ali i ogromnu obavezu da mora da se ponaša prema pravilima despotove škole, u kojoj je diplomirao, da bude human, da čuva ljudske živote, da voli ljude i da se bori protiv zla.
Despot Stefan je čuvao kulturna dostignuća Nemanjića, a vojska ga je posebno interesovala, tako da je napravio radikalno korigovanje vojnog sastava. Ukinuo je feudalne odrede i uveo regularnu, stajaću vojsku. Vojne obaveze niko nije bio oslobođen, čak i ako je to pokušavao zidajući manastire i pomažući ih u najlepšoj tradiciji Nemanjića. Prvi zavodi porez manastirima, da bi imao novac za izdržavanje i naoružavanje svoje stajaće, odlično naoružane, navežbane i dobro motivisane vojske.
Despot Stefan Lazarević je bio pripadnik čuvenog viteškog reda "Zmaja" koji je 1408. godine ustanovio ugarski kralje Žigmund Luksemburški. Bila su dvadeset i četiri člana prvog reda ordena "Zmaja" a na prvom mestu je bio Despot Stefan Lazarević. Pripadnici ovog reda imali su pravo da na svom grbu prikažu zelenog zmaja, koji repom drži vrat a na sklopljenim krilima ima crveni krst.
OKLOPNICI SLAVNI,
BEZ MANE I STRAHA
Da li je vitezu potreban jastuk?
Janičar Konstantin Mihailović, koji je pobegao u Poljsku iz turske vojske, napisao je knjigu "Turska hronika", sa ciljem da Poljake upozna sa načinom turskog ratovanja.Srbe je savetovao:
"Kad se spremate u borbu sa Turcima morate se lako naoružati da biste lako s oružjem mogli rukovati, jer su u tom pogledu Turci daleko iznad nas. Ako ga goniš tada će ti uteći, a ako on tebe goni, onda mu nećeš umaći. Turci su zbog lakog naoružanja uvek hitri, a mi smo zbog teških konja i teškog naoružanja uvek lenji, jer kad mnogo imaš na glavi, težak ti je i duh, uz to ne vidiš i ne čuješ dobro na sve strane, a zbog teškog oružja ne vladaš rukama niti samim sobom. Kad naš ratnik padne s konja, propao je, jer nema ko da mu pomogne da ponovo uzjaše: on sam bez pomoći to ne može učiniti."
Konstantin, janičar u ostavci, prožet srpskim rodoljubljem, uznosi više duhovnu veličinu nego fizičku snagu. Hrišćane savetuje kako da se bore protiv Turaka, citirajući govor njihovog protivnika sultana Muhameda svojim vojskovođama:
"Zato vas opominjem, slavni vitezovi i moji dragi drugovi", - govori seljak - "ne bojte se neprijatelja, naročito onoga čiju snagu niste nikad upoznali, da mu time veća odvažnost ne bi postajala, već posavetovavši se lagano i bez straha, stavljajte na sebe sigurno oružje protiv pijanih i lenjih hrišćana, ne osvrćući se nimalo na to što ih je mnogo i što su pobunjeni, ne sumnjajte u ishod bitke; ali upoznajte običaje tih ljudi, videćete da su gadni, tromi, bojažljivi, sanjivi i lenji, naviknuti na neobično uživanje, kad su trezni bez jastuka ne umeju da spavaju, bez raskalašnosti veseli ne umeju biti, kao i bez jakoga pića, bez pijanstva ne umeju da vladaju, samo rečima ratuju, ne delom, nemaju nikakvog poretka vojnog, niti znaju kakve zanate... Ne podnose glad, hladnoću, vrućinu, rad, opomenu, idu poda se, sa ženama jedu, na visokom sede i ležu u toplom, jedu i piju mnogo, a hladno se bore, čega vi, najdraži vitezovi nemate, ne žalite života i rana, malo spavajte i to bez jastuka, na taj način ćete se vaspitati, da čitavu večnost izdržavate, zemlja vam je jastuk, klupa ležaj, zato neće biti ničeg grubog, napornog, teškog što vam se neće učiniti suviše lako."
Sledi objašnjenje da demagog Muhamed opisuje blagodati više civilizacije na taj način izazivajući svoje poludivlje vojskovođe na osvajanje upravo tih tekovina! Nomadima je jastuk stvarno bio prevelik teret, ali radi transporta. A borilačku snagu i pravu silu, najbolje su mu pokazali upravo hrišćani, Srbi.
Koji su se, mali i sami, čitav jedan vek (nejasno je kako će Srbija pasti na Kosovu), tačnije vek i po, opiru, viteškom snagom, turskoj brojnoj i premoćnoj sili.
Коментари