Narodna predanja
Дани америчког мрмота и српске мечке
Митови су својствени и другим савременим
друштвима,али су код нас можда још израженији због унутрашњих друштвених
проблема. Најновија истраживања показују да суу Шумадији и даље жива
предања о турском ропству, о променама крсне славе или бежању од крвне
освете...
У америчком градићу Панксатони мрмот Фил видео је своју сенку па ће
зима на далеком континенту потрајати према тамошњим веровањима још
шест недеља. Наши медведи изаћи ће из својих брлога за неколико дана, на
Сретење, 15. фебруара, тако да ћемо и ми по истом обрасцу знати да ли
ће хладни дани потрајати или долази време пролећу. Тако каже легенда,
односно предање, а шта кажу прорачуни? Ми за нашу мечку Божану немамо
статистику, али Американци су били педантнији па су израчунали колико је
њихов мрмот успешан метеоролог. Рекло би се да се није прославио, од
давне 1886. године па до данас био је успешан у свега 39 одсто
случајева, а то је прилично бедан учинак. Међутим, традицији то не
смета, сваке године у америчкој држави Пенсилванији 2. фебруара одржава
се ова церемонија којој присуствује неколико десетина хиљада људи,
свечано обучених за ту прилику и уз обавезно присуство истакнутих
чланова Клуба мрмота. Филмофили ће се сетити да је пре двадесетак година
поводом овог догађаја снимљен и филм „Дан мрмота“, који је имао велику
гледаност.
Метеорологија овде, као и у нашем случају, није најважнија, постоје и неки други, виши разлози. А шта би то могло бити, питали смо истраживача и писца Ненада Гајића који се доста бавио темом митологије и митова у својој књизи „Словенска митологија“, врло популарној међу читаоцима, а доцније и фантастиком у новом роману – „Бајка над бајкама“ у издању „Лагуне“ .
Гајић напомиње да Дан мрмота вуче порекло са Старог континента, из Немачке, Португалије, Велике Британије и словенских земаља. У Немачкој је главни прогностичар јазавац, али како ове животиње нема на источној обали САД, немачки досељеници су нашли замену у мрмоту. Занимљиво је да „Дан мрмота” пада баш 2. фебруара, што је по старом црквеном јулијанском календару и датум Сретења (по грегоријанском календару то је 15. фебруар).
– Са верске стране, Сретење као хришћански празник пада 40 дана након Божића и обележава дан када је Богородица први пут унела Христа у храм. Као и често у оваквим приликама, преузета је старија суштина, и дан који означава сусрет, сретањезиме и топлог доба и датум од кога је врхунац зиме прошао, те зима од тад више не може бити страшна. Одатле и народна изрека: „Сретење обретење”. Још једно од веровања код нас јесте да девојке гледају кога ће прво срести тога дана, јер ће им будући муж бити такав по изгледу и карактеру – каже Ненад Гајић.
И овај пример потврђује да је веома много старих веровања и дан-данас присутно у нашим животима, и да се многих древних обреда још увек придржавамо иако смо им временом заборавили значења. Практично сви ритуали који се тичу најбитнијих датума у човековом животу (рођење, венчање и смрт) нису хришћански, како се обично сматра, већ су прехришћанског односно паганског порекла – црвен кончић око руке новорођенчета, преношење младе преко прага и храна на гробљу само су неки од преживелих обреда из многобожачких времена. И сам назив „медвед”, за животињу о чијем предвиђању говоримо, остатак је безопасног имена „медојед”, тј. онај који једе мед, док је прави назив у потпуности заборављен јер се избегавало његово помињање како се ова страшна животиња не би призвала. О ритуалној забрани изговарања опасних имена говори и пословица: „Ми о вуку, а вук на врата”.
Ненад Гајић подсећа да је још Вук Караџић записао народно веровање, тако својствено Србима, да је „боље да село пропадне него у селу обичај”. Тако се догодило, сплетом историјских околности и познатих „пет векова” потискивања хришћанства, да је усмено предање сачувало различитост многих обичаја и уткало их у православље, које се често додирује са паганским мотивима. Скоро сви „народски” ритуали од „ваља се” или „не ваља се” указују на остатке древних веровања. А можемо их срести свуда око нас, практично свакодневно. Зашто не одбијамо кумство? Зато што је у питању древни обичај (реч „кум” иста је у многим словенским језицима – српска, руска, пољска, бугарска... – што сугерише да је ова установа прехришћанског порекла), где се сматра да је сваки захтев за кумство већ „одобрен” од стране божанства. Зашто нам је гостопримство важно толико да смо у свету постали познати по њему, да практично нема домаћина који ће дозволити да му гост непонуђен храном и пићем оде из куће? Из прастарог страха да нас, прерушено у путника намерника, не посети неко од старих божанстава или инкарнираних предака како би нас искушало!
– Остаци старе вере више су присутни у православном хришћанству и посебно на Истоку, док је на Западу Католичка црква имала више времена за деловање. Иако су сви словенски народи сачували елементе старе вере, ови елементи су, рекао бих, најизраженији код Срба – истиче Гајић.
Зато је митолошко размишљање живо и данас, предања и митови су значајни за народну традицију и његово јединство, али могу и да се злоупотребљавају, нарочито ако задиру у питања политике и националног идентитета.
– Често се на пример Вук Бранковић користи као парадигма издаји па се догоди и да неко лице из савремене политике понесе ту етикету, митологема о „Косовском боју” и даље је развијана у биполаризацији на „добре и лоше Србе”, на издајнике и лојалне, брижне и слично, што је сагледиво и у данашњим политичким обрачунима у савременом друштву Србије – кажедр Весна Марјановић, начелник Одељења за проучавање народне културеЕтнографског музеја у Београду
Она додаје да је народ склон и данас да се приклони митовима о „изабраном народу” и да верује да је све што нам се дешава већ негде „записано”, пренебрегавајући историјске чињенице и след догађаја нарочито у новијој историји.
Шта показују најновија истраживања спроведена у шумадијским селима крајем 2013. године?
– И даље живе предања о турском ропству, о променама крсне славе или бежању од крвне освете или освете због убиства неког аге и слично. Предања и митови о настанку места, о улози Св. Саве или Карађорђа. То су ми на терену приповедали и сасвим млади, па се одмах може уочити да је митологема важна у креирању идентитета. Осим тога, склоност давања природи нарочитих својстава, као што су на пример, чудотворни извори или света места још увек је у пракси мада смо у 21. веку. Често се и преносе митови о „закопаном благу” па се може чути да на појединим местима и данас народ копа не би ли пронашао ћуп злата као што су то пронашли Тарабићи – преноси своја искуства наша саговорница и додаје да то није само наша особеност.
Осим приче са почетка текста истраживања показују да су митови својствени и у другим савременим друштвима, само што је то код нас можда израженије због унутрашњих социјалних проблема.
– Наша потреба за вођом и даље је јака, а с њом и потреба да вођама придајемо својства избавитеља и спасиоца. Једна од наших карактеристичних особина је и потреба повезивања с другима, а добар пример за то је наше вишедеценијско наглашавање пријатељства са Французима. Сасвим је природно да млађи и нејаки воле велике и моћне као што је то била Француска у првој половини 20. века па се мит о вечном пријатељству с Французима лако примио на нашем тлу – каже др Весна Марјановић.
Како се научници и истраживачи носе са народним веровањима. Могу ли да снагом својих аргумената измене уврежено јавно мишљење, да утичу да се нека веровања измене?
Када је реч о антрополошким и етнолошким резултатима истраживања она остају записана у стручним и научним публикацијама. Савременом друштву а посебно политици су ова истраживања на маргинама и према њима се нико не одређује.Посебно мислим на владајућу политику. На пример и у САД и у Русији етнолози и антрополози су присутни у свим важнијим стратегијама друштвене и културне политике – истиче др Весна Марјановић и додаје да широј популацији није потребно наметати научне резултате, јер је народ најбољи филтер. Ако му неки мит одговара он се држи тога, док у противном га разоткрива, ослобађа га се, па онда то предање пређе –у заборав.
А сретењско предање је и даље живо.
И ја волим мит о мечки Божани и као и многи други чекам на рапорт из Зоолошког врта. Кад дође половина фебруара сви се уморимо од зиме, па макар била и блага, и са нестрпљењем ишчекујемо пролеће и лето – признаје наша саговорница..
--------------------------------------------------------------------
Словени се нису мирили са судбином
Истражујући ову тему за књигу „Словенска митологија” аутор је дошао до закључка да Словени нису веровали у судбину. Једини изузетак је веровање да Суђаје одређују животну нит човеку по рођењу, што је преузето из античке митологије. Словени су сматрали да човек сопственим деловањем има моћ да утиче на будућност. О овом веровању пише Прокопије из Кесарије у 6. веку: „Не знају за судбину и не допуштају да она игра икакву улогу у људским стварима. Када им услед болести или рата припрети опасност од смрти, они се заветују да ће, ако се спасу, одмах принети богу жртву. И чим се спасу, они то доиста и чине и верују да су том понудом богу себи живот откупили.”
Ово „непризнавање судбине” не доводи у питање разлоге за предвиђање будућности, јер то што се будућност може изменити индивидуалним деловањем чини њено познавање још битнијим. Ипак, наведено сведочанство заиста много говори о карактеру Словена и њиховој предузимљивости, о непристајању на покоравање судбини какву не желе. Они су били спремни да се боре и труде како би променили оно што их чека, дакле, да се боре да искују сопствену будућност, а то је особина вредна поштовања која је омогућила словенским народима да преживе бројне мрачне периоде у својој историји.
--------------------------------------------------------------------
Страхови и сујеверја
Страхови и сујеверје који нам и данас обележавају живот укорењени су још у време паганства, и најбољи начин да их се ослободимо је да их разумемо и прихватимо као део нашег фолклора, као наше посебности којима ипак не дозвољавамо да управљају нашим животима, како је то било код наших предака. Бројни су очувани обичаји, као онај из појединих делова Србије да се мртвац измери црвеним кончићем који се закопава у кућу. Обред потиче из старословенског сахрањивања покојника испод прага, да би се и после њега у дому сачувала слога, јер на тај начин покојник остаје присутан у кући као њен заштитник . Веровање у змију „чуваркућу” која живи испод прага, чиме почиње моја „Бајка над бајкама”, директно је повезано са овим., каже Ненад Гајић. Погребни обичаји сличне намене укључивали су и закопавање ноктију покојника близу прага, изношење хране и воде јер се сматра да и на „оном свету” треба јести на гроб покојника или пред кућу у којој је живео, остављање штапа у гроб или крај њега (да се покојник брани од несретних душа којима се не доноси „задушје”), прекривање огледала пре сахране и просипање воде из куће после ње (да се душа случајно не задржи у кући), чување мртваца да га не прескоче мачка или пас и не прелете птица или шишмиш (када се може повампирити), враћање са сахране другачијим путем, ношење црнине и пуштање браде (да се „завара траг” ако се мртвац случајно и повампири), али и давање четрдесетодневног помена (када се, заправо, прославља завршетак периода у коме се покојник може повампирити).
Метеорологија овде, као и у нашем случају, није најважнија, постоје и неки други, виши разлози. А шта би то могло бити, питали смо истраживача и писца Ненада Гајића који се доста бавио темом митологије и митова у својој књизи „Словенска митологија“, врло популарној међу читаоцима, а доцније и фантастиком у новом роману – „Бајка над бајкама“ у издању „Лагуне“ .
Гајић напомиње да Дан мрмота вуче порекло са Старог континента, из Немачке, Португалије, Велике Британије и словенских земаља. У Немачкој је главни прогностичар јазавац, али како ове животиње нема на источној обали САД, немачки досељеници су нашли замену у мрмоту. Занимљиво је да „Дан мрмота” пада баш 2. фебруара, што је по старом црквеном јулијанском календару и датум Сретења (по грегоријанском календару то је 15. фебруар).
– Са верске стране, Сретење као хришћански празник пада 40 дана након Божића и обележава дан када је Богородица први пут унела Христа у храм. Као и често у оваквим приликама, преузета је старија суштина, и дан који означава сусрет, сретањезиме и топлог доба и датум од кога је врхунац зиме прошао, те зима од тад више не може бити страшна. Одатле и народна изрека: „Сретење обретење”. Још једно од веровања код нас јесте да девојке гледају кога ће прво срести тога дана, јер ће им будући муж бити такав по изгледу и карактеру – каже Ненад Гајић.
И овај пример потврђује да је веома много старих веровања и дан-данас присутно у нашим животима, и да се многих древних обреда још увек придржавамо иако смо им временом заборавили значења. Практично сви ритуали који се тичу најбитнијих датума у човековом животу (рођење, венчање и смрт) нису хришћански, како се обично сматра, већ су прехришћанског односно паганског порекла – црвен кончић око руке новорођенчета, преношење младе преко прага и храна на гробљу само су неки од преживелих обреда из многобожачких времена. И сам назив „медвед”, за животињу о чијем предвиђању говоримо, остатак је безопасног имена „медојед”, тј. онај који једе мед, док је прави назив у потпуности заборављен јер се избегавало његово помињање како се ова страшна животиња не би призвала. О ритуалној забрани изговарања опасних имена говори и пословица: „Ми о вуку, а вук на врата”.
Ненад Гајић подсећа да је још Вук Караџић записао народно веровање, тако својствено Србима, да је „боље да село пропадне него у селу обичај”. Тако се догодило, сплетом историјских околности и познатих „пет векова” потискивања хришћанства, да је усмено предање сачувало различитост многих обичаја и уткало их у православље, које се често додирује са паганским мотивима. Скоро сви „народски” ритуали од „ваља се” или „не ваља се” указују на остатке древних веровања. А можемо их срести свуда око нас, практично свакодневно. Зашто не одбијамо кумство? Зато што је у питању древни обичај (реч „кум” иста је у многим словенским језицима – српска, руска, пољска, бугарска... – што сугерише да је ова установа прехришћанског порекла), где се сматра да је сваки захтев за кумство већ „одобрен” од стране божанства. Зашто нам је гостопримство важно толико да смо у свету постали познати по њему, да практично нема домаћина који ће дозволити да му гост непонуђен храном и пићем оде из куће? Из прастарог страха да нас, прерушено у путника намерника, не посети неко од старих божанстава или инкарнираних предака како би нас искушало!
– Остаци старе вере више су присутни у православном хришћанству и посебно на Истоку, док је на Западу Католичка црква имала више времена за деловање. Иако су сви словенски народи сачували елементе старе вере, ови елементи су, рекао бих, најизраженији код Срба – истиче Гајић.
Зато је митолошко размишљање живо и данас, предања и митови су значајни за народну традицију и његово јединство, али могу и да се злоупотребљавају, нарочито ако задиру у питања политике и националног идентитета.
– Често се на пример Вук Бранковић користи као парадигма издаји па се догоди и да неко лице из савремене политике понесе ту етикету, митологема о „Косовском боју” и даље је развијана у биполаризацији на „добре и лоше Србе”, на издајнике и лојалне, брижне и слично, што је сагледиво и у данашњим политичким обрачунима у савременом друштву Србије – кажедр Весна Марјановић, начелник Одељења за проучавање народне културеЕтнографског музеја у Београду
Она додаје да је народ склон и данас да се приклони митовима о „изабраном народу” и да верује да је све што нам се дешава већ негде „записано”, пренебрегавајући историјске чињенице и след догађаја нарочито у новијој историји.
Шта показују најновија истраживања спроведена у шумадијским селима крајем 2013. године?
– И даље живе предања о турском ропству, о променама крсне славе или бежању од крвне освете или освете због убиства неког аге и слично. Предања и митови о настанку места, о улози Св. Саве или Карађорђа. То су ми на терену приповедали и сасвим млади, па се одмах може уочити да је митологема важна у креирању идентитета. Осим тога, склоност давања природи нарочитих својстава, као што су на пример, чудотворни извори или света места још увек је у пракси мада смо у 21. веку. Често се и преносе митови о „закопаном благу” па се може чути да на појединим местима и данас народ копа не би ли пронашао ћуп злата као што су то пронашли Тарабићи – преноси своја искуства наша саговорница и додаје да то није само наша особеност.
Осим приче са почетка текста истраживања показују да су митови својствени и у другим савременим друштвима, само што је то код нас можда израженије због унутрашњих социјалних проблема.
– Наша потреба за вођом и даље је јака, а с њом и потреба да вођама придајемо својства избавитеља и спасиоца. Једна од наших карактеристичних особина је и потреба повезивања с другима, а добар пример за то је наше вишедеценијско наглашавање пријатељства са Французима. Сасвим је природно да млађи и нејаки воле велике и моћне као што је то била Француска у првој половини 20. века па се мит о вечном пријатељству с Французима лако примио на нашем тлу – каже др Весна Марјановић.
Како се научници и истраживачи носе са народним веровањима. Могу ли да снагом својих аргумената измене уврежено јавно мишљење, да утичу да се нека веровања измене?
Када је реч о антрополошким и етнолошким резултатима истраживања она остају записана у стручним и научним публикацијама. Савременом друштву а посебно политици су ова истраживања на маргинама и према њима се нико не одређује.Посебно мислим на владајућу политику. На пример и у САД и у Русији етнолози и антрополози су присутни у свим важнијим стратегијама друштвене и културне политике – истиче др Весна Марјановић и додаје да широј популацији није потребно наметати научне резултате, јер је народ најбољи филтер. Ако му неки мит одговара он се држи тога, док у противном га разоткрива, ослобађа га се, па онда то предање пређе –у заборав.
А сретењско предање је и даље живо.
И ја волим мит о мечки Божани и као и многи други чекам на рапорт из Зоолошког врта. Кад дође половина фебруара сви се уморимо од зиме, па макар била и блага, и са нестрпљењем ишчекујемо пролеће и лето – признаје наша саговорница..
--------------------------------------------------------------------
Словени се нису мирили са судбином
Истражујући ову тему за књигу „Словенска митологија” аутор је дошао до закључка да Словени нису веровали у судбину. Једини изузетак је веровање да Суђаје одређују животну нит човеку по рођењу, што је преузето из античке митологије. Словени су сматрали да човек сопственим деловањем има моћ да утиче на будућност. О овом веровању пише Прокопије из Кесарије у 6. веку: „Не знају за судбину и не допуштају да она игра икакву улогу у људским стварима. Када им услед болести или рата припрети опасност од смрти, они се заветују да ће, ако се спасу, одмах принети богу жртву. И чим се спасу, они то доиста и чине и верују да су том понудом богу себи живот откупили.”
Ово „непризнавање судбине” не доводи у питање разлоге за предвиђање будућности, јер то што се будућност може изменити индивидуалним деловањем чини њено познавање још битнијим. Ипак, наведено сведочанство заиста много говори о карактеру Словена и њиховој предузимљивости, о непристајању на покоравање судбини какву не желе. Они су били спремни да се боре и труде како би променили оно што их чека, дакле, да се боре да искују сопствену будућност, а то је особина вредна поштовања која је омогућила словенским народима да преживе бројне мрачне периоде у својој историји.
--------------------------------------------------------------------
Страхови и сујеверја
Страхови и сујеверје који нам и данас обележавају живот укорењени су још у време паганства, и најбољи начин да их се ослободимо је да их разумемо и прихватимо као део нашег фолклора, као наше посебности којима ипак не дозвољавамо да управљају нашим животима, како је то било код наших предака. Бројни су очувани обичаји, као онај из појединих делова Србије да се мртвац измери црвеним кончићем који се закопава у кућу. Обред потиче из старословенског сахрањивања покојника испод прага, да би се и после њега у дому сачувала слога, јер на тај начин покојник остаје присутан у кући као њен заштитник . Веровање у змију „чуваркућу” која живи испод прага, чиме почиње моја „Бајка над бајкама”, директно је повезано са овим., каже Ненад Гајић. Погребни обичаји сличне намене укључивали су и закопавање ноктију покојника близу прага, изношење хране и воде јер се сматра да и на „оном свету” треба јести на гроб покојника или пред кућу у којој је живео, остављање штапа у гроб или крај њега (да се покојник брани од несретних душа којима се не доноси „задушје”), прекривање огледала пре сахране и просипање воде из куће после ње (да се душа случајно не задржи у кући), чување мртваца да га не прескоче мачка или пас и не прелете птица или шишмиш (када се може повампирити), враћање са сахране другачијим путем, ношење црнине и пуштање браде (да се „завара траг” ако се мртвац случајно и повампири), али и давање четрдесетодневног помена (када се, заправо, прославља завршетак периода у коме се покојник може повампирити).
Коментари