"Магија и судбина", Бојан Јовановић

Интервју: Бојан Јовановић

Открити, спознати и променити судбину

И најтеже животне и егзистенцијалне ситуације, као неуротична и психотична душевна обољења, представљају за човека прилику да их превазиђе

 

У београдској "Просвети"  је објављена књига "Магија и судбина" нашег познатог етнолога и антрополога Бојана Јовановића, у којој је сачињен избор најбољих ауторових студија из до сада објављених дела, али и текстова који се први пут објављују. "Компонована тако да представља целину, књига ће омогућити заинтересованом читаоцу увид у резултате ауторових досадашњих истраживања како домаће културне традиције, тако и универзалних антрополошких тема. Већ самим насловом она упућује на примарни модел човековог односа према свету и према себи: веровање у извесну предодређеност животног пута и настојање да се тај пут промени…", каже се у рецензији ове књиге. О судбини, магији, бићима из народног веровања, али о савременим осећањима усамљености и подвојености разговарамо са Бојаном Јовановићем.
У којој мери човек данашњице осећа везу са митским светом и са магијском функцијом језика и речи?
Уколико је реч о човеку традиционалне културе, онда он ту везу још увек одржава, јер живи у свету у којем својим веровањем у натприродно чини постојећим митске ентитете. Зато он и користи магију као стратегију у комуникацији са бићима тог другог света. Међутим, човек савремене урбане културе ту везу успоставља не само свесно, истражујући и урањајући у митски свет и откривајући магијску моћ језика у свом уметничком стваралаштву, већ и несвесно, тако што архаични садржаји и принципи спонтано проговарају из његовог душевног света и исказујући се у његовим сновима, именовању и употреби речи.
Колико су Срби успели да превазиђу своје паганске корене, и у каквим временима је посебно изражена потреба за предвиђањем судбине?
Пагански корени представљају архаично духовно наслеђе везано не само за елементарне облике религијског искуства, већ и за премонотеистички политеизам. Будући да је тај корен наше природно дато духовно утемељење, његово превазилажење се исказује задатом грађевином коју смо позвани да подигнемо на тим основама. Када се грађевина у чију смо постојаност веровали поруши видимо да изроне њени огољени пагански темељи. У таквим регресивним, кризним и  неизвесним временима посебно је изражена потреба да сазнамо будућност и откријемо своју судбину. Када кажемо судбина, онда смо првенствено у сфери паганског у којој је настало веровање у предодређену будућност, али и начини да се она прорицатељским техникама открије, спозна и магијски утиче на њену промену.
На које је начине у нашој народној традицији изражен исконски страх од смрти?
У веома широком емоционалном спектру: од стрепње, као бојазни од непознатог, преко конретних израза страха до екстремних узбуђења са фаталним исходом и смрћу од страха. Имајући у виду ирационалну димензију тог осећања, човек је настојао да њоме овлада, да је на неки начин рационализује. Опште распрострањено искуство страха од смрти, који стоји у позадини многих страхова,  само је на посебан начин изражено у нашој традицији. Зато упоредо са митским, односно фолклорним садржајима везаних за овај страх, постоје како начини откривања и дијагностицирања узрочника страха, тако и терапијске методе бајаличке праксе отклања страха.
Какав је однос код нас успостављен према фигурама ђавола, вампира и вештице, у односу на западну традицију?
У односу на западну традицију која је у ђаволу видела оличење апсолутног зла, наш народ је ђавола доживљавао као демона са којим је могао да комуницира. Ђаво је враг који радећи наопако доводи човека у искушење на које може да одговори. Спреман да учини разне невоље, ђаво се поиграва са човеком, али у тој игри и човек има прилику да надмудри ђавола. Архивски документи показују да је и у нас у 19. веку било спаљивања жена оптужених да су вештице. Међутим, за разлику од масовне хистерије која је на Западу трајала вековима, у нашим срединама то су били појединачни и локално ограничени случајеви. Пандан вештици је вампир као демонизован покојник. Вештица као живи, а вампир као покојни члан заједнице постајали су објекат обредног жртвовања као начина изласка из актуелних невоља колектива.
Зашто је код нас приликом свадбеног обреда централно место давано млади, док је њена друштвена улога била потпуно подређена мушкарцу?
Зато што се обредом настоји да привремено исправи тај "структурни грех" друштва према жени. Иако у том обрасцу наслућујемо и потребу за успостављањем равноправности између полова, та утопијска димензија је осенчена његовом инструменталном функцијом која се огледа у потврђивању постојећих патријархалних односа и ојачавању принципа мушке супремације.
Огледи у књизи "Судбина и магија" посвећени су и проблемима савременог човека који у великој мери осећа усамљеност, бол и располућеност. Да ли је у оваквој егзистенцијалној ситуацији могуће ипак извући неку корист?
И најтеже животне и егзистенцијалне ситуације, као неуротична и психотична душевна обољења, представљају за човека прилику да их превазиђе. Са опасношћу, наслутио је песник, расте и могућност спасења, што је у савременој психотерапији и потврђено. Неугодна стања у која долазимо последица су тренутних животних околности чија промена доводи до побољшања. Усамљеност је негативна последица тежње да будемо сами и да ћесто егоистички уживамо у својој самоћи. Бол прати рађање и одрастање и оличава животни негативитет коме смо изложени. Однос према болу одређује и наш емоционални капацитет за толерантност и аутентично животно задовољство. Располућеност је последица поделе и раздвајања битних чинилаца животне целине који настоје да у једном тренутку превагну. Имајући у виду и медијско фаворизовање тривијалног, ми учествујемо у том процесу пристајући да будемо обманути пренаглашеном важношћу парцијалног. Од блиског се отуђујемо, а далеко нам постаје блиско. То може да буде увод у болест, али и прилика да повратимо изгубљену духовну равнотежу. 
izvor