Bog
БОГ.
У народној традицији сачувани су трагови веровања у врховног небеског бога старе религије који је некада живео на земљи, док је још свет био бољи и поштенији, а сада живи на небу. По народном веровању, откад је народ почео да псује божанства, бог се преселио на небо.
У народним пословицама и изразима, реч бог често значи небо („.. .испод бога нема се куд," „не види белога бога," „што је под сунцем и под богом". У народним песмама спомиње се бог неба као цар небесни који жени Сунце, свог сина. У песми која говори о Месечевим сватовима, невеста, делећи дарове, богу даје небеске висине, а св. Илији муње и громове. Овај врховни небески бог, којем припада горње, сјајно небо, разликује се од Перуна, персонификације бурног, атмосферског неба, чије су функције пренесене на св. Илију.Гаспарини је указао на веома значајно место у Хелмолдовој Хроници (XII в.), где се каже како Словени верују да на небу влада један врховни бог који се стара само о небеским стварима, док је управљање светом препустио нижим божанствима рођеним од њега. У једној нашој приповеци бог сазива скуп свих светаца, да би извршио поделу управљања, а траг ове поделе функција сачуван је и у песми Свеци блспо дијеле.
Слична веровања нађена су и код других словенских народа, а словенско веровање у врховног небеског бога сасвим се подудара са веровањем угрофинских народа о врховном небеском богу (Нишк'епаз, Нум), који је управљање светом препустио нижим божанствима. По веровању словенских народа,бог у разним облицима, као и угрофински Нишк'е паз, посећује домове људи и доноси им срећу и обиље(наш персонифицирани Божић), што би, у ствари, представљало остатак нижих, почетних представа обогу као даваоцу богатства и обиља. Општа словенска реч бог, која одговара староиндијској речи bhagas, по мишљењу многих научника, потиче од иранске речи baga богатство, обиље, господар, бог,коју су Словени највероватније примили од Скита или Сармата.
У народу се и до данас одржало веровање о више богова, од којих су једни добри, а други зли.Разговарали се двојица, па један упитао: „Каква је летина код вас?" — а други одговорио: „Не можебити боља." Онда први рекао: „Е, тамо је други бог, а код нас потуче град, па што је и остало, то је дозла бога рђаво." По другом разговору, када се девојка уда негде далеко или у забачени планински крај,онда се каже:
„Удала се богу за леђима." Оба наведена примера показују да сваки крај има свог бога. У народу се често чује у разговору о добром богу: „Не дао благи (или преблаги, милостиви) бог", „Забогамилога"; „Иди с милим богом." По народном стиху: „Бог ће дати који му се моли"; „Не дао јаки бог."Вишњи бог је најузвишенији, горе на небу одакле све види на Земљи. По једном народном стиху: „Асила је у бога вишњега." Братимство се обављало уз позив: „Вишњим Богом и светим Јованом."Очигледно мисли се на хришћанског Бога, али се у проклињању зна и за прастарог бога: „За прабоганемој..." О злом богу казује се: „До зла бога рђаво време." „Љут до зла бога." Питали неку старицу да лисе боји бога, а она одговорила: „Ко се не би зла бојао." У Вишњићевој песми о смрти Краљевића Маркаказује се: „Нит' ти можеш умријети, Марко, од јунака, ни од бритке сабље..., већ ћеш, болан, умријети,Марко, ја од бога, од старог крвника." У Паштровићима се редовно, после нечије смрти, позивало нажалост. На питање ко га уби, одговарало се (ако је умрли умро природном смрћу): „Стари крвник." Уљутини говори се: „Бог твој" (или његов). „Видеће свог бога." „Не може му помоћи ни бог богова." „Стому богова (громова)." „Бога му божијег." „Он је био бог богова у свом селу."
У народу се понегде, у југозападним нашим крајевима, уместо назива бог употребљава
бор, који је постао архаичан. Та реч, у значењу бога, позната је свим Словенима. У заклињању: „О, бора ти, драгигосподару." По стиховима једне народне песме из Босне:
„Ој, ти, горо, бор те не убио што у теби водекапи нема." Или: „Ах, каква је, да је бор убије." На десној страни реке Рашке, непосредно до НовогаПазара, има купаста главица, са старим, сада напуштеним, хришћанским гробљем на врху, коју називају Својбог или Својбор.
Српски митолошки речник
У народној традицији сачувани су трагови веровања у врховног небеског бога старе религије који је некада живео на земљи, док је још свет био бољи и поштенији, а сада живи на небу. По народном веровању, откад је народ почео да псује божанства, бог се преселио на небо.
У народним пословицама и изразима, реч бог често значи небо („.. .испод бога нема се куд," „не види белога бога," „што је под сунцем и под богом". У народним песмама спомиње се бог неба као цар небесни који жени Сунце, свог сина. У песми која говори о Месечевим сватовима, невеста, делећи дарове, богу даје небеске висине, а св. Илији муње и громове. Овај врховни небески бог, којем припада горње, сјајно небо, разликује се од Перуна, персонификације бурног, атмосферског неба, чије су функције пренесене на св. Илију.Гаспарини је указао на веома значајно место у Хелмолдовој Хроници (XII в.), где се каже како Словени верују да на небу влада један врховни бог који се стара само о небеским стварима, док је управљање светом препустио нижим божанствима рођеним од њега. У једној нашој приповеци бог сазива скуп свих светаца, да би извршио поделу управљања, а траг ове поделе функција сачуван је и у песми Свеци блспо дијеле.
Слична веровања нађена су и код других словенских народа, а словенско веровање у врховног небеског бога сасвим се подудара са веровањем угрофинских народа о врховном небеском богу (Нишк'епаз, Нум), који је управљање светом препустио нижим божанствима. По веровању словенских народа,бог у разним облицима, као и угрофински Нишк'е паз, посећује домове људи и доноси им срећу и обиље(наш персонифицирани Божић), што би, у ствари, представљало остатак нижих, почетних представа обогу као даваоцу богатства и обиља. Општа словенска реч бог, која одговара староиндијској речи bhagas, по мишљењу многих научника, потиче од иранске речи baga богатство, обиље, господар, бог,коју су Словени највероватније примили од Скита или Сармата.
У народу се и до данас одржало веровање о више богова, од којих су једни добри, а други зли.Разговарали се двојица, па један упитао: „Каква је летина код вас?" — а други одговорио: „Не можебити боља." Онда први рекао: „Е, тамо је други бог, а код нас потуче град, па што је и остало, то је дозла бога рђаво." По другом разговору, када се девојка уда негде далеко или у забачени планински крај,онда се каже:
„Удала се богу за леђима." Оба наведена примера показују да сваки крај има свог бога. У народу се често чује у разговору о добром богу: „Не дао благи (или преблаги, милостиви) бог", „Забогамилога"; „Иди с милим богом." По народном стиху: „Бог ће дати који му се моли"; „Не дао јаки бог."Вишњи бог је најузвишенији, горе на небу одакле све види на Земљи. По једном народном стиху: „Асила је у бога вишњега." Братимство се обављало уз позив: „Вишњим Богом и светим Јованом."Очигледно мисли се на хришћанског Бога, али се у проклињању зна и за прастарог бога: „За прабоганемој..." О злом богу казује се: „До зла бога рђаво време." „Љут до зла бога." Питали неку старицу да лисе боји бога, а она одговорила: „Ко се не би зла бојао." У Вишњићевој песми о смрти Краљевића Маркаказује се: „Нит' ти можеш умријети, Марко, од јунака, ни од бритке сабље..., већ ћеш, болан, умријети,Марко, ја од бога, од старог крвника." У Паштровићима се редовно, после нечије смрти, позивало нажалост. На питање ко га уби, одговарало се (ако је умрли умро природном смрћу): „Стари крвник." Уљутини говори се: „Бог твој" (или његов). „Видеће свог бога." „Не може му помоћи ни бог богова." „Стому богова (громова)." „Бога му божијег." „Он је био бог богова у свом селу."
У народу се понегде, у југозападним нашим крајевима, уместо назива бог употребљава
бор, који је постао архаичан. Та реч, у значењу бога, позната је свим Словенима. У заклињању: „О, бора ти, драгигосподару." По стиховима једне народне песме из Босне:
„Ој, ти, горо, бор те не убио што у теби водекапи нема." Или: „Ах, каква је, да је бор убије." На десној страни реке Рашке, непосредно до НовогаПазара, има купаста главица, са старим, сада напуштеним, хришћанским гробљем на врху, коју називају Својбог или Својбор.
Српски митолошки речник
Коментари