Вила Зубићка

ВИКИНЗИ

Данас се деца, широм света, радују вили која им, за први испали зуб, доноси поклоне и вероватно не размишљају кад је и због чега настао овај обичај

средњем веку многи су веровали да су вештице сасвим уобичајена појава и да те зле жене, ако се на неког намераче, свако зло могу да му учине. Вештице су то, наводно, вешто чиниле често „на даљину”, трудећи се да се директно не суоче с особом на коју би се намерачиле.  Довољно им је било да се докопају нечег што је припадало одређеној особи, поготово ако је у питању био неки део тела, попут зуба. Посебно су уживале да се докопају испалог млечног зуба неког детета да би потом на њега, али и његову породицу, бациле клетву. Људи су се зато довијали и мучили како што боље да сакрију зубић, или га чак униште.  Закопавали су га у земљу, на што удаљенијем месту од куће, спаљивали, остављали глодарима да га изгризу, појединци су чак ишли дотле да зуб и прогутају.
   Постојало је још једно сујеверје. Деца су морала да спале испале млечне зубе јер, уколико то не би урадила, и у будућем животу била су осуђена да за њима трагају.

асвим другачија прича била је са Викинзима. Ови скандинавски ратници, трговци, гусари од краја 8. до средине 11. века, настањивали су широко подручје Европе, Азије, Блиског истока, Африке. Они су сматрали да млечни зуби доносе срећу. Да би се докопали ове драгоцености, откупљивали су зубе, често не питајући за цену. Потом су те млечне бисере низали и носили их на огрлици.
   Вероватно су се временом ова два сасвим различита приступа помешала: остало је веровање да зубе некуда треба сакрити, али и оно викиншко, да за испали дечји зуб ваља платити. Није сасвим сигурно кад је на митолошку сцену ступила вила која се, у различитим земљама, другачије зове и појављује у различитим обличјима. Верује се да је то било у 18. веку, у Француској.



   У земљи Гала била је омиљена бајка о добром малом мишу. Тај мишић се претвара у вилу и успева да избави заробљену краљицу тако што злог краља који ју је отео успева да гурне с дрвета. Злом краљу су се при паду поломила четири зуба. Временом је та бајка попримала другачији смисао и, мада није јасно тачно када, добила сасвим новог јунака – миша који у обличју виле награђује децу за испале зубиће.

аравно, вила Зубићка стигла је и у наше крајеве. Код нас постоји обичај да се детету, кад му се појави први зубић, купи нешто бело, са жељом да му ниска у устима буде блистава и здрава. А кад млечни зуб испадне, као уосталом и широм света, ретко ко више закопава зуб у земљу, то би било теже изводљиво у градовима. Кад дете одлази на починак, зуб се обично ставља испод јастука и оно ујутру очекује да, уместо зуба, нађе поклон: новац, играчку, књигу.
   Вила Зубићка није настала случајно, то је сасвим јасно. Она је нека врста помоћи родитељима који од малена децу треба да науче и предоче им да су зуби изузетно важни и да о њима ваља бринути. А кад малишани знају да о зубима чак води рачуна и нека вила, коју додуше могу само да замишљају, сигурно ће то благо у устима више ценити. А оне вештице, из далеке прошлости, сви су срећом увелико заборавили.
izvor