Stara vjera
Покрштавање Словена је био вишевековни процес преласка Словена у хришћанство и напуштањастаре словенске вере, што је трајало од велике сеобе Словена до краја средњег века. Прихватање хришћанства је у почетку углавном текло добровољно али је касније спровођено законском присилом, па и насиљем.[1]Различити словенски народи примили су хришћанство у различито време: Словенци у VII веку, Чеси,Хрвати, Бугари, Црногорци и Срби у 9. веку, Пољаци и Источни Словени у 10. веку, а Поморани тек око1168. године.[2] Прихватање хришћанства међу Јужним Словенима је започело досељавањем наБалканско полуострво, да би се касније наставило организованом мисионарском делатношћуВизантије.Примање хришћанства имало је и једну посебно далекосежну последицу: поделу словенског света између два цивилизацијска круга - источног и западног, насталу поделом хришћанске цркве на два њена главна дела - православни и римокатолички.[2]
Стара словенска вера је била заједничка вера свих Словена у њиховој прапостојбини, а поседује заједничких елемената и са другим индоевропским религијама. Стари Словени су поштовали божанства природе и свуда око себе су видели деловање богова и других натприродних бића. Након велике сеобе Словена у 5. и 6. веку, започео је процес раздвајања словенске вере на обласне огранке, а паралелно с тим и прихватање нових вера у новим срединама у којима су се нашли. Пошто су углавном били изложени утицају Светог римског и Византијског царства, Словени су започели примати хришћанство у његовом западном (католичанство) или источном облику (православље).Већ Несторова хроника, писана средином XI века, говори о тзв. словенском двојеверју, односно равноправном постојању пагана и хришћана међу Словенима.[3] Они Словени који нису прихватили покрштавање већ су остали привржени родној вери, касније су силом превођени у хришћанство. Словенска светилишта су разарана, а на местима неких од њих подизане су хришћанске цркве.[4]Кипови старих богова су без изузетка уништавани као „демонски“ идоли.[5]
Покрштавање Словена је био вишевековни процес преласка Словена у хришћанство и напуштањастаре словенске вере, што је трајало од велике сеобе Словена до краја средњег века. Прихватање хришћанства је у почетку углавном текло добровољно али је касније спровођено законском присилом, па и насиљем.[1]Различити словенски народи примили су хришћанство у различито време: Словенци у VII веку, Чеси,Хрвати, Бугари, Црногорци и Срби у 9. веку, Пољаци и Источни Словени у 10. веку, а Поморани тек око1168. године.[2] Прихватање хришћанства међу Јужним Словенима је започело досељавањем наБалканско полуострво, да би се касније наставило организованом мисионарском делатношћуВизантије.Примање хришћанства имало је и једну посебно далекосежну последицу: поделу словенског света између два цивилизацијска круга - источног и западног, насталу поделом хришћанске цркве на два њена главна дела - православни и римокатолички.[2]
Стара словенска вера је била заједничка вера свих Словена у њиховој прапостојбини, а поседује заједничких елемената и са другим индоевропским религијама. Стари Словени су поштовали божанства природе и свуда око себе су видели деловање богова и других натприродних бића. Након велике сеобе Словена у 5. и 6. веку, започео је процес раздвајања словенске вере на обласне огранке, а паралелно с тим и прихватање нових вера у новим срединама у којима су се нашли. Пошто су углавном били изложени утицају Светог римског и Византијског царства, Словени су започели примати хришћанство у његовом западном (католичанство) или источном облику (православље).Већ Несторова хроника, писана средином XI века, говори о тзв. словенском двојеверју, односно равноправном постојању пагана и хришћана међу Словенима.[3] Они Словени који нису прихватили покрштавање већ су остали привржени родној вери, касније су силом превођени у хришћанство. Словенска светилишта су разарана, а на местима неких од њих подизане су хришћанске цркве.[4]Кипови старих богова су без изузетка уништавани као „демонски“ идоли.[5]
Покрштавање Словена је био вишевековни процес преласка Словена у хришћанство и напуштањастаре словенске вере, што је трајало од велике сеобе Словена до краја средњег века. Прихватање хришћанства је у почетку углавном текло добровољно али је касније спровођено законском присилом, па и насиљем.[1]Различити словенски народи примили су хришћанство у различито време: Словенци у VII веку, Чеси,Хрвати, Бугари, Црногорци и Срби у 9. веку, Пољаци и Источни Словени у 10. веку, а Поморани тек око1168. године.[2] Прихватање хришћанства међу Јужним Словенима је започело досељавањем наБалканско полуострво, да би се касније наставило организованом мисионарском делатношћуВизантије.Примање хришћанства имало је и једну посебно далекосежну последицу: поделу словенског света између два цивилизацијска круга - источног и западног, насталу поделом хришћанске цркве на два њена главна дела - православни и римокатолички.[2]
Стара словенска вера је била заједничка вера свих Словена у њиховој прапостојбини, а поседује заједничких елемената и са другим индоевропским религијама. Стари Словени су поштовали божанства природе и свуда око себе су видели деловање богова и других натприродних бића. Након велике сеобе Словена у 5. и 6. веку, започео је процес раздвајања словенске вере на обласне огранке, а паралелно с тим и прихватање нових вера у новим срединама у којима су се нашли. Пошто су углавном били изложени утицају Светог римског и Византијског царства, Словени су започели примати хришћанство у његовом западном (католичанство) или источном облику (православље).Већ Несторова хроника, писана средином XI века, говори о тзв. словенском двојеверју, односно равноправном постојању пагана и хришћана међу Словенима.[3] Они Словени који нису прихватили покрштавање већ су остали привржени родној вери, касније су силом превођени у хришћанство. Словенска светилишта су разарана, а на местима неких од њих подизане су хришћанске цркве.[4]Кипови старих богова су без изузетка уништавани као „демонски“ идоли.[5]
Покрштавање Словена је био вишевековни процес преласка Словена у хришћанство и напуштањастаре словенске вере, што је трајало од велике сеобе Словена до краја средњег века. Прихватање хришћанства је у почетку углавном текло добровољно али је касније спровођено законском присилом, па и насиљем.[1]Различити словенски народи примили су хришћанство у различито време: Словенци у VII веку, Чеси,Хрвати, Бугари, Црногорци и Срби у 9. веку, Пољаци и Источни Словени у 10. веку, а Поморани тек око1168. године.[2] Прихватање хришћанства међу Јужним Словенима је започело досељавањем наБалканско полуострво, да би се касније наставило организованом мисионарском делатношћуВизантије.Примање хришћанства имало је и једну посебно далекосежну последицу: поделу словенског света између два цивилизацијска круга - источног и западног, насталу поделом хришћанске цркве на два њена главна дела - православни и римокатолички.[2]
Стара словенска вера је била заједничка вера свих Словена у њиховој прапостојбини, а поседује заједничких елемената и са другим индоевропским религијама. Стари Словени су поштовали божанства природе и свуда око себе су видели деловање богова и других натприродних бића. Након велике сеобе Словена у 5. и 6. веку, започео је процес раздвајања словенске вере на обласне огранке, а паралелно с тим и прихватање нових вера у новим срединама у којима су се нашли. Пошто су углавном били изложени утицају Светог римског и Византијског царства, Словени су започели примати хришћанство у његовом западном (католичанство) или источном облику (православље).Већ Несторова хроника, писана средином XI века, говори о тзв. словенском двојеверју, односно равноправном постојању пагана и хришћана међу Словенима.[3] Они Словени који нису прихватили покрштавање већ су остали привржени родној вери, касније су силом превођени у хришћанство. Словенска светилишта су разарана, а на местима неких од њих подизане су хришћанске цркве.[4]Кипови старих богова су без изузетка уништавани као „демонски“ идоли.[5]
Покрштавање Словена је био вишевековни процес преласка Словена у хришћанство и напуштањастаре словенске вере, што је трајало од велике сеобе Словена до краја средњег века. Прихватање хришћанства је у почетку углавном текло добровољно али је касније спровођено законском присилом, па и насиљем.[1]
Различити словенски народи примили су хришћанство у различито време: Словенци у VII веку, Чеси,Хрвати, Бугари, Црногорци и Срби у 9. веку, Пољаци и Источни Словени у 10. веку, а Поморани тек око1168. године.[2] Прихватање хришћанства међу Јужним Словенима је започело досељавањем наБалканско полуострво, да би се касније наставило организованом мисионарском делатношћуВизантије.
Примање хришћанства имало је и једну посебно далекосежну последицу: поделу словенског света између два цивилизацијска круга - источног и западног, насталу поделом хришћанске цркве на два њена главна дела - православни и римокатолички.[2]
Стара словенска вера је била заједничка вера свих Словена у њиховој прапостојбини, а поседује заједничких елемената и са другим индоевропским религијама. Стари Словени су поштовали божанства природе и свуда око себе су видели деловање богова и других натприродних бића. Након велике сеобе Словена у 5. и 6. веку, започео је процес раздвајања словенске вере на обласне огранке, а паралелно с тим и прихватање нових вера у новим срединама у којима су се нашли. Пошто су углавном били изложени утицају Светог римског и Византијског царства, Словени су започели примати хришћанство у његовом западном (католичанство) или источном облику (православље).
Већ Несторова хроника, писана средином XI века, говори о тзв. словенском двојеверју, односно равноправном постојању пагана и хришћана међу Словенима.[3] Они Словени који нису прихватили покрштавање већ су остали привржени родној вери, касније су силом превођени у хришћанство. Словенска светилишта су разарана, а на местима неких од њих подизане су хришћанске цркве.[4]Кипови старих богова су без изузетка уништавани као „демонски“ идоли.[5]
Коментари