Iz knige Jovana Janjicevica- U znaku Moloha, antropoloski ogled o žrtvovanju:
Izvori za proucavanje stare slovenske religije i obreda istovremeno su siromasniji i raznovrsniji od onih na osnovu kojih se mogu uspostaviti drevni pogledi na svet i ritualna praksa germanskih naroda.
Grobni prilozi, ritualna ubistva prilikom sahrane, kao i zrtvovanje zivotinja i predmeta, javljaju se vec na samom pocetku kulture praslovenske zajednice. O time govore nalazi zrtvenih mesta na otvorenom prostoru, svetilista sa ostacima kostiju i artefaktima, u raznim krajevima praslovenskog prostora i razlicite
starosti. Pocev od bronzanog doba (XV-XII vek pre n.e.) pa do XI veka kada su Sloveni prihvatili
Hriscanstvo.
Vizantijski istoricar Prokopije Cezarejski u svom delu o gotskom ratu navodi da slovenski narodi Sklavini i Anti "Poznaju samo jednog boga, koji proizvodi grom i koji je jedini gospodar vasione. Oni mu zrtvuju goveda i druge zivotinje. Ne veruju u sudbinu i ne mogu zamisliti da ona ima ma kakvu moc nad ljudima. Ali kada obole ili u ratu osete samrtnu opasnost, zavetuju se da ce, ako se spasu, bogu zastitniku prineti zrtvu. Veruju da ce tako time otkupiti svoj zivot.
Saks Gramatik u svojoj "Povesti Danaca"opisuje svetiliste Arkonu, u kome se nalazila cetvoroglava Svetovidova statua. Svetiliste je opsluzivao zrec, koji je obavljao obred privedjivan jednom godisnje o prazniku tog idola, u vreme ubiranja letine. Sve se zavrsavalo trpezom, na kojoj je posluzeno meso zrtvovanih zivotinja.
Kijevski hronicar Nestor u "Povesti minulih godina" nabraja ceo partenon slovenskih bogova:"I poce Vladimir sam vladati kao knez u Kijevu i postavi idole na brezuljku izvan dvorista opasanog kulama: Drvenog Peruna, sa srebrnom glavom i zlatnim brkovima. Zatim Horsa, Dazboga, Striboga, Simargala i Mokosu."
Juzni Sloveni su grana koja se najvise udaljila od slovenske prapostojbine, ostavili su sa sobom najmanje materijalnih tragova stare slovenske vere i kulta. Sukobili su se sa susednim narodima, ali i primili dosta od obelezja obicaja Rima i Vizantije. Naseljavaju se na Balkanu i mesaju sa Ilirima, Tracanima, Keltima i Protobugarima. Primanjem Hriscanstva menjaju obrednu praksu, bar kada je rec o razvijenim ritualima. Hriscanstvo je samo spoljni omotac za izrazavanje nekadasnjih shvatanja.
Jedna od ritualnih praksi koja se sacuvala upravo zahvaljujuci stapanju sa Hriscanskom mitologijom je Bozicni kolac. Saks Gramatik opisuje praznik plodnosti u cast Svetovida u Arkoni, kada bi zrec izneo kolac covecje visine. Posto bi zrec stao iza kolaca pitao bi narod da li ga vidi. Na potvrdan odgovor izdazavao bi zelju da ga do godine ne vide. Time izrazava zelju da sledece godine zetva bude jos bogatija. Takav obred, ali porodicni, poznat je u Ukrajini i Belorusiji, gde se otac skriva iza Bozicnog kolaca. A kod nas obicaj opisuje Vuk Karadzic.
Medju osobenostima religije Juznih Slovena je kult predaka. Cajkanovic, koji pise o kultu predaka, takodje govori i o vrhovnom bogu stare srpske vere. Po njemu to je Dajbog. Koga su zamenili sv. Sava i sv. Mrata, u ciju cast se slave vucji praznici. Upravo su se Dabogu prinosile mnoge zrtve. U narodu se medjutim nije upotrebljavala ta rec, vec za zrtvu koriste izraz treba. Od tog korena poticu imena mnogih mesta poput Trebinja, Trebova, Trebovlja, Trebevista. Mesta gde se odrzavaju ritualne gozbe takodje se nazivaju "trebistem"
Sloveni su takodje obozavali i darivali drvece, vatru i narocito vodu.
U bajci o Usudu, glavni junak govori vodi kako je neplodna jer nikada nije udavila coveka. U Ruskom folkloru junak Ilija Muromec je u reku Oku spustio koricu hleba kao zahvalnicu zato sto ga je pojila i hranila. Obicaji vezani za vodu odrzavaju se i u novije vreme. Sve radnje sa bacanjem u vodu hrane, vence, cveca, sveca, nisu nista drugo do ostaci nekadasnjih zrtvovanja. Uoci Ivandana pravi se lutka Kupalo. Velicine deteta ili coveka, koja se kiti. Posle trpeze i preskakanja vatre, lutku nose do reke, skidaju ukrase (najcesce vence i cvece) i bacaju ih u vodu.
Kult vatre se postepeno preobrazio u kult domaceg ognjista i tako spojiop sa kultom predaka. Sloveni su obozavali vatru i grom, o cemu svedoce "gromoviti znaci" kao ukrasi na kucama na severu Rusije. U Kijevu je iskopano najvece pagansko svetiliste koje se sastojalo od sest jama u kojima se neprestano lozila vatra. Nestor svedoci da je ognjiste lozeno hrastovim drvetom. Danas je u Ceskoj ostao obicaj da se malo hrane baca u kucno ognjiste, a kod Srba je kult vatre ostao u vidu slavske svece. Vatra je po verovanju nedeljiva, tako da je Perunova nebeska vatra i vatra kucnog ognjista jednorodna i deo iste celine.
Kult drveca je svakako jedan od najstarijih. Paganski idoli pravljeni su od drveta. Konstantin Porfirogenit belezi da Rusi prinose zrtvu velikom hrastu. Obozavanje hrasta je najizrazitije kod Juznih Slovena. Vidi se u obicajima kao sto su zavetina i badnjak. Zavetina je drvo kome ljudi upucuju zrtve za plodnost polja. Badnjak se smatra demonom rastinja, takodje obezbedjuje plodnost i zdravlje ukucana. On se daruje zitom, vinom i medom, i od njega se ocekuje da uzvrati blagostanjem. Spaljivanje badnjaka je verovatno spoj kulta drveta i kulta vatre. Vecina vatri je paljena pred Perunovim idolom. Cajkanoviceva pretpostavka je da je spaljivanje badnjaka zrtvovanje samog bozanstva, koje potom vaskrsava. Osim hrasta postovalo se i drugo drvece jer se verovalo da u njemu zive vile. Onaj ko zeli da posece drvo najpre zrtvuje petla, opet kako bi se iskupio onaj ko je drvo posekao.
Izvori za proucavanje stare slovenske religije i obreda istovremeno su siromasniji i raznovrsniji od onih na osnovu kojih se mogu uspostaviti drevni pogledi na svet i ritualna praksa germanskih naroda.
Grobni prilozi, ritualna ubistva prilikom sahrane, kao i zrtvovanje zivotinja i predmeta, javljaju se vec na samom pocetku kulture praslovenske zajednice. O time govore nalazi zrtvenih mesta na otvorenom prostoru, svetilista sa ostacima kostiju i artefaktima, u raznim krajevima praslovenskog prostora i razlicite
starosti. Pocev od bronzanog doba (XV-XII vek pre n.e.) pa do XI veka kada su Sloveni prihvatili
Hriscanstvo.
Vizantijski istoricar Prokopije Cezarejski u svom delu o gotskom ratu navodi da slovenski narodi Sklavini i Anti "Poznaju samo jednog boga, koji proizvodi grom i koji je jedini gospodar vasione. Oni mu zrtvuju goveda i druge zivotinje. Ne veruju u sudbinu i ne mogu zamisliti da ona ima ma kakvu moc nad ljudima. Ali kada obole ili u ratu osete samrtnu opasnost, zavetuju se da ce, ako se spasu, bogu zastitniku prineti zrtvu. Veruju da ce tako time otkupiti svoj zivot.
Saks Gramatik u svojoj "Povesti Danaca"opisuje svetiliste Arkonu, u kome se nalazila cetvoroglava Svetovidova statua. Svetiliste je opsluzivao zrec, koji je obavljao obred privedjivan jednom godisnje o prazniku tog idola, u vreme ubiranja letine. Sve se zavrsavalo trpezom, na kojoj je posluzeno meso zrtvovanih zivotinja.
Kijevski hronicar Nestor u "Povesti minulih godina" nabraja ceo partenon slovenskih bogova:"I poce Vladimir sam vladati kao knez u Kijevu i postavi idole na brezuljku izvan dvorista opasanog kulama: Drvenog Peruna, sa srebrnom glavom i zlatnim brkovima. Zatim Horsa, Dazboga, Striboga, Simargala i Mokosu."
Juzni Sloveni su grana koja se najvise udaljila od slovenske prapostojbine, ostavili su sa sobom najmanje materijalnih tragova stare slovenske vere i kulta. Sukobili su se sa susednim narodima, ali i primili dosta od obelezja obicaja Rima i Vizantije. Naseljavaju se na Balkanu i mesaju sa Ilirima, Tracanima, Keltima i Protobugarima. Primanjem Hriscanstva menjaju obrednu praksu, bar kada je rec o razvijenim ritualima. Hriscanstvo je samo spoljni omotac za izrazavanje nekadasnjih shvatanja.
Jedna od ritualnih praksi koja se sacuvala upravo zahvaljujuci stapanju sa Hriscanskom mitologijom je Bozicni kolac. Saks Gramatik opisuje praznik plodnosti u cast Svetovida u Arkoni, kada bi zrec izneo kolac covecje visine. Posto bi zrec stao iza kolaca pitao bi narod da li ga vidi. Na potvrdan odgovor izdazavao bi zelju da ga do godine ne vide. Time izrazava zelju da sledece godine zetva bude jos bogatija. Takav obred, ali porodicni, poznat je u Ukrajini i Belorusiji, gde se otac skriva iza Bozicnog kolaca. A kod nas obicaj opisuje Vuk Karadzic.
Medju osobenostima religije Juznih Slovena je kult predaka. Cajkanovic, koji pise o kultu predaka, takodje govori i o vrhovnom bogu stare srpske vere. Po njemu to je Dajbog. Koga su zamenili sv. Sava i sv. Mrata, u ciju cast se slave vucji praznici. Upravo su se Dabogu prinosile mnoge zrtve. U narodu se medjutim nije upotrebljavala ta rec, vec za zrtvu koriste izraz treba. Od tog korena poticu imena mnogih mesta poput Trebinja, Trebova, Trebovlja, Trebevista. Mesta gde se odrzavaju ritualne gozbe takodje se nazivaju "trebistem"
Sloveni su takodje obozavali i darivali drvece, vatru i narocito vodu.
U bajci o Usudu, glavni junak govori vodi kako je neplodna jer nikada nije udavila coveka. U Ruskom folkloru junak Ilija Muromec je u reku Oku spustio koricu hleba kao zahvalnicu zato sto ga je pojila i hranila. Obicaji vezani za vodu odrzavaju se i u novije vreme. Sve radnje sa bacanjem u vodu hrane, vence, cveca, sveca, nisu nista drugo do ostaci nekadasnjih zrtvovanja. Uoci Ivandana pravi se lutka Kupalo. Velicine deteta ili coveka, koja se kiti. Posle trpeze i preskakanja vatre, lutku nose do reke, skidaju ukrase (najcesce vence i cvece) i bacaju ih u vodu.
Kult vatre se postepeno preobrazio u kult domaceg ognjista i tako spojiop sa kultom predaka. Sloveni su obozavali vatru i grom, o cemu svedoce "gromoviti znaci" kao ukrasi na kucama na severu Rusije. U Kijevu je iskopano najvece pagansko svetiliste koje se sastojalo od sest jama u kojima se neprestano lozila vatra. Nestor svedoci da je ognjiste lozeno hrastovim drvetom. Danas je u Ceskoj ostao obicaj da se malo hrane baca u kucno ognjiste, a kod Srba je kult vatre ostao u vidu slavske svece. Vatra je po verovanju nedeljiva, tako da je Perunova nebeska vatra i vatra kucnog ognjista jednorodna i deo iste celine.
Kult drveca je svakako jedan od najstarijih. Paganski idoli pravljeni su od drveta. Konstantin Porfirogenit belezi da Rusi prinose zrtvu velikom hrastu. Obozavanje hrasta je najizrazitije kod Juznih Slovena. Vidi se u obicajima kao sto su zavetina i badnjak. Zavetina je drvo kome ljudi upucuju zrtve za plodnost polja. Badnjak se smatra demonom rastinja, takodje obezbedjuje plodnost i zdravlje ukucana. On se daruje zitom, vinom i medom, i od njega se ocekuje da uzvrati blagostanjem. Spaljivanje badnjaka je verovatno spoj kulta drveta i kulta vatre. Vecina vatri je paljena pred Perunovim idolom. Cajkanoviceva pretpostavka je da je spaljivanje badnjaka zrtvovanje samog bozanstva, koje potom vaskrsava. Osim hrasta postovalo se i drugo drvece jer se verovalo da u njemu zive vile. Onaj ko zeli da posece drvo najpre zrtvuje petla, opet kako bi se iskupio onaj ko je drvo posekao.
Коментари