Sveto drvo

LIPA - SVETO DRVO Lipa, ciji mirisni cvetovi poseduju ublažujuća svojstva, uvek se smatrala simbolom prijateljstva. Lipov med i lipov čaj, pored svog blagog i prijatnog ukusa, imaju lekovita svojstva i izuzetnu aromu. U grčkoj mitologiji lipa je znak nežne vernosti. U etnološkoj istraživačkoj građi srpske narodne religije lipa se pominje kao sveto drvo. Verovanje u naročita nematerijalna svojstva lipe treba tražiti na širem području religijskog mišljenja. Ovo verovenje o posebnim svojstvima lipe, ali i drugog drveća naših šuma, pocinje još iz animističkog religijskog shvatanja, po kojem svetom upravljaju svesne natprirodne sile, duše, duhovi, demoni. Oni prožimaju sva bića, predmete i pojave u prirodi. Srećan ili nesrećan, koristan ili štetan ishod svake ljudske akcije, svakog događaja zavisi, u krajnjoj liniji, od njihove naklonosti ili nenaklonosti. Uporedo sa stvaranjem viših religijskih formi, iz jedinstvenog animistickog shvatanja o opasnim demonskim svojstvima postupaka, objekata ili pojava razvile su se protivrečne ideje o njihovoj svetosti i nečistoći. Da bi se bolje razumela ova ideja o svetosti određenog drveta neophodno je preciznije odrediti ovakvo verovanje u granicama šireg pojma religije, potrebno je definisati njenu teorijsku i praktičnu stranu. Tako, u skladu sa najopštijem određenjem religije pod religijskom teorijom podrazumevalo bi se verovanje u natprirodno, a pod religijskom praksom odnošenje prema natprirodnim. Pojmom religijske prakse bi, dakle, bili obuhvaćeni svi oblici ponašanja kojima ljudi teže da uspostave relacije sa višim silama, s onostranim delom sveta, bez obzira na to da li je reč o obavljanju određenih aktivnosti ili izbegavanju. U verovanjima starih i savremenih evropskih naroda religijski značaj šuma i pojedinih vrsta drveća bio je izuzetno veliki. Ovako velikom poštovanju drveća doprineli su i prirodni uslovi, jer je, kako kaže Dž. Dž. Frejzer ,,u prskozorje istorije Evropa bila pokrivena ogromnim prašumama, u kojima su raštrkane krčevine morale izgledati kao ostrvca u okeanu zelenila''. Život u tom šumskom ambijentu učinio je da biljni svet a posebno drveće dobije značajno mesto u religijama svih evropskih naroda. To se svakako odnosilo i na religiju Srba. Drveće je bilo predmet različitih verovanja i predanja; oko njega i u vezi s njim praktikovani su mnogi običaji. Ali, ta raznolikost je samo prividna. U suštini ove obredne prakse je animisticko viđenje drveta. Posmatrano iz takve perspektive, drvo figurira kao objekt koji ima dušu ili kao objekt u kome je neka duša nastanjena. U prilog ovoj tezi govori i naziv - senovito drvo - , koji se još može čuti u nekim našim krajevima (rečju sjen naši slovenski preci su oznacavali dušu). Frejzer je došao do zaključka da najstariji oblici poštovanja drveta proističu iz verovanja u njegovu dušu (duh), koja je u njemu utelovljena, koja mu daje život, koja pati i umire s njim. U višim fazama razvoja religijske misli postepeno stvaraju apstraktnije predstave o duhu drveta kao samostalom biću koje, obitava u stablu, ali po svojoj volji može da ga napusti ili da se u njega vrati. Ideja da drvo nije telo duha drveta vec samo njegov stan koji može napustiti kada hoće, predstavlja važan napredak u verskoj misli. Tada je animizam prelazio u politeizam: ,,mesto da gleda na svako drvo kao na živo i svseno biće, čovek sada vidi u njemu samo beživotnu, nepokretnu masu, nastanjenu na duže ili kraće vreme natprirodnim bićem koje, pošto je u stanju da slobodno prelazi s drveta na drvo, stiče time izvesno pravo svoje ime ili gospodarstva nad drvećem, i prestajući da bude duša drveta, postaje šumski bog drveća''. U pojedinim religijama zemljoradnika i stočara, duh drveta se zamišlja kao biće koje utiče na plodnost useva i stoke. Dr Dušan Bandić istice da se sa razvojem složenijih politeistickih sistema kod starih evropskih naroda (na primer, Kelta, Germana, Grka, Rimljana, Slovena) šumski ambijent se ne zamišlja više samo kao stanište demona ili bogova drveća, već i kao obitavalište i svojina mnogo moćnijih božanstava, koja imaju više različitih funkcija. Šume i pojedine vrste drveća postaju njihova svetilišta. Pomenimo ovde samo primer Polapskih i Baltičkih Slovena, kod kojih su poštovani ,, sveti dubovi'' posvećeni bogu Perunu, božanstvu groma. ,, Okolo tih dubova'' kako navodi Helmold (oko 1170) ,,bili su drveni plotovi sa dvoje vrata. Tu su se prinosile žrtve i obavljala služba. Unutra su smeli samo žreci i oni, koji su hteli prinositi žrtve, ili koji su bežali da se spasu smrti i tamo nadu utočišta''. Prema nekim izvorima, kod Južnih Slovena je u vreme njihovog dolaska na Balkansko poluostrvo, takođe bilo razvijeno poštovanje određenih vrsta drveća. Kasnije je opštim procesom hristijanizacije kult drveća bio dobrim delom modifikovan, ali ne i u potpunosti iskorenjen. Rezultati tog dugotrajnog i složenog procesa su razne sinkretističke tvorevine u kojima se mešaju prehrišcanski i hrišcanski elementi. Sinkretistički karakter je uočljiv u verovanjima i običajima našeg naroda u vezi sa drvećem. U našoj narodnoj religiji su za različite vrste drveća vezane različite predstave, od najranijih animističkih, do sasvim hristijanizovanih. Međutim, odnos naroda prema pojedinim vrstama drveća najčešce se zasniva na istim ili sličnim, tradicijom utvrđenim propisima, kojima se, između ostalog, institucionalizuje shvatanje o opasnosti obavljanja pojedinih radnji ili postupaka. Sličnost tih zabrana i ograničenja, bez obzira na različit religijski karakter drveća, upućuje na predpostavku da oni predstavljaju tragove nekadašnjeg sistema tabua kojim je rodovsko društvo regulisalo odnose prema animistički shvaćenoj prirodi, a koji je, sa razvojem religijskih shvatanja, pretrpeo određene promene. Narod je smatrao senovitim pre svega ono drveće koje se izdvajalo svojim izgledom, veličinom ili položajem. U verovanjima seljaka takvo drvo nije bilo samo sedište neke duše, vec i mesto oko koga se okupljaju natprirodna bića. Smatralo se da u njegovoj blizini borave vile i zato je nazivano vilinskim ili samovilskim. I to je drveće bilo tabuisano. Jedna od najčešcih zabrana odnosila se na sečenje stabla i kresanje grana. Po narodnom verovanju, pomenuto drveće bilo je prožeto nekom opasnom silom. Zbog toga je i ponašanje ljudi prema njemu bilo regulisano odgovarajućim propisima. Tako, na primer, Vuk Karadžić navodi verovanje iz Grblja ,, da između velikijeh drveta (bukava, rastova itd.), imaju gdekoja sjenovita, koja u sebi imaju takvu silu da onaj ko ih posijece, odmah umire ili dugo godina do smrti ostane bolestan; kad se ko boji da nije sjenovito ono drvo koje je posekao, valja da na panju njegovu živoj kokoši osiječe glavu ono sjekirom kojom je drvo sjekao, pa mu nece ništa biti, ako bi drvo i bilo sjenovito''. Pretpostavlja se da je tu reč o žrtvi zamene: uvređenoj duši drveta (ili duši u drvetu) davala se kokoška kao supstitucija za čoveka koji je nasrnuo na njeno prebivalište. Već sama blizina nekog senovitog ili viliskog drveta ispunjavala je seljaka strahom. Mnogi su izbegavali da žive u njegovoj senci. Prilikom zidanja kuće o tome se vodilo računa. I privremeni boravak pod takvim drvetom se smatrao opasnim. U etnografskog građi se spominje i stara lipa kod Malog Vrpolja, koja je bila naročito poštovana. Niko ništa od nje nije smeo uzeti, blizu nje se nije smelo nastaniti, pod njom se nije smelo odmarati ni spavati. Govorilo se da je neki čovek iz nje uzeo granu, ali mu je konj pobesneo. Kada je vratio granu, konj je ozdravio. Iz navedenih verovanja uočljivo je da je i lipa svrstana u senovito drvece. Sličan je bio odnos srpskih seljaka i prema drveću zasađenom na grobljima. Ono je takođe bilo tabuisano. Po mišljenju nekih naučnika, i to drveće je smatrano senovitim: verovalo se da u njemu stanuju duše umrlih koji su tu pokopani. Dirnuti u takvo drvo značilo je narušiti mir pokojnika i izložiti se njegovoj osveti. Treba naglasiti da bića koja nastanjuju odredeno drvece nisu zamišljena kao zla, kao nenaklonjena ljudima. Ona su jednostavno bila opasna. Mogla su naneti zlo čoveku, ali isto tako, i pomoći mu u nekoj nevolji. Seljaci su, narocito noću, izbegavali blizinu vilinskog drveta. U nekim krajevima postojalo je i suprotno shvatanje: noćenje pod takvim drvetom (posebno pod jasenom ili glogom) smatralo se lekovitim. Pod vilinsko drvo polagali su bolesnika i ostavljali ga pod njim do zore. Verovali su da će vile koje se tu okupljaju preko noći, izlečiti pacijenta. U nekim krajevima su tuberkulozni bolesnici odlazili pod lipu rano izjutra tokom četrdeset dana, verujući da ce se tako izlečiti. O kultu lipe u našim krajevima govori i česta upotreba lipovine u obredima takozvanog vađenja žive vatre, a naročito kad se to činilo za ozdravljenje stoke. Uočljivo je da je odnos naroda prema drveću na izvestan način podvojen: natprirodna bića koja naseljavaju drveće potencijalno su i dobra i zla, i korisna i štetna. Predmet poštovanja ili straha nije uvek bilo samo veliko ili neobično drveće. Da bi neko drvo postalo sedište ili stecište natprirodnih sila, nije bilo neophodno da se izdvaja nekom svojom izuzetnom osobinom. Dovoljno je bilo da pripada odredenoj vrsti. Bile su raširene predstave da je hrast sveto a orah baksuzno drvo, da je leska pogodno sredstvo za zaštitu od groma a glog sredstvo za ubijanje vampira. Zanimljivo je shvatanje da drvo može biti opasno i onda kada je posečeno. Uvek je postojala mogućnost da je to drvo senovito ili vilinsko. U njemu ili oko njega mogli su, kao i ranije, dok je raslo u šumi, boraviti duhovi i demoni. Zbog toga je drvljenik (prostor na kome se čuvaju posečena drva) tretiran kao mesto kojem, kada padne mrak, ne valja prilaziti. I delovi određenih vrsta drveća mogli su imati magijska svojstva. Verovalo se da ako nekoga opašu lipovom likom da ce ga upropastiti. Ukrajinci, Poljaci i Česi su verovali da se lipovom likom ili uzdom nacinjenom od like može najuspešnije uhvatit vampir, vodeni čovek, kao i drugi zli demoni. Zaštitno svojstvo lipovih grana i lišca uočljivo je u običaju kićenja prozora i vrata na seoskim kućama zabeležen kod banatskih Hera na Duhove (Trojce). Neki izvori spominju umetenje grancica lipe u krov u svrhu zaštite od groma i požara. Verovalo se da lipa čuva od zla i uroka. U srpskim krajevima pojedino drveće je postalo i predmet javnog seoskog kulta. Gotovo svako srpsko selo je imalo svoje sveto drvo zapis, nazvano tako po krstu urezanom (zapisanom) u njegovu koru. Moglo je biti i više takvih drveta. Tada se glavni zapis nalazio u središtu sela, a ostali zapisi po seoskim imanjima. Zapis je najčešce bio hrast, ali istu ulogu je moglo dobiti i neko drugo drvo kao što je lipa. Ono je bilo tabuisano u najvecoj mogućoj meri. Ne samo što se nije smelo poseći ili oskrnaviti već je bilo zabranjeno odlomiti mu granu, otkinuti list, ubrati plod... Prema verovanju u nekim krajevima, zapis je bio zaštitnik sela, a pre svega zaštitnik od elementarnih nepogoda. Ako bi se koji od meštana prema drvetu ponašao nedolično, ako bi prekršio neku od navedenih zabrana, bio bi lišen njegove zaštite. Tada se lako moglo dogoditi da nekog od njegovih pogodi grom, da mu imanje propadne od grada ili suše. Kult zapisa kulminirao je na dan seoske slave zavetine. Toga dana sveto drvo kićeno je cvećem i plodovima, a krst urezan u njegovu koru obnavljan i osvećivan. Zapis (posebno glavni zapis) postao bi pravi seoski hram. Pod njim se obavljao obred za izazivanje kiše, a potom se u njegovom hladu priređivao i kolektivni ručak. Jedan izveštaj iz 17. veka svedoči o obožavanju lipe u Bosni. Oko jedne lipe su se ljudi okupljali prinoseći joj zavetne darove i sveće, uz sveštenikovo služenje službe, svake prve nedelje u septembru. Ljudi bi prizivali lipu, celivali je i klanjali joj se. Verovalo se da je ona čudotvorna i da uslišava molitve onih koji joj se zavetuju i prinose joj žrtvu za ozdravljenje. Tabuisana stabla hrasta i lipe, koja se u narodu smatraju svetinjama, mnogi istrživaci vezuju za slovenska paganska božanstva. Ali, drveće određenih vrsta je neretko tabuisano zato što u narodu postoji nekakva nejasna predstava o njegovoj magičnoj moći. Lipa je u starih Slovena bila naročito poštovana, bila je sveto drvo svih Slovena. Lipovi gajevi i pojedini primerci bili su nekada centar kulta. Od lipovog drveta nekada su pravljeni starinski idoli, a kasnije krstovi. U lipovim šumama Sloveni su skupljali med i vosak. Postoji mišljenje da balkansko podneblje nije pogodno za lipu kao nekadašnja postojbina Slovena, što je verovatno razlog da se kult lipe sveo na tragove. Naša tradicionalna kultura je uveliko zahvaćena porcesom destrukturalizacije. U okvirima takvog procesa mnoge kulturne pojave neminivno iščezavaju ili menjaju svoj smisao. Običajna obredna praksa u vezi sa verovanjima u svetost i naročita nematerijalna svojstva lipe je zaboravljena. Dragocena su kazivanja srpskih seljaka koje su zapisali istraživaci naše narodne religije. Literatura: Bandić D. Dr, Tabu u tradicionalnoj kulturi Srba, Beograd, 1980. Bandić D. Dr, Narodna religija Srba u 100 pojmova, Beograd, 1991. Frejzer Dž. Dž, Zlatna grana, Beograd, 1975. Kulišić Š, Petrović P.Ž, Pantelić N, Srpski mitološki recnik, Beograd, 1970. Cajkanović V, O magiji i religiji, Beograd, 1985. Nedeljković M, Godišnji običaji u Srba, Beograd, 1990 U izradi ovog prigodnog osvrta na lipu kao svetinju u Srpskom narodu, najviše sam se oslanjala na tumačenje Dušana Bandića, doktora etnologije, dugogodišnjeg profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji se bavio etnološkim istraživanjem religije, posebno narodne religije Južnih Slovena. Uvaženi gospodin Žarko Živanović, sa kojim sam u nekoliko navrata sarađivala u pripremi etnološke jugoslovenske izložbe pčelarstva ,,Slađe od meda'' i imala zadovoljstvo da o pčelarstvu učim od njegove porodice, nazvao me sa namerom da mu objasnim sve što znam o svetosti lipe i verovanjima, koja su za ovo plemenito drvo vezana u našem narodu. Bilo je iskreno užasnut secenjem lipovih šuma koje se poslednjih godina nemilice dešavaju na Fruškoj gori. Kasnije, u razgovoru sa gospodom Milankom Vorgić, zajedno smo zakljucili da ova tema zaista zahteva više pažnje i truda i da moj doprinos bude prikaz verovanja vezanih za lipu. Žarkova i Milankina briga za lipove šume podsetila me je na činjenicu da su brojna narodna verovanja zaboravljena. Iako prevaziđena kao praznoverje, verovanja su u sebi nosila lepotu naše duhovnosti i etiku koja je dragocenija što je manje ima. Vesna Nedeljković - Angelovska Etnolog - viši kustos u Muzeju grada Novog Sada KONTINUITET PČELARENJA U ŽIVOM DRVEĆU OD PRAISTORIJE DO DANAS POREKLO KOŠNICE STABULJE, DUBINE, PANJA Medonosna pčela je predmet čovekovog interesovanja još u dalekoj prošlosti. Već u praistoriji je paleolitski čovek u potrazi za hranom nalazio na medonosna pčelinja gnezda-prirodna staništa divljih pčela u zemlji, šupljem drvetu, stenama, iz kojih je eukama krao med zajedno sa saćem. Ne može se govoriti o najelementarnijem pčelarenju u to vreme, već samo o poznavanju pčele i konzumiranju njenih proizvoda. Kada je čovek spoznao korisnost pčela, nije više samo tražio gnezda u šumi već je isecanjem šupljih stabala približio pčele svom obitavalištu. Otud uzrečica ,,Pala mu sekira u med''. Ovakva praksa bila je povod začecima uzgoja pčela. Primitivna košnica dobijena isecanjem stabla sa pčelama javlja se već u praistorijsko doba, ali se može naći u nešto razvijenijem obliku i danas na ovim prostorima. Kada naiđu na zajednicu pčela u šumi ljudi su nastojali da prisvoje roj i zako povećaju svoj pčelinjak, ili su uzimali med od pčela. Pčele su preterivane u rojnice da bi ih mogli odneti kućama ili su uništavane, a med pokupljen. Pčele se uništavaju dimon, vatrom, polivanjem vodom a drvo iseče i med pokupi. Zbog opasnosti da pčele napadnu onoga ko med uzima kao i zbog opasnosti po život od pada sa visine, pravo herojstvo je bilo uzimati saće i pčele s visokog drveća. Iz drveća je uziman med, roj, čitava pčelinja zajednica ili je deo stabla odsecan i odnošen zajedno sa pčelama. Drveće sa rojem je često nalaženo slučajno, ali je postojala i praksa pronalaženja pčela. Kada bi neko video više pčela pratio bi njihov let gledajući za njima u smeru sunca. Osim slučajnog pronalaženja, onaj koji se namerio da ,,ide u pčele'', poneo bi u šumu posudicu sa malo meda i čekao da se nakupi više pčela, jer kada ih je više lakše je pratiti njihov let. Kada izgubi trag pčela, ponovo postavi posudicu i tako radi dok ga pčele ne dovedu do svog skloništa u drvetu. Pronađeno gnezdo pčela bilo je vlasništvo onoga ko ga je pronašao, ali i u tome ima izuzetaka. U jugoistočnoj Srbiji, onaj ko je pronašao pčele morao je tru puta viknuti ,,Hej, ima li koga u šumi''. Samo ako se i ni na treći poziv niko ne javi, pčele su njegove. Ako se neko javi mora ga uzeti ,,u ortačinu''. Suvlasnici pčela postaju svi oni koji su ih zajedno našli. U nekom mestima suvlasnik postaje vlasnik šume ili drveta. On se može odreći pčela u zamenu za naknadu ili protivuslugu.  Onaj ko je našao pčele označava drvo kako bi dao do znanja da pčele imaju vlasnika. Najčešće se označava tako da se na kori ureže znak u obliku krsta ili neki lični znak, ime ili godina nalaženja. Takvo drvo obeležavano je nekad urezanim krugom po obimu ili označavano delom odeće ili opasivanjem travom. ''Obeležavanje pčela i isticanje vlasništva nad njima značajan je čin jer se u narodu krađa pčela smatrala jednim od najnemoralnijih dela.''˛ Ovo obeležavanje je nekada imalo svojstva magijske obredne prakse, na šta ukazuje okruživanje, kao i često korišćenje crvene boje u označavanju. Namera je da se za sebe sačuva dragoceni nalaz-da pčele ne pobegnu. Osim uzimanja pčela iz drveća, ili rasterivanja pčela iz stabala da bi se došlo do meda i saća, dešavalo se da se pčele drže u istom drvetu u kom su pronađene i po više godina.  Na drvetu se napravi veći otvor i vrata od daske, kako bi se lakše dolazilo do meda, sve dok pčele ne napuste stablo. I pored ekspanzije pčelarstva i duge tradicije racionalnog pčelarenja sa pokretnim saćem, u Srbiji se dugo održala praksa da se deo stabla u kojem se nađu pčele odseče i nosi kući, radi daljeg uzgoja pčela. a zatim otvore zatvoriti krpama. Odsečeno drvo je prenošeno najčešće noću, kada se pčele umire.  Ovakve stabulje (dubine, panjeva)-takozvane primitivne košnice nalazila sam na terenu osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka u šumovitim predelima Srbije, najčešće u zaseocima. Pčelar Milan Krunić iz sela Tupanci (zaseok Pričević, kod Valjeva), imao je čak ceo pčelinjak sastavljen od desetak ovakvih košnica. Košnicu je činilo deblo koje je uzduž presečeno tako da se može celo otvoriti i ponovo poklopiti, sa postoljem i poklopcem od dela stabla sa korom i drvenim pragom za pčele, dok su rešetke za leto industrijski proizvedene, za modernije tipove košnica. Pri vrhu, sa strane, stabulje su imale po dve metalne ručke, da bi se lakše mogle prenositi. One su bile obojene različitim živim bojama i sam vlasnik je bio veoma ponosan na njih. ł u selu Ašanja na Obedskoj bari (Pećinci), živeo je nadaleko poznati pčelar Steva. Njegova pčelarska slava nije se zasnivala na količini meda koji je proizvodio kao ni na inovatorstvu u toj oblasti, već na neobičnoj sposobnosti da zapati pčele gde god stigne. U njegovom neobičnom pčelinjaku odbačene srvari, vangle i kutije bile su zapravo košnice. U svom voćnjaku imao je pčele i u živom drveću. Pčelarenje u ,,živom'' drveću u šumama bilo je poznato kod svih severnih i zapadnih Slovena kao i kod Baltičkih i Ugro-finskih naroda. Iako nema sigurnih podataka da je ovaj vid pčelarenja bio praksa kod Južnih Slovena, na osnovu tragova u narodnoj tradiciji može se zaključiti da je ono verovatno bilo poznato i na ovim prostorima, a evidentno se i danas sporadično upražnjava. Stabulja, dubina ili panj, kao aktivna košnica, bila je uobičajena u pčelinjacima Srbije i upravo predstavlja trag pčelarenja u ,,živom'' drveću. Literatura: 1. Mr Vlasta Domaćinović, Iskorišćavanje pčela iz drveća pećine zemlje, Slađe od meda (katalog izložbe), Novi Sad 1990.  2. Milenko Filipović Običaji i verovanja u skopskoj kotlini, Srpski etnografski zbornik, 1939.  3. Tihomir Đorđević Naš narodni život, knjiga 1, Beograd 1984.  4. Ljerka Albus, Antica Bregović Pčela i tradicionalno pčelarenje na varaždinskom području (katalog izložbe), Varaždin 1985. Vesna Nedeljković Agelovska Viši kustos-etnolog  Muzej Grada Novog Sada MED U BOŽIĆNIM RITUALIMA Božić, praznik Hristovog rođenja, koji se slavi 7. januara po novom kalendaru, u našoj tradiciji se, uz Uskrs, smatra najvećim godišnjim praznikom. Njegovo praznovanje obuhvata duži vremenski period (od Sv. Ignjata do Bogojavljenja), pa se može govoriti o čitavom ciklusu božićnih praznika, ali se kao najznačajniji i običajima najbogatiji izdvajaju Badnji dan i prvi dan Božića.  Iako su božićni praznici pre svega hrišćanski praznici u njihovom praznovanju sačuvano je mnoštvo prethrišćanskih elemenata. Kako ,,padaju'' u vreme Nove godine, odnosno početka novog jednogodišnjeg perioda, u osnovi većine magijskih i kultnih radnji bila je želja da se obezbedi sreća, napredak i blagostanje čitavog domaćinstva u nastupajućem periodu. Izdvojila sam one radnje koje su se obavljale tokom božićnoh praznika, kod kojih je prisutna upotreba meda. No, pre nego što navedem konkretne primere nekoliko reči o tome zašto se med uopšte pojavljuje kao sastavni element ritualnih radnji. Postoje brojne narodne legende o tome kako je nastao med, a ono što im je zajedničko jeste to da se njegov nastanak vezuje za božansko. Tako na primer, po jednom verovanju, med nastaje od jutarnje rose i rumenila kao dar bogova, rasut po cveću i lišću, a pčele ga skupljaju. I sama pčela se u našoj tradiciji smatra svetom i blagoslovenom životinjom. Dakle kao božanskom daru medu se pridaju blagotvorna i apotropejska svojstva, a njegovo prisustvo beleži se u mnogim običajima i radnjama za obezbeđivanje plodnosti (božićni običaji, svadbeni običaji, običaji o rođenju...). Na njegovu ulogu takođe u magijskim radnjama, bitno su uticale i njegove osobine, pre svega sladak ukus. No, vratimo se njegovoj upotrebi u božićnim običajima. Jedan od svakako najznačajnijih elemenata Badnjeg dana je sečenje, unošenje u kuću i nalaganje badnjaka. Ovde već beležimo prvu upotrebu meda. Naime, u nekim selima južne i istočne Srbije na drvetu koje je donešeno u kuću kao badnjak, pre nalaganja izdubljivala se rupa u koju se zatim sipalo vino, maslo i med, dok se u drugim krajevima drvo premazivalo medom. Da bi pojasnili ove postupke moramo se opet vratiti u starinu. Nekada se badnjak smatrao svetim porodičnim drvetom koje je predstavljalo otelovljenje duha drveća ili, šire, duha vegetacije. Njegovo prisustvo u kući početkom godine trebalo je da obezbedi blagostanje i sreću u kući. Zato je postojao čitav kodeks ponašanja prema badnjaku, a navedene radnje u kojima se upotrebljavao i ned predstavljale su darivanje ovog svetog drveta. Drugi važan element Badnjeg dana, odnosno večeri je takozvana badnja večera, kada se na trpezu iznose razne vrste prerađene i neprerađene hrane. Ovde je ponovo neizostavan med. Evo šta o ovoj upotrebi meda kaže Mila Bosić opisujući božićne običaje Srba u Vojvodini: ,, ... Za med se obično kupovao novi sud u kojem su ga držali za vreme Božića. Med su jeli svi ukućani umačući u njega orahe, ili zaslađujući jela o Badnjoj večeri, da bi svako jelo bilo slatko preko cele godine i da bi bili zdravi. Jedenje meda trebalo je da simbolizuje i složnost porodice''. Ovaj ,,božićni'' med čuvao se preko cele godine kao lek, što je bilo karakteristično i za druge krajeve Srbije. Ali to nije sva upotreba božićnog meda. Na Badnji dan nekada se obavezno pripremao veliki božićni kolač. Izrada ovog kolača i danas je ponegde prisutna, ali izostaju brojne magijske radnje radnje koje su je pratile. Nekada se ovom kolaču pripisivala posebna moć, pa su se i prema njemu odnosili sa puno pažnje i opreza. Osim što se velika pažnja poklanjala njegovom ukrašavanju punom simbolike, zatim njegovom pečenju, veliki božićni kolač zauzimao je centralno mesto na trpezi i to od Badnje večeri pa do prvog dana Božića kada se ritualno lomio i jeo. Ispod i okolo posude sa kolačem stavljale su se jabuke, beli luk, orasi, med i druge namirnice kojima se darivao kolač. Kao što se može primetiti, med se često javljao u ,,kombinaciji'' sa orasima, pa evo nekoliko reči i o magijskom značenju oraha. Drvo oraha je nekada smatrano drvetom podzemnog sveta, dovođeno je u vezu sa pokojnicima, odnosno dušama predaka, što im je salo htonski karakter. Tako se bacanje oraha u uglove sobe na Badnje veče tumačilo kao žrtva pokojnicima. Ovakva upotreba oraha danas će možda čitaocima delovati zastrašujuće, ali mora se imati u vidu da je kult predaka nekada imao veliki značaj u našoj narodnoj religiji, pa su i u božićnim običajima posebno na Badnje veče, prisutne bile radnje kojima se želela obezbediti blagonaklonost predaka. Iako se ovakve radnje upražnjavaju i danas, njihovo značenje je davno zaboravljeno, a i smoj praksi su modifikovane. Dok se veliki božićni kolač mesio i pekao na Badnji dan, prvog dana Božića obavezno se mesila česnica. Česnica se nekada, a ponegde i danas, mesila od beskvasnog testa, a zamesivala se s vodom koja je doneta tog jutra pre, izlaska sunca. Samom testu pridavala se magijska snaga od koje se očekivalo da deluje na plodnost. Nakon pečenja česnica je premazivana medom. Ovom medu takođe se pridavala posebna moć. O tome šta se činilo sa ovim medom Mila Bosić beleži: ,, ...Domaćica koja je mazala medom česnicu, rukama namazanim medom drmala je voćke ili je prelazila medljanim rukama po kori drveta, da bi plod voćke bio sladak kao med ... medom sa česnice sibolično su deci mazali čelo, da ih ne bi bolela glava ... U Perlezu domaćica je krpom brisala tepsiju u kojoj je bila medom namazana česnica pa je posle njome trljala seme lubenice, u Bođanima trljala je seme zeleni, da bi plodovi bili slatki kao med. U Crepaji domaćica medljanih ruku odlazi na gumno i slamom briše ruke, da bi živini bilo ,,slatko'' dvorište, da ne bi išla u komšiluk.'' Iz nekoh od navedenih primera vidi se težnja domaćica da magijskim radnjama prenesu slast meda na plodove u bašti, što se zasniva na principu takozvane imitativne magije da slično proizvodi slično. Medom se u nekom krajevima, osim česnice i kolača premazivala i božićna pečenica koja se obavezno nalazila na trpezi prvog dana Božića. Negde je postojao i običaj da se svi članovi domaćinstva pre ručka na prvi dan Božića založe medom i belim lukom kako bi se sačuvali od zlih sila. Medom se ponegde zalagao i položajnik ili polaženik. Dolazak položajnika u kuću prvog dana Božića, običaj je u čitavoj Srbiji. Za njegov dolazak ukućani su se pripremali i postojao je čitav mali ,,scenario'' koji se odvijao pri ulasku položajnika u kuću. Kao što sam već navela položajnika su negde hranili medom, dok su ga u nekim krajevima mazali medom po licu. I ovi običaji imaju korene u dubokoj starini. Većina etnologa se slaže da je položajnik bio mitsko biće, mitskog pretka od kojeg se očekivalo da obezbedi plodnost i sreću u nastupajućem periodu. Na početku teksta sam pomenula da se za med verovalo da je božanska hrana pa tako i ne čudi što su upravo njime hranili položajnika (božanstvo) kako bi ga umilostivili. Osim pomenutog božićnog kolača i česnice želela bih da podsetim na još jednu vrstu obrednog kolača koji se priprema na Mali božić 14. januara po novom kalendaru (Sv. Vasilije, Nova godina) takozvanu vasiljicu. U Vojvodini se ovaj kolač mesio od rastezanog testa, a pekao se u okrugloj tepsiji. U nekim krajevima postojao je običaj da se mesi nekoliko manjih vasiljica, onoliko koliko ima članova u domaćinstvu. Bilo da se pravilo više ili jedan kolač za njega je karakteristično da su ga izbadali malim trskama ili guščijim perjem, koje se uvezivalo crvenim koncem. Kao i česnicu i vasiljicu je domaćica premazivala medom. U selu Jameni Mila Bosić zabeležila je ovakav običaj, kada vasiljicu namaže medom domaćica je medljivim rukama hvatala noge stola da bi se nisko hvatao odbegli roj pčela na drvo. Kako je danas sve manje domaćica koje pripremaju česnicu i vasiljicu po tradicionalnim receptima evo dva recepta koja se nalaze u Velikom srpskom kuvaru koji je priredila Novosađanka Katarina Popović Midžina, davne 1877. godine. Recepte navodim u originalu. ČESNICA Mesi se prvi dan Božića. Testo se umesi i udesi kao za savijaču, ali se jufke tek malo osuše, jače omastei ispresavijaju kao pita i slože u okruglu tepsiju koja se zdravo namaže mašću. U testo pak metne novac ko voli, no koji se dobro opere i smesti u listove između sredine i ivice česnice, pa onda se česnica peče. Nekoliko minuta pre no što će se ispeći, premažite sa otopljenim i vrelim medom, podrži još malo u peći, pa onda se izvadi i pošto se oladi, nosi se na sto cela. Za stolom je domaćin kida na delove (česti) koje redom deli. Prvi komad nameni se kući, drugi putniku, treći položeniku, pa onda domaćinu, domaćici po starešinstvu deci i ostalim domaćima. A veli se u narodu, da će onaj u čijem delu bude novac, te godine biti najsrećniji. Dobiven novac se otkupi od onoga ko je dobio drugim novcem, te zadene u ikonu ili se čuva do idućeg Božića. VASILJICA Mesi se na Svetog Vasilija, dakle na novu godinu. Testo se umesi i udesi kao za česnicu, ali je domaćica pre no što je metne u peć svu izbode sa čistim badrljcima od tri guščija pera, koje se uvežu crvenim pamukom ili brišimom. Dok je domaćica bode govori tiho: ,,U ime Svete Trojice'', a kada je maže medom, govori: ,,Omedljaj Bože !'' U narodu se veli da se pera vezuju crvenom vrpcom, na bi li svi dani u toj godini bili crveni, t.j. radosni, po tri pera vezuju u ime Sv. Trojice, a medom se vasiljica maže zato, da svi dani u godini budu slatki. t.j. dobri. Korišćena literatura: D. Bandić, Narodna religija Srba u sto pojmova, Beograd 1991.  M. Bosić, Godišnji običaji Srba u Vojvodini, Novi Sad 1996.  Š. Kulišić, P. Ž. Petrović, N. Pantelić, Srpski mitološki rečnik, Beograd 1970.  K. Popović, Veliki srpski kuvar (četvrto izdanje), Novi Sad 1911. Ivana Jovanović dipl. etnolog-antropolog Novi Sad