Deda Mraz stigao s partizanima

Деда Мраз стигао с партизанима

Божић Бата је некада "становао у нашим крајевима", сетили смо га се деведесетих година прошлог века, али изгледа да нам је увозни декица у црвеном оделу, ипак, део свакодневице

(Илустрација С. Печеничић)

Божић Бата или Деда Мраз? Који је "наш", па дакле и дарежљивији? "Исто је то, нема разлике", брзо узвраћа др Весна Марјановић, етнолог, из Етнографског музеја у Београду, која је, радећи докторску дисертацију о маскама, била у прилици да се позабави и Божић Батом који је некада "становао у овим нашим крајевима". Можда је тачније речено: Божић Бата се није вратио из Другог светског рата, иако су га деца волела и радо чекала поклоне које им је тај чикица остављао у чистој чарапи. Познавалац наших обичаја подсећа да је социјалистичко друштво у некадашњој југословенској држави, у намери да сузбије светковање Божића као религиозног празника, многе ритуале пребацило на празновање Нове године.

"У другој половини прошлог века смишљено је прекидан природни усмени, традицијом устаљени образац преношења породичних и локалних ритуала божићних празника. Устаљени обрасци добијали су нову форму. И поред свега, чини се како је ритуал даривања деце опстао као израз универзалне људске жеље повезивања празновања сваке године новог живота", објашњава наша саговорница.

У Србији, у другој половини 20. века, деци у походе почео је да долази Деда Мраз до тада не тако чест у нашој култури.

– У сеоским срединама Војводине уобичајено је било, до друге половине прошлог столећа, да малишане дарује мушкарац маскиран у светог Николу или, попут послератне комбинације, Божић Бате и Деда Мраза (на пример, у Банатском Новом Селу), Деда Божић, прерушени комшија или неки блиски рођак. Божић Бата, дародавац, доносилац дарова деци део је старе традиције код Срба граничара.

Е сад долазе деведесете прошлог века, некоме је опет "дошло у главу" да се уведе јавно спаљивање бадњака и слављење Божића.

– Иако на овим просторима није било двоумљења да ли Деда Мраз као појава остаје у новогодишњим спектаклима, разматрано је и како оживети старог Божић Бату. Тако на пример, појединци, нарочито припадници новооснованих партија (попут Српске радикалне странке или Народне сељачке странке) трагали су за "изворним" ликом и обраћали су се молбом да им представим тзв. традиционални костим Божић Бате који би више одговарао националном ентитету Срба, то јест како би и таквим примерима извршили утицај на свест о пореклу и "српску децу повратили православљу", подсећа др Весна Марјановић на "историјски преокрет" у блиској прошлости.

Овакав поступак, сматра етнолог, указује да је маскирани дародавац био неопходан у ланцу изградње националног идентитета, мада у српској митологији и традиционалној култури није постојао у том облику, већ је прихваћен из сродних културних образаца других заједница које су се временом усталиле на простору Србије. Али, да се не враћамо на свеца, заштитника деце, сиротиње и морнара који је пре сто и више година постао икона потрошачког друштва и заштитни знак компаније Кока-Кола. Опстаје Деда Мраз. Божић Бату нешто слабо помињемо.

А Деда Мразова гардероба, да ли је подсећала на Божић Батину од пре рата?

– У периоду после Другог светског рата маскирање и понашање Деда Мраза дародавца било је усклађено са нашим културним подручјем, схватањима и тумачењима маскираног лика – носио је опаклију или бундаш окренут длаком наопако, главу је покривао шубаром и имао је браду од беле вуне или кучине, док су му образи били нарумењени – примећује др Весна Марјановић, док је данашњи Деда Мраз одевен у панталоне и блузу црвене боје опшивене белим крзном, има црвену капу са врхом за чији крај је причвршћена округла крзнена лопта. Има белу браду и бркове, најчешће начињене од вате. Образи и нос су му нарумењени. Носи џак или велику торбу с дечјим играчкама и слаткишима преко рамена, а у руци му је звоно којим најављује свој долазак.

Било како да се зове, деци је, ипак, најбитније да декица с поклонима дође, а одрасли нека се забављају расправљајући дилему: Деда Мраз или Божић Бата?
Рајна Поповић

--------------------------------------------------------------------------

Божићни обичаји

Божићно славље почиње на Бадњи дан, дан уочи Божића, када домаћин уноси бадњак у кућу. Некада су домаћини рано ујутро, пуцањем из пушака, означавали полазак у шуму по бадњак. Заједно са синовима, глава породице је у шуми бирао бадњак који би требало да буде исечен од церића или храстовог дрвета. По народном веровању, бадњак би требало да буде посечен са три снажна ударца секиром и испред куће би требало да стоји до вечерњих сати. Бадњак представља дрво које су пастири донели и које је Јосиф наложио у пећини у којој се родио Исус Христос, али истовремено симболизује и дрво крста Христовог.

Некада се у кућу заједно са бадњаком уносила и слама која се посипала по целој кући у којој су домаћице сакривале слаткише, а деца су их тражила, пијучући као пилићи. Ипак, у данашњим урбаним срединама сечење бадњака и уношење сламе у кућу, из практичних разлога, немогуће је испоштовати. Из тог разлога, верници би требало на Бадњи дан, после вечерње службе у току које се испред цркве пали бадњак, да узму освећену гранчицу бадњака и сламе, и да је увече унесу у кућу или стан. Све то, као и специјалну божићну печеницу, домаћин уноси у стан или кућу и ставља испод славске иконе која би требало да стоји на источном зиду. Истовремено се у кући пале свећа и кандило.

Печеница

Осим бадњака и сламе, на Бадњи дан се у кућу уноси и божићна печеница (обично прасећа или јагњећа) која представља неку врсту жртве која се приноси Богу. Овај обичај највероватније потиче из времена многобоштва и везан је за жртвоприношење, али Црква га је прихватила и благословила, јер, како кажу, после шестонедељног божићног поста, мрсна храна добро дође.

После уношења бадњака и доласка из цркве, породица би требало да седне за вечеру пре које би требало да очитају молитву и да честитају једни другима Бадњи дан. Последњег дана Божићног поста јело на трпези мора да буде искључиво посно, а домаћице обично припремају рибу, пасуљ пребранац, пите...

На овогодишњи Бадњи дан пада и празник Очеви или Оци, који се слави последње недеље пред Божић. Тог дана, као и на празник Материце, деца везују своје очеве који би требало да им се "дреше" поклонима. Верује се да овај празник доприноси јачању породице и расту поштовања између млађих и старијих чланова породице.

Чесница

Када сване божићно јутро домаћица би требало да замеси тесто за погачу-чесницу. Чесница има улогу славског колача, а у њу се ставља новчић. Када у току дана чланови породице седну за божићну трпезу, прво би требало да изломе овај хлеб. Чесница се окреће као славски колач, прелива се вином и ломи се. Верује се да ће у наредној години најсрећнији међу присутнима бити укућанин који пронађе новчић у делу погаче који је он одломио. По завршетку ломљења чеснице, присутни би требало једни другима да честитају празник и да приступе трпези.

Положајник

Прва особа која на Божић пређе праг вашег дома зове се положајник, гост чији долазак може бити договорен или случајан. Положајник први честита празник домаћинима, а некада је, "џарајући" ватру у шпорету или на огњишту, говорио: "Колико варница, толико срећица, колико варница, толико парица, колико варница толико у тору оваца, колико варница толико прасади и јагањаца, колико варница толико гусака и пилади. А највише здравља и весеља, амин Боже дај!".

Домаћица би требало да послужи и дарује положајника неким прикладним поклоном, а сматра се да овај специјални гост целе наредне године доноси срећу у ову кућу. Положајник симболички представља мудраце који су, пратећи звезду са Истока, дошли новорођеном Христу на поклоњење.
Ј. Попадић

објављено: 06.01.2008.