Helenisticka kraljevstva u Indiji

Хеленистичка краљевства y Индији

МЕНАНДЕР ДОВРШИЛАЦ

Антички повесничари писали су да је Индија толико богата златом да га из дубина земље ваде велики мрави. Остаци војске Александра Македонског могли су у то и да се увере


   За Старе Грке Индија је била далека и пребогата држава с краја света. Иако су представе Света доживљавале одређене промене током четири столећа – од песника Хомера до историчара Херодота – Индија је остала недокучива. Делимично под влашћу хеленских архинепријатеља Персијанаца управо је Индија давала највеће приносе пребогатој ризници краља-краљева који је столовао у Сузи и Персеполису. 
   Уочи похода Александра Великог сазнања о индијском потконтиненту још су се сводила на сећања ретких морепловаца који су у жанру „опловљавања” описивали земље чудних људи и обичаја. Један од њих, Скилак, описао је реку Инд тврдећи да је шира од свих светских река узетих заједно. Антички повесничари писали су да је Индија била богата златом које су из дубина земље вадили велики мрави!

Диодот спасилац

   
    Блистави поход Александра Великог одвео је македонску војску до Инда. Половину десетогодишње кампање енергични македонски краљ провео је у непроходним областима Бактрије и Индије – на подручју данашњих Авганистана, Пакистана и Индије. Упркос победама, чињеници да је успео да освоји чак и тврђаву за коју се веровало да ће само крилати људи бити у стању да је заузму, што је савладао чак и огромну војску индијског краља Пора заједно са њеним бојним слоновима, македонска војска одбила је жељу свог енергичног владара да заједно са њим наступи даље ка Истоку, „до краја Света”. После Александрове смрти далеке земље, у то време познате као Бактрија и Индија, остале су по страни током четрдесетогодишњих ратова међу Александровим завађеним војсковођама и наследницима – дијадосима. 
   Најуспешнији међу дијадосима Селеук Први успео је крајем 4. века пре наше ере да обједини готово све азијске земље некадашњег Александровог царства. Међутим, овај владар ускоро је био приморан да се окрене Западу и моћном индијском владару Чандрагупти препусти пространа подручја. Када је коначно широм хеленистичких држава успостављен мир, источна граница простране Селеукидске монархије обухватала је далеке источне сатрапије Партију и Бактрију. 
   Тридесет година касније једна од многобројних династичких криза довела је до одметања Партије, тада још малене области у близини Каспијског мора. Тако је, на неки начин, обновљена персијска монархија.   Бактрија, у којој је македонска и грчка колонизација изгледа била успешнија, и сама је била принуђена да у то време успостави независност како би се одржала пред нападима варвара. Тако је изолована хиљадама километара на Истоку настала хеленистичка монархија која ће постојати током четврт миленијума. До данас су позната имена чак тридесеторице њених владара. Историја ових хелинистичких држава, која нам је до данас тек делимично позната, била је бурна и славна. Занимљиво, али хеленистички владари Бактријског краљевства и касније Индо-грчке монархије успели су да пређу границе великих река које су зауставиле Александра Великог. Индо-грчко краљевство одржало се дуже од било ког од десетак држава насталих на наслеђу Александровог царства.     Последњи његов владар сишао је с историјске позорнице 10. године, четрдесет година након што је смрћу египатске краљице Клеопатре угашено египатско Лагидско краљевство, последња хеленистичка држава у Средоземљу. 

Непобедиви до океана

   О првом владару хеленистичке државе у Бактрији зна се толико мало да до данас више није извесно ни да ли је уопште постојао. Бактрија је под Диодотом Првим успела да стекне независност, али је ускоро била Партским краљевством одвојена од осталих хеленистичких монархија. Савремени историчари с хеленског запада писали су о Диодоту као владару пребогате земље са хиљаду градова! До нашег времена појавила се и сумња да су Диодот Први и индијски владар-филозоф Ашока, савременици и суседи који никада нису заједно споменути, у ствари једна личност.

Новац са ликом Деметрија Првог

Највећи нађени златник из Бухаре са ликом Еукратида, једног од хеленистичких владара

Менандеров лик на новчићу

    Како год било, Диодот је ратовао с Парћанима и савременици су му наденули надимак Спасилац (Сотер). Већ његови наследници ујединили су снаге с овим опасним суседима, како би се одбранили од матичне хеленистичке Селеукидске царевине. Диодота Првог наследио је син Еутидем Први. Читава династија понела је његово име. Када је моћна Мауријска династија у Индији 185. године пре наше ере срушена, бактријске трупе прешле су границу заузеле долину Кабула (у данашњем Авганистану).

Деметрије краљ Индије

   Еутидемов наследник Деметрије Први спомиње се у време када се његов отац успешно одбранио од последње велике офанзиве са Запада, настојања Антиоха Трећег Великог да под власт Селеукидског царства врати земље којима је више од једног столећа раније границе поставио Александров поход. Деметрије Први Непобедиви успео је да загосподари земљама на југу, све до Идијског океана. Овај моћни владар с војском је прешао све границе које је раније поставила нека хеленистичка војска. О Деметријевим успесима дознајемо из штурих вести, два века познијих аутора који су живели хиљадама километара на запад, као и с великог броја новчића расутих широм његове царевине. На новцу је приказан намрштен с представом слонове главе са сурлом на шлему. Верује се да је Деметрије Први био владар који је почео да носи титулу краља Индије, као и да је успоставио сопствену еру – посебно рачунање времена почев од 186/5. године пре наше ере. 
   Владари Грчко-бактријског краљевства проширили су границе државе на север и исток од најдаљег продора Александра Великог, Александрије Есхате, најисточнијег града названог по великом освајачу. Антички историчар Страбон потврдио је да су око 220. године границе Бактрије допрле до земље Сереса. Овај назив изведен је од грчког назива за свилу.  Статуете грчих војника пронађене су на подручју некадашњег Кинеског царства. Историчари су препознали грчке утицаје код многобројних уметничких и употребних предмета из тог раздобља. Становници хеленистичке Бактрије су од Кинеза преузели технологију добијања никла, о чему сведоче новчићи чије је ковање почело управо у том раздобљу. Технологију обраде никла Европа је прихватила тек више од две хиљаде година касније, у 19. столећу. 

Краљ надахнут мудрошћу

   

Кинеска слика хеленистичког ратника

Стотину година касније, 126. године пре нове ере, један кинески истраживач и царски изасланик посетио је Бактрију. Када је о својим утисцима известио цара Хан Вудија, овај је изнео следећи став о својим хеленистичким суседима: „... у поседу Бактрије и Партије налазе се велике државе испуњене ретким стварима, њихово становништво живи у кућама и бави се истим пословима као и Кинези, придајући велику вредност богатој кинеској производњи.” 
    Деметријева смрт довела је до деценија немира. Изгледа да се у то време Индо-грчко краљевство одвојило од Бактрије. Неколико деценија касније, средином 2. века пре наше ере, на престо долази највећи освајач међу хеленистичким владарима Бактрије и Индије. Реч је Менандеру Првом. 
   Краљ Менандер успео је да доврши дело Александра Великог. Иако о његовој владавини имамо тек неколико оскудних података, извесно је да је Менандер успео да сруши царство Сунга, највећу државу индијског потконтинента. Његове трупе нису само стигле до реке Ганг, већ су је прешле и, освојивши простране земље средње Индије, стигле су под зидине престонице Сунга – Паталипутре. Овај град, данашња Патна, налази се две хиљаде километара источно од граница Менандеровог царства. Тада је његове земље напао његов сусед бактријски краљ Еукратид Први, освојивши земље све до реке Инд. Менандер је коначно успео да заустави бактријске нападе. Овај велики владар остао је упамћен у индијском предању и будистичкој књижевности. Сматра се да је исповедао будизам, а у народној успомени јавља се током више од хиљаду година под именом Милинда. Менандер је успоставио и култ Атине – „Народне заштитнице” који ће одржавати потоњи владари Индо-грчког царства. 
   Према индијском предању, краљ Милинда (Менандер) напослетку се, надахнут мудрошћу, одрекао престола и имовине, пошавши у свет као будистички духовник. Славни историчар Плутарх записао је да је краљ Менандер после смрти био толико слављен да су се градови његове државе споразумели да његов пепео равноправно поделе и сви му подигну споменике. 

Јавани одлазе 

Статуа Атине чији је култ успоставио Менандер за време своје владавине

   Менандерова смрт означила је крај успона хеленистичких монархија у Индинији и Бактрији. У Индо-грчком царству започело је доба немира.   Претпоставља се да су се о власт отимали његова удовица Агатоклеја, син Стратон и други претенденти. Убрзо су западни крајеви царства стекли самосталност. Таква судбина Индо-грчког царства ипак није била гора од зле коби Бактрије. Матична држава и супарница постала је тих година жртва упада варвара. Скити и Јуежи, народ непознатог порекла, који се доселио из пограничних крајева Кине, преплавили су Бактрију. Верује се да је бактријски краљ Хелиокле погинуо у бици против варвара после које је његова држава пропала. Планински венац Хиндукуш заштитио је Индо-грчко царство. Пад Бактрије је, међутим, довео до његове потпуне изолације. Чини се да је Индо-грчка монархија плаћала данак варварима будући да је широм покорене Бактрије нађен њен новац с двојезичним натписима из тог раздобља. 
   У време када се у Риму родио Цезар, четврт миленијума после смрти Александра Великог, Индо-грчко царство почело је да губи поседе на Истоку. После стошеснаест година владавине Јавана (како су далекоисточни народи звали Грке, овај назив потекао је од именице Јоњани, која се односи на грчке становнике западне обале Мале Азије), Матура – град који се налази у близини Делхија – почео је да кује сопствени новац. Многи велики градови учинили су исто. После краткотрајног уједињења под владарем западног дела царства – Филоксеном, Индо-грчко царство заувек је подељено. 
   Средином 1. века пре нове ере краља западног Индо-грчког царства Хипсотрата збацио је скитски владар Азес Први. Уместо да униште царство, варвари су успоставили Индо-скитску династију и тако му продужили постојање. Новац је и даље кован, а варарски владари су и сами примили будизам. 
   Негде у исто време, у првој деценији нове ере, варвари су коначно, после више од двестапедесет година постојања, покорили последње остатке хелинистичке државе у Индији. Почетком 1. века последњи хеленистички краљ Теодамус управљао је северним областима данашњег Пакистана. Збацили су га варавари са севера. Постепено је нестало грчко наслеђе, на новцу је навођена Теодамусова краљевска титула „су”, грчка верзија кушанске именице „шах”. Око 10. године у Пенџабу је окончана и владавина Стартона Другог кога је на престолу заменио скитски владар Рађувула. Тако је завршена једна епоха.