Miholjdan, Sv.Petka

Miholjdan jedina slava koja preti boleštinama

Vekovima unazad, među retkim značajnim datumima za hrišćanstvo koje obeležavaju i katolici, pravoslavci, adventisti i protestanti, je i 12. oktobar, u svim krajevima Evrope poznat kao Miholjdan. Pored toga što je jedini praznik čija se svetkovina vremenski uvek poklapa u svim strujama Hristovih crkava, Miholjdan je i jedina slava koja nije posvećena nijednom svecu.

I vernici kao i oni koji znaju koliko se mnogo energije može crpeti na Miholjdan, ne zaboravljaju da ga obeleže, bilo kog dana u nedelji da pada taj datum.

Čak ni u načinu obeležavanja nema mnogo razlike, ni kada se radi o centralnoj Srbiji, Hrvatskoj, Francuskoj ili Holandiji. Uz Miholjdan su vezane i velike Zadušnice i svi hrišćani na sam dan slave ili u subotu posle njega, odlaze na groblje da upale sveće svojim precima i preminuloj rodbini.

Deci pak koja se na taj dan rode, slavi se krsna slava sa imenima Mioljdan. Proslave ovih rođendana imaju mnoge religiozne momente ali su, po mišljenju etnologa Mileta Nedeljkovića, najzanimljivije svetkovine zabeležene u jugoistočnoj Srbiji i Rumuniji. Žitelj Dunavske klisure, okoline Donjeg Milanovca, Majdanpeka, Negotina, i njihovi susedi iz Moldavije i Vlaške, na Miholjdan praznuju i takozvani Tejkindan, posvećen ženskim demonima Tetkama (Tetke na rumunskom nazivaju Čumiroli koje smo pominjali, i koje u obliku tri starije žene u crnini nasrću na ljude čitavog života, izazivaju velike epidemije 

poput gripa, boginja, kolere).

Obrok posle zalaska sunca recept za dug život?

Ova verovanja vezana za bolesti, dovode se u kontekst činjenice da je Miholjdan doba godine s naglim vremenskim promenama. Prema narodnom verovanju, posle Miholjdana nastupa prava jesen koja je kalendarski već uveliko počela ali vrlo često dođe do naglog otopljenja koje se naziva “Miholjsko leto”, pa samim tim, zbog drastičnih skokova i padova temperature, pada imunitet i šire se epidemije.

Spas ovih dana u ritualima za opake tri Miholjske Tetke, ne traži samo Srpska pravoslavna crkva. Ona tog dana obeležava praznik svetitelja Kirjaka Otšelnika. On je po crkvenom životopisu rođen u Korintu krajem 4. veka i za života je smatran stubom hrišćanstva i uzorom monaških vrlina. “Čitajući Sveto pismo, veoma rano je počeo da se divi ustrojstvu spasenja ljudskog roda, a želja za duhovnim životom odvela ga je u Jerusalim, gde je stupio u manastir i dobio početna uputstva o monaškom životu. Boravio je u više manastira gde se posvetivši se hrišćanskoj veri i borio protiv jeresi. Pred kraj života boravio je u monaškoj obitelji svetog Haritona, gde su monasi jeli jedanput dnevno i to po zalasku sunca. Kirijaka su monasi poštovali kao iscelitelja i utešitelja bolesnih i nevoljnih. Poživeo je 109 godina i upokojio se 557. u pustinji gde je proveo starost i poslednje godine života.

Inače u pravoslavnom kalendaru se na ovaj praznik pominje i osveštanje bazilike Svetog Mihaila u okolini Rima, što je i objašnjenje za naziv praznika.

Sveta Petka – duh koji pomaže i nepozvan

Sve više ljudi veruje da kada u životu stvari pođu naopako treba zameniti svetitelja ili slaviti još nekoga. U poslednje vreme taj izbor skoro uvek pada na Svetu Petku, srpsku sveticu čija popularnost stalno raste jer su joj moći čudesne.

Najpoznatiju među ženskim svecima, Svetu Paraskevu ili, kako je u Srbiji radije zovu, Svetu Petku, mnogi u mislima i molitvama prizivaju svakog dana, ali je 27. oktobra javno slave. Na trpezama, tog se dana nađu upaljena sveća i kolač koji se seče za nju, bez obzira da li porodica ima i neku drugu slavu. Jer, kako zapažaju etnolozi i sociolozi, pravoslavci se poslednjih decenija ne libe, da kada im u životu pođe loše, promene porodičnu slavu ili dodaju još nekog sveca. A novi izbor čini se, najčešće pada na Svetu Petku koja ispunjava sve molitve. Samo kad su joj iskreno i redovno upućene.

MOLE JOJ SE I VRAČARE

Mnogi koji veruju u Svetu Petku, tvrde da se ona uvek odazove molitvama, posebno za zdravlje i sreću porodice. Ali, kad je neko jednom prizove u svoj dom, ona kasnije dolazi i nepozvana, kad god porodici preti neka nesreća. Javlja se i upozorava svoje vernike uglavnom kroz snove. Baš kao što je posle svoje smrti ušla u snove izvesnom Georgiju Jefimiji i rekla mu gde je zakopana i šta se dešava uz njenu humku. Zato u nju veruju i mnoge vračare. Kad završe svoje magijske rituale one se pomole, Bogu, Isusu i, Svetoj Petki! Spuštajući flašu s obajanom vodicom pred noge nekog nesrećnika one kažu: “Flaša od mene a lek od Svete Petke”.

Naši ljudi su kako piše naš etnolog Mile Nedeljković, za nju vezani i zato što je poreklom Srpkinja. Rođena je krajem 10. veka u Epivatu kod trakijskog grada Kalikratije. “Roditelji su joj bili vrlo bogati i pobožni, pa su i svoju decu vaspitavali u hrišćanskom duhu. Pored Petke imali su i sina Jevtimija, koji se vrlo mlad zamonašio i kasnije postao episkop Maditski”, piše u žitiju ove svetice i dodaje se kako se i ona sama posle smrti roditelja, odala veri u Boga.

Putešestvije čudesnih mošti

“Paraskeva je podelila siromašnima sve bogatstvo svojih roditelja, otišla u Carigrad, i tamo se, u hramu svete Sofije, zamonašila”. U daljoj potrazi za Božjom porukom predala se iskušenjima u Jordanskoj pustinji, sve do starosti – dok joj se nije javio anđeo Božji i rekao joj da treba da se vrati u zavičaj.

TOMB SA SVETOM VODOM

Kakav joj je zaista bio život najbolje se može sagledati posetom Tomba, dela klisure na auto putu od Tesalonikija (Soluna) do Atine, gde je u klancu neponovljive divljine smeštena pećina u kojoj je Paraskeva ili Petka, pre nego što je postala svetica boravila. Tamo se i danas može ući, kroz nizak tunel, bezmalo puzeći, dolazi se do svetog izvora Svete Paraskeve za koji se tvrdi da ima čudesne moći.

Prilikom posete treba obratiti pažnju i na most kojim se prilazi pećini. Moj prijatelj Rade Nikolič i ja, na betonskoj uskoj putanji, visoko iznad reke, okruženi šumama, doživeli smo potpuno isti fenomen – kao da nas je u sekundi na pola dugog mosta, neka nevidljiva sila zarotirala, i u deliću sekunde vratila nas nazad za 360 stepeni. Kad sam Grke starosedeoce zapitala da li je to još neko primetio rekli su s osmehom: »Baš svako kog Sveta Paraskeva želi da pozdravi«

Sveta Petka je poslušala glas s’ neba i posle kraćeg vremena se upokojila. Ali njeni sugrađani koji je zbog dugog odsustva nisu prepoznali, sahranili su je van groblja, kao nehrišćanku. Tek pošto su se nad njenom humkom desila mnoga čuda, saznalo se čije mošti tu leže. Njen su grob otkopali i pošto je celo telo bilo neraspadnuto i nad njim su se pojavljivale prelepe svetlosti koje su lečile prisutne, svi su se uverili da je u pitanju svetica.

Narod je zahtevao da se ona smesti u hram svetih apostola Petra i Pavla, pa su je potom preneli u Carigrad. Za vreme bugarskog cara Jovana Asena, njene mošti su putovale u Trnovo. A kad su Turci osvojili i to mesto, premeštene su u Rumuniju. Po turskom osvajanju Rumunije, kneginja Milica izmolila je od sultana dozvolu i mošti Svete Petke donela u Beograd, 1396. godine. Stajale su na Kalemegdanu, u kapelici koja joj je posvećena, pored crkve Ružice.

Pošto je sultan Sulejman osvojio Beograd, mošti su joj vraćene u Carigrad a odatle opet u Rumuniju, u grad Jasi, gde se i danas nalaze.

Vidoviti snovi uz gutljaj svete adžijazme

Ali, na bilo kom od tih mesta gde su njeni ostaci počivali, baš kao i u manastirima, i uz česme izgrađenih u čast Svete Petke, dešavala su se čuda, i pravoslavci su neizostavno počeli da veruju u njene isceliteljske moći.

SUSRET SA SVETICOM

Trpeza s koje se jelo na dan Svete Petke ne sklanja se do sutradan. Po verovanju, da bi svetica posetila i blagosiljala taj dom, domaćica kuće, kad svi odu na počinak, treba da je tri puta okadi tamjanom. Onda parče slavskog kolača umoči u svako jelo i pojede ga, čime simbolično “pušta” trpezu namenjujući sva jela Čudotvorki. Uhvati se za ivicu stola i izgovara: “Bog da prosti”, uspostavljajući tako direktan mističan kontakt s Svetičinim duhom. Potom klekne na beli peškir ili platno na podu, poljubi zemlju i 44 puta izgovori molitvu Svetici. Odlazi na spavanje a trpeza i upaljeno svetlo ostaju cele noći. Tada, veruje se, u kuću dolazi duh Svetice i blagosilja je. Kad ujutru ustanu, domaćini vide da je Slavljenica otpila malo vina i pojela malo hleba, i znaju da će i te godine biti zaštićeni.

Sa tim uverenjem Svetu Petku, na njen dan, 27. oktobra mnogi prizivaju u pomoć, paleći tamjan i zalivajući slavski hleb crvenim vinom, pominjući u molitvama Petkovicu ili Pejčindan. Potom popiju vodu sakupljenu s izvora uz manastire posvećene njoj. Ta se voda naziva adžijazma.

Njome u ponoć treba ugasiti i sveću koja se taj dan, drži upaljena 24 sata. Sveća se čuva do sledeće slave jer ima svojstvo zaštitnika. A od kolača koji je isekla, ili domaćica ili žena gost koja je prva stigla, treba sačuvati mrve. Posle ponoći ih valja posuti po tavanu kuće ili pod krevete. Snovi koji se te noći sanjaju biće proročki, tvrdi tradicija. I dodaje da će devojke koje sačuvaju mrvice, pošto su pojele parčence hleba namenjenog Svetoj Petki, te noći videti i svoju sudbinu, i budućeg muža u snu.