Средњовековна култура Срба на граници према Западној Европи

Др Ђорђе Јанковић

Средњовековна култура Срба на граници према Западној Европи

Извор: каталог-зборник Традиционална култура Срба у Српској Крајини и Хрватској, Етнографски музеј, Београд 2000, стране 9-22

Средњовековна култура и историја Срба на западу Балканског полуострва одувек је била прикривана. Универзалистичка схватања Римске цркве и елитистичка самоувереност садашњих и прошлих сила признају само политичку историју и само културу Запада као европску. Зато је за њих самобитност народа непожељна, а незападне културе - варварске. Србијанска научна елита, фасцинирана ученошћу Запада и за њих егзотичном Византијом, потпуно је занемарила сопствена проучавања западних српских крајева. У Хрвата, због умишљене припадности Западу, као и настојања да се археолошким путем докаже жељена државност, континуитет и припадност владајућем свету, истраживања су била строго усмерена. Сви откривени археолошки налази из средњег века приписивани су Хрватима, а изузетно је допуштана могућност присуства неког другог становништва, па чак и Срба. Отуда данас делује ненаучно писати о средњовековној култури Срба у данашњој Хрватској. Овде ће врло сажето бити приказана доступна археолошка сведочанства о народном животу, која недвосмислено приказују континуитет Срба на западнобалканском простору а не оно што је створила елита средњег века.

Западна Србија није јединствена географска област. Уз Јадранско море протеже се приморски појас, састављен од поља, кршевитих равница и голих стеновитих планина. На северу се простиру плодне долине и шумовити брежуљци окренути Сави и Панонској низији. Између је брдско-планински шумовит појас са плодним жупама. Приморски и посавски појас се стапају у сливу Купе. Географија тла условила је привреду, као и менталитет становништва, на који је одлучујући утицај имала и политичка судбина. Због притисака са запада, који се најблаже огледао у културним утицајима, а жестоко у верским ратовима, па и у геноциду, образовало се српско крајиште, на целом подручју изложеном Западној Европи. Настало је после појаве првих освајача, Франака, почетком IX столећа. Отада је Приморје остало изложено романској, а западни и северни предели германској култури.

*

По освајању области између Јадранског мора и Средњег Подунавља и по угушивању устанака домородаца, Римљани су, између Београда на истоку и Истре на западу, успоставили две велике провинције: Далмацију и Панонију, које су подељене јужним ободима Посавине. Ту су живела разједињена племена тако прозваних Илира. На јадранској обали били су изложени утицају медитеранских народа (Грка), а у Панонији су живели уз племена помешана са Келтима. Они су 6. године дигли устанак против Римљана, којим је угрожен систем римске власти над потчињеним народима, заснован на начелу једном покорен- заувек покорен, па је после угушења устанка спроведена сурова одмазда. Кад је педесетак година касније туда пролазио апостол Павле са својим ученицима, затекао је потомке тих побуњеника, о којима још и данас сведоче предримски топоними.

Стећак са гробља, околина Книна.

Иако се сматра да је предримско становништво било романизовано у време насељавања Словена, све бројнији примери показују да то није тачно. Римљанима нису била занимљива за експлоатацију ни сточарска подручја ни сиромашна земљорадничка тла. Зато су домороци у пределима изван римске колонизације задржали своју самобитност - традиционалну културу становања, привреду, грнчарство, погребне обреде, итд. Та традиционална култура је сачувана, у неким случајевима, до наших дана. Најпознатији пример је капа "илирских" царева из доба тетрархије, једнаког облика као данашња личка, далматинска и црногорска капа.' То нероманизовано становништво римске Далмације, али и јужне Паноније, затичу Срби придошли током IV-VI столећа, и, како изгледа, са њима се брзо и лако стапају.

Срби долазе крајем IV столећа из земље Бојка у данашњој Украјини. Насељавају се дуж римског пута на правцу Дрниш - Книн - Петровац, свакако у договору са римским властима, а вероватно и у другим ливадским пределима динарског простора, од Горског Котара до Зете.^[2]Збивања са Србима у V-VII столећу још увек нису довољно разјашњена.^[3] Чини се да су током V-VI столећа пристигле нове масе Срба, као савезници Византије. Насељавање Срба је било, на крају, олакшано великим разарањима која су проузроковали Авари својим походима после 582. Поред Срба, Далмацију су у приморју населили и други Словени, као и Панонију.^[4]

Срби су били ратнички народ, као што показује, осим војног савеза са Византијом, претежно сточарска привреда, неуобичајена за већину осталих Словена. То значи да су били лако покретни, и да су им одговарала поља, корита и планински висови са пашњацима за насељавање. Оваква привреда, војно-сточарска, била је условљена историјским околностима. Најкасније од почетка средњег века, међутим, веома се развила и седелачка привреда, праћена развојем заната, опет неуобичајено за већину Словена.

У VI-V столећу грнчарија се ради гњетањем, али се користи и разноврсно римско посуђе.^[5] Касније, у VI-VII столећу, грнчарија се ради занатски, на витлу. Украшава се чешљем (водоравни снопови и валовнице) или једнозубим оруђем (обично валовнице), али се и даље до краја средњег века, праве неукрашени лонци. Особен облик посуде је сач - вршник, а особено украшавање је ребрима са утиснутим украсом. У VII-VIII столећу украс посуда се састоји од различито сложених урезаних снопова изведених чешљем и ребара са утиснутим украсом. Златарски занат је археолошки потврђен од VII столећа. У остави матрица за израду накита из Бискупије код Книна^[6] издваја се необичан лик коња згрчених ногу, а у Срба је јахаћи коњ спаљиван заједно са господаром.^[7] Занимљиво је да на простору који су у римско време Срби населили у Далмацији, до сада нису нађени запони са људским ликом, тако особени за Јужне и остале Словене, што можда указује на то да је ношња била другачија, да се женска хаљина или огртач нису закопчавали на раменима. О становању и насељима на западу ништа није познато, али се .нису могли разликовати од оних на истоку Србије.^[8] То су насеља са надземним стаништима дрвених зидова (у приморју су зидови морали бити камени), раштркана појединачно или помањим групицама. Храна је спремана на огњиштима унутар станишта или на отвореном простору. Породице су биле мале (родитељи и деца), али се живело и у задругама. Места окупљања породица, села и жупа била су игришта, по правилу смештена на висовима - нижим за села, вишим за жупе.

Важан чинилац за српско друштво био је култ предака, који одражавају громиле, споменици погребних обреда.^[9] Оне се данас виде као хумке од камена или земље, пречника најчешће око 5 m, а сачуване су само на тлу које није обрађивано. На месту будуће громиле најпре је у привремено станиште полаган покојник, док је припреман погреб. После спаљивања или сахрањивања умрле особе, на месту обредног станишта подизан је споменик за одржавање обреда посвећених покојнику - тризне, даће, помени. Они се археолошки сагледавају као остаци погребне гозбе - кости од различитог печења и уломци разбијеног посуђа. Овај обичај, забележен крајем IV столећа први пут код Грахова, одржаће се веома дуго, па се и у гробовима из позног средњег века могу наћи трагови тризне. Громиле из IV-VIII столећа су уочене до правца Шибеник - Обровац, и у целој Лици, док је њихова северозападна граница неизвесна.

Као савезници Византије, Срби су брзо били покрштени. У томе је прворазредну улогу несумњиво имало предање апостола Павла, сачувано до данас око Кистања и у манастиру Крки, где се показује куда је апостол Павле пролазио и где је проповедао.^[10] Покрштавање Срба најчешће се повезује са владавином цара Ираклија (610-641).^[11] Цркве уз које су подизане громиле у VI столећу (Цимеше), међутим, као и манастири откривени на југу Далмације (Тврдош, Превлака код Тивта, Мајсан у Пељешком каналу), показују да је покрштавање обављено раније. Зато се многе цркве несвакидашњих основа из рановизантијског доба у западној Далмацији могу повезати пре свега са Србима из позног VI столећа.^[12]

Срби су пепео својих покојника стављали на "ступове" у време када су спаљивали покојнике. Громиле су данашњи остаци "ступова".

До драматичних промена дошло је са појавом Франака на границама Југоисточне Европе. Франци су освојили лангобардску Италију (773/4), затим византијску Истру (788), а потом су разбили Аваре (791-796) и заузели Панонију до Дунава. Пошто је Карло Велики крунисан за западноримског цара 800, пробао је да заузме преостале области које су сматране власништвом Рима, односно некадашњу Далмацију. Зато је почео рат 802. против Византије и Србије. Франци су продрли чак у долину Неретве, али нису успели да савладају Србе.^{[13 ]}Миром закљученим у Ахену 812. између Византије и Франачке, Византији је враћена приморска Далмација без Истре, а према Србима је граница успостављена до Динаре и Поуња. Уз границу су смештене франачке посаде, чија су гробља нађена у Бискупији код Книна и Кољанима код Врлике.^[14]Франци су на окупираним подручјима населили Гудушчане у Лици, Хрвате у Равним Котарима, а Лицике у сливу доње Неретве. На северу се граница протезала Посавином. Сведочанства о тим ратовима су распоред франачких налаза и распоред утврђења са громилама и осталим српским налазима - најзападнија позната утврђења распоређена су у Лици и око Уне. Приликом ископавања града Брибира, откривена је рана српска грнчарија.^[15]

И на истоку се појавила нова сила, Бугарска, која је заузела Срем и убрзо затим ступила у рат са Франачком за Доњу Подравину. Досељење Мађара 896. на север Паноније, из темеља је променило стање. Бугарска је била принуђена да напусти своје поседе северно од Дунава и Саве. У једном пљачкашком походу, у раном Х столећу, Мађари су сишли преко Србије до Јадрана и продрли до Хрватске, коју су потчинили; потом су кренули на север и опљачкали средишта посавско-подравских кнежевина - Загреб, Пожегу и Вуковар. Затим је уследио бугарски напад. Бугари су 924. успели да опустоше највеће делове Србије, а Хрвати су искористили прилику и заузели западне области Србије, међу којима су биле, уз Лику, Крбаву и Гацку, област Пљеве, а вероватно и Ливна. Није установљено шта је све обухватала обновљена Србија кнеза Часлава (927 - око 950), али чини се да је тада данашња Славонија била у саставу Србије. После 1018. на источним границама Србије и у Срему успостављена је власт Византије. Нешто касније, Мађарска је припојила остатак међуречја Драве и Саве. Колико је познато, у тим збивањима није било значајнијих етничких померања. На југозападу, Хрватска је почела неповратно да опада, а Хрвате су постепено асимиловали остали Словени и Срби. Томе је допринео и природан савез са Србима Неретљанима.

Франачка и мађарска освајања изазвала су померања разних племена. Између Цетине и Зрмање, и даље приморјем до Ријеке, трајала је током IX столећа хрватска култура, препознатљива по гробљима са особеним инвентаром и извесним везама са Посавином.^{[16 ]}Друга словенска племена, позната по имену (као Гудушчани) или не, за сада се не могу археолошки издвојити.

Громила, Грбник, Книн.

Мало се зна о археологији Срба. На западном Косову пољу има гробних налаза веома сличних оним са источног Косова поља и других источних предела.^{[17 ]}Током Х-ХI столећа усталило се коришћење одређене врсте накита на српском тлу. У скромним облицима, ова група накита честа је око Београда и Пожаревца; има је све до Уне, а спорадично на запад уз Драву, у далматинској Хрватској, Доњем Подунављу.^[18] Најчешће су наушнице ливене од бронзе, са гроздоликим, шишаркастим и чланковитим привеском, или су лунуласте, ливене са проламањем и привеском, све са бочним коленцима. Подражавају богатије наушнице рађене филиграном, са шупљим јагодама или са лунулицама, из IХ-Х столећа. Уз њих се налазе огрлице са бобицама од стаклене пасте и прстење са купастом главом. У XXI столећу су у хрватској држави омиљене далматинске наушнице са једном шупљом јагодом, мало издуженом, украшеном гранулацијом. Најчешће их израђују од сребра у приморским византијским градовима.^[19]

На северу се ширила бјелобрдска култура, тако названа по гробљу истраживаном код села Бијело Брдо близу ушћа Драве.^[20] Данас се могу раздвојити два слоја те културе. Старији слој, из Х-ХI столећа, познат је на југозападу од Барање и Вуковара, преко Подравине до Сане. Особене су ливене наушнице најчешће са два пара коленаца и гроздоликим привеском, затим огрлице, бронзане наруквице и прстење. Ова култура се нарочито издваја двојним срцоликим привесцима, пришиваним на руб хаљине испод врата. Особеност бјелобрдске ношње чине такође и слепоочничарке, сребрне каричице са "ес" завршетком, нарочито у другом слоју из ХI -ХIII столећа, када су најчешћи гробни инвентар. Ношене су на слепоочницама, окачене на неке трачице које су висиле са почелице која је држала мараму. Оне се јављају и на југу у Хрватској, што треба објаснити последицама мађарског освајања. На исти начин треба објаснити спорадичну појаву далматинских наушница са једном јагодом северно до Козаре.

Ову слику допуњавају расположиви подаци о црквама. Уочљиво је, наиме, груписање цркава из IХ-ХI столећа, понекад са натписима хрватских владара, у Равним Котарима и приморским градовима. Изузетно се на истовремене цркве или њихов украс наилази изван тог подручја, али без натписа са поменом хрватске власти. Зато је очигледно изван основног подручја старохрватске државе већ била устројена друга црква. Подједнако се споро ширила црква Мађарске на југ, у међуречје Драве и Саве, што такође указује на већ постојећу цркву. Познато је да је свети Методије своје деловање као епископ започео у Митровици, на престолу апостола Андроника. Њемује била потчињена и српска епископија. Још, међутим, није археолошки откривена ни једна црква из његовог доба,

Пред крај XI столећа, 1096. године, забележено је да су крсташи грофа Рајмонда прошли кроз земљу Словенију (Sclavonia), од Лике до Драча, чији је краљ био Бодин, са престоницом у Скадру.^[21] Из збивања у то време може се разабрати да је Хрватска била највећим делом прикључена Србији 1070-1074, а затим од 1089.^[22] У неколико похода између 1091. и 1102., међутим, Мађари су успели да успоставе своју власт најпре над Поуњем, а затим, после смрти краља Бодина, над Хрватском. Иако се, ипак, Мађарска проширила на рачун Срба, укључујући јужну Посавину, XII столеће је углавном време савеза великих жупана и Мађарске, због супротстављања Византији, која је окупирала источне делове Србије. Краљица Јелена, кћерка великог жупана Уроша I, жена је краља Беле II, а њен брат Белош био је бан Хрватске и намесник Мађарске (1142 - 1163). Словенска природа народне културе државе Арпадовића одржала се све до татарске најезде 1241/2; православни нису прогањани до XIII столећа, а између Јадрана и Драве име Немања није било реткост. Мађарска држава је спроводила колонизацију Немаца у међуречју Драве и Саве и они су почетком XIII столећа утицали на успостављање посебног статуса градова у којима су се настанили.

У Вуковару су живели 1231. Тевтонци, Саксонци, Мађари и Словени - нема помена Хрватима.^[23]

У време краљева Михаила и Константина Бодина, као и током целог XII столећа па и касније, културно јединство се најједноставније исказује у накиту. За разлику од обичаја ношења каричица са „ес" завршетком на тлу Мађарске, претежно у Х-ХII столећу, на тлу Србије ношене су као наушнице каричице са зрнастим коленцима.^[24] Биле су најчешће од сребра, са једним, два или три једнострука или двострука коленца. Код оних богатијих, низовима зрнаца покривен је цео доњи део карике („нароскане" наушнице). Шире се од Мораве до Бенковца и Сиска на западу, а оних најједноставнијих има и у Неготинској Крајини.

Приморски део истог подручја обележен је једним типом цркава, зетско-захумске скупине.^[25] То су мале једнобродне грађевине, са споља четвороугаоном а изнутра полукружном апсидом, подељене на три травеја, по правилу са слепим кубетом и фасадама споља украшеним пиластрима - нека врста споја архитектуре Истока и Запада. У време краља Бодина (око 1082-1102) те цркве добијају споља полукружну апсиду и губе спољне пиластре. Шире се од области Скадра до Сплита, а од краја XI столећа и на Книнску Крајину (Свети Лука у Уздољу, Мокро Поље и друге). Дубина њиховог простирања на север и запад није испитана. Ширење таквих цркава после оснивања Барске архиепископије 1089, подложне Риму, изван њеног подручја на запад, подудара се са ширењем словенске службе, уз постојећу латинску. То показују уломци каменог украса са ћирилично-глагољским натписом из Бискупије, датованим око 1100.^[26] Натпис несумњиво показује да је служба у храму у коме се налазио била словенска, упркос одлуци папе и сабора архиепископије у Сплиту под чијом је надлежношћу била епископија у Книну. То потврђује српску власт у Книну под краљем Бодином.

После 1054, део Срба на западном крајишту, који се навикао на латинску службу, остао је несвесно у римокатоличкој цркви. На северу, у међуречју Драве и Саве, православна црква је била много јача, због укорењене словенске службе, постојања грчких и руских манастира и српске цркве присутне у делу Посавине потчињене Мађарској.^[27] Како је православна црква била народна, а не властеоска, о њој има мало сведочанстава.

Претпостављене сеобе Срба у VI и у раном VII столећу: 1. датоване громиле; 2. позната српска насеља; 3. словенске урне на Балканском полуострву; словенски хришћански гробови; 5. германски налази; 6. походи Авара; 7. сеобе и походи Срба.

Позносредњовековни културни живот Срба на граници према Западној Европи одвијао се у мађарској држави. Доласком Анжувинаца на мађарски престо Карла Роберта (1301-1342) и Лудвига I (1342-1382) долази до промена у феудалном систему, а заоштрава се однос према православнима. Зато за бановину Хрватску располажемо подацима о одређеној војној улози Срба, забележених под именом „ Власи".^[28] Такви подаци нису познати за средишњи географски појас до у Банију и Кордун. У међуречју Саве и Драве то је време бележења јеретика и шизматика.^[29]Срби су, међутим, поново потпуно преовладали у својим старим западним крајевима, и то као претежно православно становништво. То је нарочито било убрзано привременим ширењем Босне, у време „ краља Србљем" Твртка I, на Далмацију до Зрмање (1387). Са турским освајањем крајева на југозападу почиње пресељавање Срба у своје крајеве у Мађарској, од јадранске обале, преко Посавине и Подравине до Баната. После пада Босне 1463, северне и западне српске области постале су крајиште три тадашње силе - Турске, Мађарске и Венеције настањено претежно Србима - ратницима. За ту епоху археолошки подаци су знатно богатији.

Погребно коло, Бољун, Столац.

Истраживањима на тлу некадашње бановине Хрватске откривени су и гробови из ХIV-ХV столећа, са накитом који припада женској ношњи познатој у Босни и Србији, Немањића и њихових наследника. Особене су почелице састављене од четвороугаоних плочица, најчешће сребрних, нашивених на траке које су чиниле почелицу и држале мараму или су биле учвршћене на доњи део капе.^[30] Оне су откривене код Бенковца, Книна, Бихаћа, а сличних има до Црноморског приморја. Међу наушницама су раширене оне са три шупље јагоде, кијевског типа, израђене на различите начине.^[31] На грубом каменом приказу женске главе са звоника сплитске катедрале виде се наушнице са три јагоде и капа са уздигнутим бочним странама.^[32] Понекад је средишња јагода замењена издуженим шупљим привеском, начињеним од купа, одоздо заобљеним.^[33]

Мрамори, камена надгробна обележја претежно из ХIV-ХV столећа, имају посебан значај. Настали су вероватно по узору на дрвене споменике из XII-ХIII столећа, пореклом од споменика које су садржавале громиле. Особени су за српско становништво нарочито у областима између Ибра и Уне.^[34] Мрамори припадника римокатоличке цркве распознају се по наметнутој оријентацији гробова према Риму; јављају се у западним областима, али их спорадично има на исток до Подриња. На мраморима се налазе искључиво ћирилични натписи, чија се западна граница протеже од Пољица код Сплита, преко крстача код Бенковца, Кијева код Книна и Грачаца до Поуња и, даље, преко Кордуна до Пакраца.^{[35 ]}За околину Книна забележен је и особен украс мрамора,^[36] што указује да су израђивани и пре ширења Босне на те крајеве. Такви споменици су у међуречју Драве и Саве по свој прилици, где је било могућно, израђивани од дрвета. На простору где се постављају мрамори запажен је обичај одржавања тризне, од Цетине до Бенковца и даље на север. На самим мраморима постоје представе обредних хлебова, па се и тиме потврђује култ предака, а посредно и слава.^[37]

У целокупној западној Крајини цркве су потпуно археолошки неистражене. Оснивање манастира Крупе у сливу Зрмање предање везује за монахе избегле из Крупе на Врбасу 1317.^[38] Чини се да Крупа на Врбасу није била једини православни манастир са великом романичком црквом из ХIII столећа, да их је било и западно од Уне и да су страдали једновремено, током римокатоличких прогона у доба краља Карла Роберта. У манастире из XIV столећа предања убрајају Крку (1350) и Драговић (1395).^[39] Тим манастирима треба придодати Рмањ на ушћу Унца у Уну, основан најкасније у ХIV-ХV столећу.^[40] Сви ти и остали манастири разорени су током турске најезде, па им садашњи храмови потичу најчешће из XVI столећа. Сачуване су, међутим, бројне пећинске испоснице у Поуњу (Срб, Лапац, Унац), од којих је за неке установљено да су страдале доласком Турака.^{[41 ]}Испосница постоји и поред манастира Моштанице, смештеног на северној страни Козаре. Ово, као и топоними типа „ Прњавор" (Унац - Банија - Посавина), указује на велику, укорењену православну монашку заједницу и православну цркву, о којој се мало зна из писаних извора. Уз значајан манастир Светог Димитрија код Митровице у Срему, у коме су уз Грке монаси били Словени (Срби) и Мађари, основан до 1057, предање рано датује оснивање Ораховице, манастира на северним странама Папука, у 1100. или 1130. годину, што може бити тачно.^[42]

Срби пре и после мира у Ахену 812. године: 1. датоване громиле; 2. градине са громилама; 3. познати градови; 4. гробови франачких особина; појединачни франачки налази; 6. хрватска гробља; 7. гробља Коман културе; 8. граница простирања забележених громила; 9. претпостављено простирање громила око 800; 10. области под привременом франачком влашћу; 11. области под бугарском влашћу; 12. племена која су населили Франци; 13. вероватно границе после 812.

У Крајини је постојало више тврђава намењених одбрани средишта жупа и путева, као што су оне код Срба, Дрвара (Унац), Мартин Брода или у Топуском. Оне су изгледа запустеле у XV столећу, јер нису биле погодне за нови начин ратовања, као и Брибир, стара феудална престоница и утврђено насеље. Посебна врста утврђења били су замкови феудалаца. Утврђења за заштиту обичног становништва била су прилагођена тлу. На северу, у Подравини и Посавини, то су по правилу била села утврђена кружним бедемом, начињеним од земље и дрвета.^[43] У шумовитим брдско-планинским пределима народ се скривао у збеговима. Можда су као склоништа коришћене градине начињене на висовима, окружене зидинама од сложеног камена у сухозиду, можда и од дрвета, погодне за сточаре. Постојали су и снажни пиргови, који су дуго могли да се бране, као у Мартин Броду и Мокром Пољу.

Посаду тврђава и околно становништво препознајемо као српско по грнчарији. То су, пре свега, особени лонци рађени на спором витлу, разгрнутог обода, равног дна, украшени једноструким, најчешће неправилним валовницама, али нису ретки ни лонци без украса. Нађени су при ископавањима на Брибиру, у Посавини, на површини поменутих тврђава, у Босни и даље ка истоку.^[44] Њима насупрот стоји грнчарија средњоевропског типа - лонци рађени на брзом витлу, понекад украшени водоравним снопом на рамену, разгрнутих обода са окомитим рубом, какви се шире Мађарском после Татара.^[45] Та грнчарија је утицала на домаћу производњу, па се подражава израдом на спором витлу. У приморју је био заступљен увоз луксузне, стоне грнчарије из Италије, а у Посавини - увоз из Мађарске, Аустрије, Чешке.

*

На крају овог излагања о археолошким подацима који сведоче о Србима, треба истаћи следеће: и кад је српски народ у некој области у целини прихватао римокатоличку цркву, опет је задржавао обичаје и традиционалну материјалну културу. Отуда се археолошки увек виде Срби, мада се тако не бележе у писаним изворима. Наметнута култура Западне Европе, не само она елитна већ и свакодневна, као што је грнчарија, несталаје са турским освајањима. Током XVI-XVII столећа може се пратити даље трајање и развој средњовековне материјалне културе народа, без обзира на државне границе, а различите од културе елите и на Истоку и на Западу.