Народна проза

Народна проза

Народне приповетке или приче, како се у неким крајевима називају, чине основну масу народне прозе. Оне су тематски и жанровски разноврсне. Вук Караџић, од којега потиче најзначајнија збирка народних приповедака, поделио их је на женске и мушке, а ове друге на дуге и кратке. Те се три врсте обично називају: бајке, новеле и шаљиве приче или анегдоте.


Бајка је најразвијенији и најзначајнији облик народне прозе. Она нас уводи у свет чудесног и фантастичног. По својим особинама има доста сличности с митом. У миту имамо натприродне личности, богове и хероје, у натприродном свету, док у бајци налазимо обична човека у свету натприродних бића. Све су бајке међусобно сличне, код свих народа оне обрађују исте или сличне мотиве. Стандардни јунак бајке јесте младић који се налази пред неким тешким задатком. Он је по правилу оспоравана личност: у извршењу задатка који надилази могућности других људи он доказује своју вредност и тек после тога заузима онај положај у свету који му одговара. У великом броју бајки јунак је трећи, најмлађи царев син, који је од своје старије браће и храбрији и мудрији; но док они имају извесне предности обезбеђене самим рођењем, он своје преимућство над њима треба тек да докаже (Баш-челик, Златна јабука и девет пауница, Чардак ни на небу ни на земљи и др.).

У неким бајкама јунак је сиромашан младић (или девојка) који (која) успешно решава тешке, "нерешиве" задатке стављене преда њ, доказује своју вредност и постаје царев зет (односно царева жена). У бајци Златоруни ован јунак је син сиромашна ловца, а у Пепељузи, у којој је обрађен један од најчешћих интернационалних мотива бајке, говори се о прогоњеној пасторки која постаје царица. Да би остварио задатак који му је постављен, јунак мора изићи на крај не сам ос натприродним бићима – змајевима, аждајама, дивовима и сл. – него мора савладати непријатељство и мржњу других људи. Зло врло често долази од најближе родбине јунакове:од старије, завидљиве браће, од маћехе и сл. Тешкоће настају и услед слабости главног јунака или грешака које почини он или њему блиски људи. У многим бајкама јунак страда због своје радозналости: он добија кључ одаје коју је забрањено отворити, јер је у њој заточено чудовиште, и увек прекрши забрану. На тај начин, јунак мора савладати низ препрека док дође до коначног циља. У својим настојањима он наилази не сам она непријатеље него и на добронамерне саветодавце који га упућују на то шта да учини како би избегао опасност или дошао до циља. У многим бајкама јунака помажу животиње или натприродна бића која је он претходно на било који начин задужио. Победу над хтоничним чудовиштем, којом се бајка најчешће завршава, јунак обично постиже тако што претходно уз помоћ којег другог лица (обично је то отета сестра или жена или "једна баба") сазна где се крије снага чудовишта или како се може доћи до средства којим се оно даде савладати. Само у ретким случајевима јунак постиже победу властитом снагом: такве су бајке Стојша и Младен и Аждаја и царев син. Њихови јунаци располажу натприродном снагом митских хероја. У њима је, осим тога, видљива изразита хумористичка тенденција, која води разарању озбиљног света бајке и претварању њеног јунака у комичну, гротескну личност. Та је тенденција најпотпуније дошла до изражаја у Међедовићу, једној од најбољих наших народних приповедака: у њој се чудесни свет бајке најпре хиперболизира до гротескних размера, а затим се разара тако да од бајке добијамо пародију бајке.

Новела је прича, обично краћа од бајке, из градског и сеоског живота, у којој преовлађују реалистички елементи и тежња ка карактеризацији ликова. У њима сусрећемо типске карактер: зле жене, досетљиве девојке, довитљива крадљивца, затим парове: правичан и зао, тврдица и дарежљив човек, милостива снаха и немилостива свекрва итд. У неким новелама имамо такође елементе чудесног али они нису дати ради себе самих, него пре свега зарад откривања ликова (Зла жена, Правда и кривда и друго). Неке су новеле дидактичког карактера, као нпр. новела Све, све, али занат, где се приповеда о цар у који се с породицом изгубио у страном свету, и све се то чини ради поуке која је садржана у наслову. Постоје такође новеле-загонетке чији јунаци, обично сиромашни и непризнати, постижу успех довитљивим одговорима на необична питања (Девојка надмудрила цара, Краљ и чобанин и др.). Хумористичка је новела највише реалистична; у њој се приказују појаве из свакодневног живота. Таква је новела Два новца, коју је М. Глишић прерадио у сеоску комедију Два цванцика. У њој се прича о веселим згодама два побратима који се узајамно варају и надмудрују.


Кратка шаљива прича најближа је реалном животу. У њој нема чудесног ни фантастичног, "него оно што се приповиједа рекао би човјек да је заиста могло бити" (В. Караџић). По свом облику најчешће је анегдотског карактера: износи се обично један случај који се развија дијалошки, а разрешава се у духовитој поенти. Ликови су такође узети из реалног живота. 

Док у новели имамо углавном типске карактере, у шаљивој причи појављују се или представници социјалних група – као нпр. поп, калуђер, трговац, ага, раја и сл. – или представници појединих етноса: Турчин, Циганин, Шваба итд. или пак индивидуални ликови: Вук Дојчевић, Насредин-хоџа, док је Еро истовремено и представник етничке групе и појединачна личност. Еро је иначе један од најживописнијих ликова нашег фолклора. Око њега је исплетен велик број прича и анегдота, у њима се он појављује најчешће као оштроуман и довитљив човек који подваљује Турцима, трговцима, калуђерима итд. Познате су приче Еро и Турчин, Еро и кадија и нарочито Еро с оног свијета. Ова последња инспирисала је хрватског композитора Јакова Готовца да напише најпопуларнију југословенску оперу.


Посебан вид анегдоте јесте херојска анегдота, која је негована нарочито у Црној Гори, затим у источној Херцеговини и суседним областима, а у доба устанака и у Србији. То је кратка, сажета прича шаљива из озбиљна карактера с етичком функцијом, која износи изреке и поступке људи, достојне памћења. Марко Миљанов дао је овој врсти класичан облик у свом делу Примјери чојства и јунаштва. 


Остале врсте народних приповедака јесу приче о животињама, за које неки сматрају да су најстарије по постању, иако у њима преовлађује хумористички и готово реалистички приступ; басне, у којима су опет јунаци животиње, носиоци људских особина, али у суженој алегоријској функцији; скаске, у којима се прича о постанку небеских тела, природних појава, делова људског тела, те оне имају основа у митолошким представама првобитног човека; легенде, где се као јунаци појављују свеци или ликови из народног историјског предања; посебно се издвајају месне легенде, у којима се говори о постанку и називу неког места.


На граници између прозе и поезије стоје ситне народне умотворине: пословице, питалице, загонетке. За њих је карактеристично да показују већу правилност у распореду језичких јединица, што их одваја од прозе, али без изосилабичности, која представља својство народне поезије.

Пословица је најближа везаном слогу. "Највећи број пословица је или у стиху, старијем тоничком и новијем акцентски-силабичком, или у ритмичкој прози" (В. Латковић). Пословица у сажетој форми износи колективна искуства народа и животну мудрост. Различите по пореклу и предметима које обухватају, оне су различите и по етичкој вредности истина које утврђују. У највећем броју дошао је до изражаја трезвени реализам (Ко истину гуди, гудалом га по прстима бију, Новци, кад одлазе, имају сто ногу, а кад долазе, само двије, Кад султан назебе, раја кија), који се понекад спушта до етички проблематичног утилитаризма (Умиљато јагње две мајке сиса, Лаж кад проходи није лаж). Има, међутим, не мањи број пословица у којима су дошли до израза високи морални идеализам (И сунце пролази кроз каљава мјеста, али се не окаља, Дрво се на дрво наслања, а човек на човека, Много ашова треба док се истина сахрани) и дубље, дијалектичко проницање у противуречну стварност света (Кућни је праг највећа планина, Не може се дланом сунце заклонити, Добар је бог, али су и ђаволи јаки). Неке пословице иду с анегдотом у којој се прича како је и у каквој ситуацији настала пословица.


Питалица је сажета анегдота ослобођена описа радње и ситуације, сведена на кратко питање и афористички, пословички одговор; она је, у ствари, дијалогизована пословица. Као и у шаљивим причама, у питалицама се појављују ликови који репрезентују разне појаве у друштвеном и породичном животу: попови, калуђери, аге; нестрпљива удовица, стара девојка, лења невеста, као и ликови етничких представника, од којих је најчешћи Циганин. Њихове су одлике – оштроумност, духовитост, хумор. Најбоље су оне у којима је садржано разобличавање друштвених односа ("Питају рају: Зашто плачеш? – Богме ако ми не даду пјевати, даду плакати докле је мој добри ага жив!").

Загонетка је енигматична форма; она садржи метафорично-алегоријски опис неке ствари или појма чије име треба погодити (нпр. "Бијела њива, црно сјеме, мудра глава која сеје" – писмо). Загонетке су правдана порекла, у почетку су представљале култне и религиозне формуле у којима се крио митски смисао, док су се касније претвориле у друштвену забаву и игру, у облик вежбања оштроумности и досетљивости.