Јован Деретић: Кратка историја српске књижевности

Видови усменог стварања

Историјске околности које су довеле до застоја наше средњовековне културе погодовале су развоју народног усменог стваралаштва. Феудални поредак у средњем веку није до краја разорио родовско-племенске односе и установе на нашем селу. Они су се "испод коре феудалног друштва" очували кроз цео средњи век, нарочито у унутрашњем, планинском подручју, да би с доласком Турака доживели прави препород и одржали се све до почетка грађанске цивилизације у 18. и 19. столећу, а у неким крајевима све до 20. столећа. Упоредо с њима цветала је народна, патријархална култура и усмено стваралаштво као њен израз.


Иако записане у новија времена, наше народне умотворине садрже многе елементе који говоре о њиховој древности. Говорећи о старини наших народних песама, Вук Караџић је истакао да међу "женским" песмама, нарочито обичајним, има и таквих које су старе и до хиљаду година. Слично су говорили и каснији познаваоци наше народне поезије, и наши и страни. По мишљењу знаменитог хрватског филолога Ватрослава Јагића, народне песме су "прастаро добро", нашег народа, оне потичу "из најстаријих, најпримитивнијих времена, из природног стања народа". О томе говоре и многи подаци из живота старих Словена што су их забележили стари писци на грчком, латинском и другим језицима. На основу тих података може се закључити да је код Словена била веома омиљена песма и игра, да су њихове песме говориле о јуначким делима предака, да су код њих постојали и професионални певачи, чувени по својој вештини и код околних народа. Ми не знамо какве су биле те најстарије песме пошто ништа од њих није забележено, али се поуздано може тврдити да оне нису ишчезле без трага. Неке су више или мање измењене допрле до нас, друге су нестале али много тога што су садржале прешло је у песме што су касније настајале, тако да се на основу песама записаних у новија времена понешто може закључити о старини појединих тема и мотива, појединих песама и читаве наше народне поезије.


Усмено стваралаштво српског народа јесте књижевност за себе, народна књижевност, како се обично назива, која стоји напоредо с друга два основна вида српске књижевности, средњовековном или старом и новом литературом. У временима када је српски народ, услед губитка независности и пада у турско ропство био одсечен од осталог света и искључен из европских културних кретања, она је преузела на себе и многе функције писане речи и уметничке књижевности. Отуда је српска народна песма, као главни облик наше народне књижевности, далеко надрасла значај и границе фолклорног стварања и постала основни књижевно-уметнички израз народа, наша највећа поезија, "наша класика једина и права", како је рекао Васко Попа.

Наша народна књижевност одликује се великом разноврсношћу у тематици, облицима и поступцима излагања. Више него и за једну другу област наше књижевности за њу се може рећи да обухвата народни живот у његовој свеукупности. Представе о природи и космосу, свакодневни породични живот, друштвени односи, емоционална стања, национална историја, животна мудрост и колективно искуство – све је то изражено у разним врстама народних умотворина на начин који је обезбеђивао најширу комуникативност. Одликује је такође и стабилан жанровски систем. И том страном она је ближа старој него новој књижевности. Најглобалније, она се дели на поезију и прозу, и та је подела утемељена на начину организовања језичких елемената.