Време патуљака и вилењака

ВРЕМЕ ПАТУЉАКА И

Да ли са сигурношћу можете да тврдите да вас никада, ни током зиме, а посебно после ње, није посетио неки шумски патуљак који се прилагодио новим условима живота и уселио баш у ваш стан?

двојимо бар на неколико тренутака поглед од „фејсбука” и погледајмо кроз прозор. Да ли то зима заиста одлази? (Под условом да је уопште долазила!) Да ли пролеће даје знаке да ће нас посетити? Не удаљавајмо се од природе, ма колико се она трудила да се удаљи од нас! Неке старије људе зима још увек подсећа на топли дом, вреле пуцкетаве пећи из прошлости. Можда и на присуство шумских гостију, кућних патуљака, такозваних домаћих. Они су од давнина познати као приврженици угодности човековог дома, пре свега домаће хране, као и какофоније кућних звукова који смирују нервозу и уливају самопоуздање и мир. Шта би један патуљак с неодређеним животним веком могао више да пожели?
   С друге стране, долазак пролећа буди помисао на виле и вилењаке који искључиво живе у природи. И патуљци, као и вилењаци, на известан начин, слични су људима јер их веже заједничко својство: могу да буду крајње добри и милосрдни, али исто тако врло опаки, пакосни и безобразни. Вероватно најчешће пресуђују животне околности, а можда и неке урођене особине. Било би занимљиво чути сведочанства људи, присних пријатеља патуљака. Нажалост, ни најпрепреденијем новинару није лако да извуче реч из таквих уста.

РОБОВИ ДО ИЗВЕСНЕ ГРАНИЦЕ Порекло: легендарно Изглед: висина 25–30 центиметара, крупне очи, шиљате уши Нарав: воли да буде нека врста човековог роба, све док се не наљути Животни век: дуг Моћи: моћнији од људи-чаробњака Углед: чаробњаци их искоришћавају, а понекад и људи

   Јер, о доброчинствима патуљака људи нерадо говоре (ваљда заслуге приписују себи). Уколико су жртве пакости домаћих, онда и не могу ништа да кажу и, будући да се плаше, понашају се као да су омамљени и страхују како би изјава дата за јавност могла да их ували у још већу неприлику. Један од ретких заговорника пријатељства човека и патуљка јесте чика Душан Глушац из Београда који посредством свог најбољег пријатеља (икада), патуљка из подрума зграде на Теразијама, и даље опстаје као радознало биће. Већ деценијама трага за брадатим другом кога је упознао пре скоро шест деценија. Он му толико недостаје да, осим по природи, свог патуљка тражи и путем интернета! Сматрамо то врло будаластим подухватом, осуђеним на неуспех.

                                     Из црва или из камена?

   Патуљци се одавно помињу, још у скандинавској митологији. Једна од верзија приче о њиховом настанку говори о некој врсти црва у телу праисторијског дива, злог Јмира. Њега је убио брадати старац Один, господар мудрости, окултних наука, бог песника, видовњака и ратника. Од самог почетка испоставило се да су патуљци врло вешти ковачи. Они су израдили чаробне алатке нордијских богова, различите мачеве и направе, а пре свега чекић бога Тора.



   Такође, постоји веровање да су патуљке најпре исклесали у камену извесни мање важни богови који су им потом удахнули живот. Покушавајући да сакрију то што су урадили, сместили су их у мрачне шуме и пећине. Отуда и знају све о рудама и металима! Патуљци лако пробијају тајне пролазе кроз планине и испод земље и искрсавају онда када човек то најмање очекује и примећује. Иако су патуљастог раста (двадесетак до тридесет центиметара), одаје у њиховим планинским (шумским) пребивалиштима више су него простране. Понекад широке два метра а високе метар и двадесет центиметара!
   У данашње време свако ће да се пита у каквом су политичком уређењу живели и живе патуљци у својим заједницама. То су олигархије, најчешће монархије. Обично влада краљ патуљака уз савет мудрих белобрадих стараца. Уколико нема краља, заједницом руководи неколицина најпаметнијих стараца.

МАЛА ПОЛУБОЖАНСТВА Порекло: вилењаци потичу од посебних бића – вилењака, светлијих од самог Сунчевог сјаја. Патуљци су најпре исклесани у камену, па им је удахнут живот или су били црви на телу дива Домовина: од Скандинавије до Немачке. Наставили су живот јужније, у Великој Британији, можда све до Ужица Изглед: како су пролазили векови, ова полубожанства постајала су све сличнија људима, премда су неупоредиво мањи Нарав: неки су прзнице и свадљиви, други племенити и добродушни Животни век: могу да буду бесмртни, а уколико оболе, живе само 300 до 400 година Моћи: у извесним приликама пролазе корз зидове. Претходно се претворе у поветарац

   У свом познатом делу „Але и бауци” професор А. Пераграш, између осталог, тврди да су патуљци углавном мушког рода, те да од најдревнијих времена познају методе клонирања. Признавао је могућност да су домаћи могли да буду рођени и из јајета, те да су склони пићу, нарочито када их обузме осећање усамљености, будући да су нежење. Своја истраживања поводом појаве различитих врста кућних патуљака А. Пераграш проширио је и кроз раздобље модерне историје, у време када су настали модерни станови у вишеспратницама где се, по његовим речима, патуљци осећају крајње нелагодно. Посебно иза радијатора, или у празним плакарима који би требало да глуме богате, миомирисне оставе. Не, ту нису могли да нађу топлину својих некадашњих домова.

                                       Не изигравај поверење!

  За особе које долазе у везу са патуљцима, а што је такорећи очито у случају проф. А. П., свакако је важна нека врста паничног страха да о њима ишта поново кажу. Проналазе детињасте изговоре (изашла им је бубуљица на језику, опекли су се кувајући кафу, муче их гасови, ушинули су врат, пате од горушице...). Сва је прилика да су после извесног времена, поставши свесни моћи технологије и медија, патуљци покушали да се избаве из мора хвалисавости и самољубља које је запљуснуло сва јавна гласила, а посебно интернет као главну алатку прождируће самохвале. Сви су толико постали пуни себе и надмени, да се патуљцима вероватно све смучило. Нашли су начина да запрете својим „биографима” и поново се врате уживању у малим стварима и то – из сенке!

„Пролећна краљевска поворка у шуми”, рад британског илустратора Ричарда Дојла (1824–1883)

  
   Зло и наопако ономе који нанесе зло неком домаћем! Све ће се преокренути. Ма како до тада привржен био. Поверење патуљка тешко ће поново стећи. Јер, кад једном нешто утуве себи у главу, патуљци тешко мењају мишљење. Такозвано „прање мозга” готово да није могуће. Најстрашњија клетва стиже оне који су пред њима (а никада се не зна где су и кога слушају!) причали вицеве на рачун ниског раста патуљака. Ко је то учинио, није поживео дуго да би даље ширио тај глас! Домаћи су привржени онима који их поштују и воле. За њих су у стању да учине све, па чак да ставе на коцку и сопствени живот.    Додуше, и за оне који су спремни да са својим домаћим поделе најбољи залогај и пиће (пиво), а не да им остављају отпатке.

                                             Високи и стасити

   Вилењаци нису баш породична бића, премда живе у шумским заједницима. Њихова окупљања везују се за долазак најлепшег годишњег доба – пролећа. Занимљиво је да су, према легандама, мајушни вилењаци некада били високи и стасити. Био је то народ светлости. Alva на шведском, alp на старом немачком има исти корен као и латински израз albus – бео. Свет вилењака настао је под окриљем Фреја, нордијског бога изобиља, плодности, лепоте и љубави. Како су се онда смањили? Зашто су се сакрили?
   На северу Европе прва сведочанства о вилењацима потичу из праисторије, када су сматрани полубожанствима. Њима су касније приношене жртве у посебно ископаним пећинама – маст и маслац, новчићи и игле. Први вилењаци били су лепши од самог Сунца, као што се каже у древним исландским књигама из 13. века. Чак се и Сунце називало одсјајем вилењака. Слављени су, премда су их се истовремено и плашили. Уколико би човек срео и видео вилењака, одмах би се разболео: обузела би га грозница, стомачни болови, а неке чак и лудило! Постојао је и израз „полудео због вилењака”.
   Вилењаци су се потом поделили у две својеврсне „расе”: Алфејмр – светли вилењаци и мрачни, који су боравили испод земље. У немачком народном предању алп је био више дух неголи биће. Ипак, алп је умео и те како да напакости човеку. Људима су доносили кошмарне снове!
                                       ---------------------------------
                                       БЕЛОБРАДИ, ЈАВИ СЕ!

Мог патуљка зовем Белобради. Има велику белу браду. Не седу, него белу. Упознао сам га, тачније, први пут спазио почетком шездесете године прошлог века. Од тада га тражим, завирујем, окрећем се и сагињем. Посебно у предвечерје, увече и ноћу. Све ове године, кроз два века, тражимо се. Знам да и он мене тражи, јер сам се преселио у други крај Београда па... Зато сам често на Теразијама, како бисмо се срели. Крајем прошлог лета умало да се поново сретнемо. Пријатељи који знају за наше кратко познанство и моје дугогодишње трагање јавили су ми да су слична бића видели на обронцима Јужних планина, изнад Власинског језера у близини старог манастира Паља. Одмах сам са пријатељем Тићом кренуо у потрагу. У сусрет. А тог дана касног лета баш је било тмурно, влажно... За кратко време био сам мокар. Планински поток био је све гласнији и водом бујнији. Шума густа, неколико сломљених грана препречило је узану планинску стазу. Нисмо могли даље. Узео сам грану и разгртао бујну траву.Тражио сам мог Белобрадог у ређим, сувим деловима шуме. Знао сам да је висок петнаест центиметара (без капе), да је хтео да ме изненади... Дошли смо до „краја света”. Шумски пут се претворио у стазу, а убрзо и каљугу. Аутомобил није могао даље. Почело је да грми, спремало се невреме. Ето, помислио сам, ни овога пута нећу видети Белобрадог. Морали смо да се вратимо у село...


                                          ----------------------------
   Када су кренули на југ и стигли до данашњих британских обала, у значајној мери су се изменили. Њихова нарав постала је блажа, уживали су у природи, посебно у цвећу. Чак су им и уши попримиле облик листова. Смањили су се размножавајући се са мајушним вилама које су долазиле из Средоземља, заштитницама биљака и дрвећа. О њима је писао и славни Шекспир у комаду „Сан летње ноћи”. Вилењаци и виле постали су исто (само другог пола). Наводно су се посебно одомаћили у Ирској. Ту се се измешали са Малим народом. Тако да се сада не зна ни ко пије ни ко плаћа.
   У сваком случају, и патуљци (домаћи) и вилењаци врло су ситни и ниског раста, али имају нарочите моћи. То значи да се према приликама могу и повећати. Важно је имати на уму да умеју да се претворе у пролећни поветарац. Стога, будите на опрезу. Јер када су доброћудни, помажу, перу судове, пишу домаће задатке, пеглају, али, уколико их неко увреди, вребају безобразнике, доносећи ружне снове.   Штипају, саплићу. Некога баце у јарак! Једно је извесно, пазите како се понашате, без обзира на то да ли сте у природи или закључани у својој соби. Јер, можда вас ознојен, иза радијатора, неко посматра и слуша! Баш сада.

Аутор: 

Мирјана Огњановић