Беле покладе у Лозовику

Беле покладе у Лозовику

Машкарама против изборних утвара

Бела недеља је за хришћане време пред Велики пост, а изворно је паганско време буђења пролећа. Но ове године је време избора, те је лозовички обред заштите од злих духова био правовремен

Лозовичке маске величанствено су страшне, али великоморавска варошица смештена између Смедерева и Велике Плане најјезивији недељни призор ипак је крила у локалној кафани. Да не буде забуне – кафана у Лозовику је изгледала баш као што треба да изгледа кафана у Лозовику. Сва у дрвенарији, загрејана „бубњаром“, украшена безмало антикним столом за билијар и у подне дупке пуна мештана забављених доминама и картама. Биртија је, дакле, била удобна; реакција једног мештанина на појаву новинара била је ужасавајућа. Врпољио се око „новинарског“ стола, пришао би нам, а и не би, и напослетку храбро скочио у Мораву:

„Извините што вам сметам, смем ли да вас питам нешто?.. Јесте ли дошли због избора?..“
Нису нас довеле покладне машкаре, већ изборне утваре, тако је мислио Лозовичанин, и доказао да се подземне силе страначке политике више не задовољавају градским четвртима, те су прешле и на атаре. Беле покладе су за хришћане време пред Велики пост, а изворно су паганско време буђења пролећа. Без обзира на то, Беле покладе су и у Лозовику ове године време избора. И зато је обред заштите од злих духова био преко потребан.



Плодност су призивали, а демоне из штала и амбара терали лозовички основци. Јован, Стефан, Далибор и двојица Никола тринаестогодишњаци су, али боре се против демона сасвим озбиљно. Звоне клепетушама, лупају штапом о капију и дозивају газдарицу тражећи јој јаја, уобичајен покладни дар. Газдарица се не одазива и ризикује невољу. Са аветима, паганским или политичким, не треба се шалити. Зато у суседној кући газда штедро дарује походнике. Заузврат добија обредно охрабрење: „Све ти бело и дебело, бели ти овнови, бели ти петлови“.  Та је жеља искрена, па је право место да престанемо цртати паралеле са политиком. Поготово стога што су покладни обичаји забавни. Лозовик воли своје походнике, поздравља их трубама из аутомобила, са бицикала и трактора, а на паклену дреку коју борци против зла подижу домаћини се листом весело одазивају.
„Има ли неки благајник, води ли неко евиденцију и даје признанице?“, шаљиво пита Лозовичанка из главне месне улице која је машкарама богато напунила кошару. Благајника међу дечацима нема, али економске разборитости им не фали.
„Ма идемо право, прошле године смо овде сакупили скоро две кошаре“, одговарају на наш предлог да зарад добре фотографије зађемо у неки живописнији сокак.



Клинци знају све, и корпа им убрзо постаје претешка. Зато један од Никола објављује да мора да се одмори и стропоштава се на клупу. И пагански хероји имају право на паузу. Но она не траје дуго јер смо близу цркве, опасног а изазовног дома за паганске подвижнике. Тамо је заиста требало бити и чути све духовитости које су школарци испалили, шале карактеристичне за насеље у којем свако сваког познаје.
„Има да нас избаце са све пинкле“, позива на опрез Јован.

Попут мештанина са почетка текста, машкаре би и ушле у црквено двориште и не би, и напослетку одважно скачу у Мораву и смелост им се исплаћује. Поп им у пролазу, додуше, замера због паганских маски, али им у котарицу спушта хрпу слаткиша. Време слаткиша значи, наравно, и фајронт борбе против сила мрака, па у повратку из похода, услед предуге озбиљности, у редовима лозовичке армије светлости избија мањи сукоб, лети и понеко јаје, али хтонске силе су из Лозовика за овај мах свакако отеране. О томе сведочи и колективни смех мештана и гостију окупљених за карневалски део поклада, на коме се обичајно укршта са савременим, па обредну ватру прескачу и машкаре и млади са извиђачким марамама, а бубњар Стефан скокове прати стадионским ритмовима.
Савремени су и разлози који су обновили паганске традиције у Лозовику, разлози занимљиви колико и обичаји. Јер машкаре су у ову варошицу вратиле еколошке бриге наставника Вита Петровића.



„Пре петнаестак година схватили смо да нам је паљење гума за време Беле недеље велики проблем. По веровању, окултно се дешава управо на раскршћима, па је изворни обичај да се тамо пале ватре, како би демони изгорели. Дешавало се да се на раскрсницама упали и преко двеста великих гума. Покушао сам са децом да разговарам о томе, али то је имало контраефекат, људи су почели да пале још више. Морали смо их тући њиховим оружјем, па сам зато потражио помоћ у Београду, у Етнолошком музеју, где сам покушао да сазнам шта су људи у Лозовику некада заиста радили за Белу недељу“, прича Петровић.

Наставник није хтео плагијат, хтео је традицију на научној основи, па га је Весна Марјановић из Етнолошког музеја упутила на локалног етнолога, данас покојног Драгана Минића из Велике Плане – „Име које се мора поменути“, каже Петровић – а Минић је ђацима држао предавања. И заинтересовао их, нема шта.

„Са извиђачима из локалног одреда ’Стари храст’ договорио сам се да на раскрсницама посадимо храстове са записима, како бисмо и тиме смањили могућност паљења гума. Обредну ватру сада палимо од шаше и грања, од онога што природа може да рециклира“, објашњава Петровић.
Већ славне маске, које су доспеле и до једног белгијског музеја, такође су аутентичне. Ни две нису исте, а живописне су све. Само илустрације ради, једна неодољиво подсећа на маске какве су у 17. веку носили лекари који су неговали оболеле од куге. Маска обухвата целу главу и има дуг продужетак за нос и уста, те онај који је носи добија лице патке са хипертрофираним кљуном, рецимо. Застрашујуће, као што и треба да буде.



„Децу сам замолио да погледају по таванима и шкрињама да ли се негде крије нека стара маска. Један дечак, Миленко Јањић, код деде је нашао већ натрулу маску, прави артефакт из тридесетих година прошлог века. Била је направљена од водене тикве, и то је био доказ аутентичности, јер где би се маска правила од водене тикве него овде, у моравској равници. Деца их данас сама праве по кућама, ја само дајем инструкције…“

Натраг у ватру, пламен око кога се игра обредно коло, поучава Петровић, зове се јарга. Реч је са влашког говорног подручја. Обичајна игра зове се радава. У Лозовику се надају да ће што више људи научити ове речи. Стога су срећни што су ове године имали и посетиоце из Београда, породицу са двоје деце која је хтела уживати у покладама. Маске су престравиле демоне, али су одушевиле децу. Штета што нису свратиле и у локалну кафану.
izvor