Spasovdan

Mnogi običaji o Spasovdanu sačuvani su još od predhrišćanskih vremena. Bio je to praznik koliko ratara toliko i stočara. Božanstvo Spas je imalo ulogu zaštite i spasenja, te mu se narod obraća molitvom:

"Sveti Spase - spasi duše naše"

Spasovdan je bio mnogobožački dan praznovanja Glavnog četvrtka u godini. Gromovnik Perun, tukao je, po verovanju, gromovima i gradom useve, a božanstvo Spas je uz pomoć žitnog klasa u ruci, spasavalo useve od tuče.

Spasovdan se slavi i kao krsna slava. Za Spasovdan se obavezno klalo jagnje, kao žrtva svecu. Redovno se spremala cicvara. Čobani pripremaju krstiće od leskovih grana, pa ih izjutra stavljaju na krovove kuća i pomoćnih zgrada, na torove i pritvorke, a zabadaju i h i na njive s usevima. Pre Spasovdana nije se okusalo mleko od nove godine. Na Spasovdan muškarci se ne briju, žene se ne umivaju i deca ne kupaju. Ne spava se preko dana, da se ne bi dremalo preko godine. Mladići i devojke gataju po cveću, kidajući mu latice i govoreći:

"Voli me - ne voli me"

Verska proslava Spasovdana sastojala se u odlasku u crkvu na verski obred posvećen ovom prazniku. Posle izlaska iz crkve, domaćini su svoje goste vodili kući, gde ih je čekao bogato pripremljen ručak. Oni koji nisu bili gosti pojedinih domaćinstava, okupljali su se na prostoru ispred crkve i tu nastavili slavlje. I tu su se pekli janjci, točilo piće, prodavao sladoled, kolači i bomboni, nuđena bižuterija, dečje igračke...Cure i dičaci za taj bi dan oblačili najsvečaniju robu, kako bi što svečanije izgledali, da privuku pažnju prisutnih. Unapred se znalo da će se kod kuće pričati kako je ko izgledao, koji je momak najstasitiji i koja je cura najlepša. Na tim saborima sklapana su mnoga poznanstva, rađale se simpatije i ljubav između momaka i devojaka. Često se dešavalo da iz tog prvog susreta proistekne i razvije se ljubav i završi brakom. Uz zvukove zakićene ličke tamburice momci i devojke su se veselo razigravali u kolima ( kukunješće, radikal, drmeš, Ajd na lijevo brate Stevo,ajd na desno mila sestro..., Milica je večerala... i dr.). Naravno, ne bi izostajalo ni tradicionalno ličko kolo koje se igralo bez pratnje muzike. Njega je predvodio i njime upravljao jedan od viđenijih mladića ili mlađi oženjeni čovek. Podalje od kola, grupa momaka bi se ogledala u bacanju kamena s ramena, vučenju kuke, rvanju, trčanju, skoku u vis, skoku u dalj i sl. Najuspešniji takmičari bili su članovi sokolskih četa iz sela i okolnih mesta.

Preuzeto iz knjige "OSTRVICA"  Dr. Jovana Pandžića