Изношење хране на гробове предака
Нико се сем Срба не гости на гробљу
Презвитер из Чачка Владе Капларевић, који је
теологију завршио у Москви, сведочи да Руси никад не износе храну на
гробове предака
Ову поруку, дан уочи великог православног празника, понавља и Владе Капларевић, презвитер на служби у Чачку, који је теологију студирао у Москви.
– Верници у Србији акценат стављају на обичаје који су у вези са одласком на гробље и, уместо о молитви, размишљају о храни, пићу и цигаретама које ће изнети на гробове својих упокојених. Тако бацају велики новац на штету, не на корист предака. Црква и свештенство СПЦ небројено пута говорили су о овом феномену у Срба, али се још одржао – каже Владе Капларевић за „Политику”.
Свештеник подсећа да типик Јерусалимске цркве, као најверодостојније богослужбено правило које користи већина помесних цркава, прописује да се у одређеним данима посебне службе певају у храму, за покој, помен и спасење упокојених предака наших, свакако православних верника који су припадали заједници цркве и учествовали у њој. Тако је установљено да се обавезно четири пута годишње ове службе обављају у храмовима, у једну од субота пред сваки пост. Изузетак је велики (васкршњи) пост када се у другу, трећу и четврту суботу пева служба за упокојене. Суштина ових служби је заједничка молитва верника који су окупљени на светој литургији и на парастосу и који се моле за „покој, олакшање, блажену успомену и спасење душа“ верних који су се упокојили пре нас, доносећи кољиво (кувану пшеницу) и палећи свеће.
Међутим, у нашој традицији то је занемарено, а одржао се пагански обичај изношења хране и пића на гробове.
Како се у сећању на мртве опходе други православни народи? Капларевић добро познаје прилике и навике међу руским верницима јер је теологију, по благослову епископа жичког Хризостома, као московски студент завршио 2008. године у Духовној академији Преподобног Сергија Радоњешког. Затим је упућен у Тројице –Сергијеву лавру у Сергијевом посаду и ту, али и у Сретењском манастиру Пресвете Мајке Божије поред Кремља, проучавао богослужбене особености Руске православне цркве, што данас користи у приређивању неких богослужбених књига СПЦ.
– Код наше православне браће у Русији, највећој цркви после Јерусалима, Задушнице се обележавају искључиво молитвом. Људи се сабирају на литургији, доносе имена својих упокојених да би их свештеници поменули у молитви и сви после литургије одржавају парастос и пале свеће у храму, за покој душа и спасење. Веома је карактеристично да у градовима не посећују гробља већ се сабирају у црквама. На гробља иду углавном верници који живе у селима или мањим местима – истиче Капларевић.
Служе ли се храна и пиће на хумкама?
– Тамо нико не износи храну на гробља, чак ни кад су сахране. То би се у Русији сматрало као велико светогрђе јер за нас хришћане гробља су светилишта. Храна се може видети искључиво о Задушницама, и то после парастоса који се обавља, понављам, у храму. Након парастоса народ се окупи у трпезарији манастира или цркве и свако донесе понешто од хране, чиме се послуже уз сећање на ближње који су сада у милости Господњој.
Свештеник препоручује и нашим верницима да сутра дођу у храм, упале свеће и донесу имена упокојених предака и кољиво које ће свештенство освештати на парастосу за покој душа, па тек онда да оду на гробље. Он саветује да се храна остави код куће а на гроб донесу свеће, кадионица и тамјан. Ко је у прилици, може позвати и свештеника да очита помен и прелије гроб вином.
– Све остало је сувишно. Апсурдно је да се у 21. веку понашамо као да је учење Цркве мит и да више верујемо у паганске обичаје него у спасење душа наших сродника и нас самих. Сведоци смо тога, нажалост небројено пута, да се задушни дан претвори у пир неумесних људи који, због својих слабости, на гробљу изгубе страхопоштовање према овом месту па на хумкама, уз храну и пиће, пале цигарете поред свећа, збијају шале и непримерено се понашају. То свакако није на корист нашим упокојеним прецима а понајмање нама самима – наглашава презвитер из Чачка.
izvor
Коментари