Pečeno prase u Etnografskom muzeju

Pečeno prase u Etnografskom muzeju

Marko Lopušina |  

Srbi jedini na svetu u svom Etnografskom muzeju u Beogradu, čuvaju pečeno prase kao deo stalne postavke narodnih običaja. Prase je davne 1905. nabavio dr Sima Trajković, prvi direktor Muzeja

Foto V. Danilov

KADA su učenici jedne škole iz Jagodine nedavno posetili Etnografski muzej u Beogradu, bili su iznenađeni kada su usred stare šumadijske brvnare videli pečeno prase.

- A što pečenu gicu niko nije pojeo!? - zapitao se glasno jedan đak.

Od učiteljice je dobio objašnjenje da je prase preparirano i da već decenijama nije za jelo. Srbi jedini na svetu, u svom Etnografskom muzeju u Beogradu, čuvaju pečeno prase. Od kada je kao eksponat 2001. godine postalo deo stalne postavke narodnih i verskih običaja Srba, videlo ga je oko 300.000 posetilaca.

- Ovo prase je davne 1905. nabavio dr Sima Trajković, prvi direktor Muzeja, koji se bavio istraživanjem ishrane srpskog naroda. Prase je imalo oko šest kilograma. Ispečeno je u Topčideru i stavljeno po običaju na veliki ražanj, dug metar i po, koji za Božić u kuću unosi domaćin - objašnjava nam kustos dr Vesna Marjanović, načelnik odeljenja za proučavanje narodne kulture Etnografskog muzeja.

KOSTI ZA VRAČARE- KOD Srba božićno prase se jede u vreme svečanog ručka kao zalog životu u novoj godini. Sve se jede sem glave praseta, koja se čuva za naredni praznik, "mali Božić". Čuvaju se i kosti od lopatice i rebra, da bi vračare u njima gatale sudbinu porodice domaćina - objašnjava dr Vesna Marjanović.

Pečeno prase je izloženo u srpskoj brvnari sa otvorenim ognjištem s kraja 19. veka, kakva je postojala u centralnoj Srbiji. Ovo je jedino prase na svetu sa svojom ličnom kartom, u kome piše da je dugo 59 centimetara i da je nabavljeno "u blizini Beograda, u Topčideru". Prase je mrke boje, jer je bilo reš pečeno i odmah potom preparirano. I odlično je očuvano, kao da je juče izvađeno iz pekare.

- Prase, koje se u narodu zove pečenica, Srbi kolju na Tucindan, a peku na Badnji dan. Običaj je bio da kada se to slavsko prase ispeče, gazda puca iz puške u vazduh i veseli se. Služi se mlado i celo pečeno prase, jer to označava žrtvu ljudima i Bogu - kaže dr Marjanović.

Objašnjava da je prase simbol srpske porodice i njene povezanosti sa prirodom. Prase se kolje i peče za Božić, jagnje za Đurđevdan, a riba se sprema za posne slave.

Hrana u Etnografskom muzeju, inače, predstavlja narodne običaje i srpske životne cikluse, kao što su svadbe i pogrebi, i godišnje cikluse kao što su porodična slava, Božić i Uskrs.

Hrana je, sa druge strane, i oblik komunikacije kod Srba. Kultno, Srbi preko hrane komuniciraju sa svecima i precima. Društveno gledano, hrana je odraz javnog i kulturnog života Srba.

-

Prase se i danas rado peče u srpskim porodicama, i na selu i u gradu, jer je simbol vere u bolje sutra i ugodan život. I drveni ražanj je simbol žrtvovanja praseta za bolji život članova porodice koja slavi Božić. Za seoske vračare ražanj je medij za procenu sudbine te porodice, jer ako se prase lako skine sa njega, familiju će u novoj godini da prati sreća, a ako bude zapinjalo i zalomi se, onda će porodica biti u nevolji, proricale su srpske vračare - tumači nam dr Vesna Marjanović, koja je iskreno zabrinuta za sudbinu "svog" pečenog praseta - u vitrini Etnografskog muzeja u Beogradu prasence staro 98 godina počelo je, zbog loše klimatizacije i kondenzacije, da se "znoji". Stručnjaci tvrde da će, ako se uslovi čuvanja ne poboljšaju, pečeno prase "pojesti" nemar i vlaga. 

“ŽIVI“ SLAVSKI KOLAČ

U ETNOGRAFSKOM muzeju u Beogradu od "živih eksponata" postoji još i originalni slavski kolač iz Ribarske banje kod Kruševca, koji je 2003. godine napravljen od prirodnih sastojaka
.izvor