ВУЧЕ, КУМЕ МОЈ!
Стари Словени гајили су велико (страхо)поштовање према вуковима. Отуд ова животиња има више различитих улога у словенској митологији – од отелотворења врховног бога до демона и облика који мртви попримају како би ноћу упадали у куће и сисали крв уснулим. Веселин Чајкановић (1881–1946), један од највећих стручњака из области српске древне религије и митологије, у својим делима велику пажњу посвећивао је овом бићу.
Наши преци су веровали да су потомци вукова и да је врховни бог, Дајбог, или, како је још називан, Хроми вук или Хроми Даба, узео облик ове животиње како би пребивао на Земљи, међу људима. У исто време Дајбог је био страх и трепет за српске породице, али и заштитник новорођенчади, домаћинстава и стоке. Постојао је посебан начин на који би страшни вук од непријатеља постајао заштитник – добро познатим геслом „уништи непријатеља тако што ћеш га претворити у пријатеља.
Верски живот Срба подразумевао је обред кумљења – успостављања родбинског односа с онима од којих је била потребна помоћ или сарадња. Како није уобичајено штетити свом роду на било који начин, тако је и страх од свемоћног вука јењавао једном када би он од демона постао – кум.
Дајбог или Дажбог истовремено је био бог Сунца и света мртвих, па је владало веровање да покојници преузимају вучји облик док се још налазе између два света. Тако долазимо до вукодлака, који је уливао страх у кости не само нашим прецима, већ и свим осталим словенским народима. Ако би се у близини гроба приметила живина, која би још случајно прешла преко гроба, то би значило узбуну јер је то био знак да ће се наредне ноћи из њега подићи мртвак, у полувучјем обличју. У исто време развило се и веровање у противсиле, људе који се рађају с даром да преузму облик змаја – „змајевите људе” или „здухаче” који су штитили села или нападали суседна.
Осим што су новорођеним бебама давана „вучја” имена која и данас постоје и која су наводно штитила од свих зала – Вук, Вукашин, Вукота, Вукица и слично – мајке су им певале успаванку која их је штитила и упознавала с њиховим пореклом, како би се спријатељили с богом – звери и заштитником: „Нини сине, вуче и бауче, вучица те у гори родила!”
Како је вук био обожавани тотем у чију снагу се народ уздао, носећи и амајлије сачињене од делова тела ове животиње, у исто време му се поштовање одавало тако што се његово име није спомињало ноћу, посебно за време јесењих празника.
Наши преци су веровали да су потомци вукова и да је врховни бог, Дајбог, или, како је још називан, Хроми вук или Хроми Даба, узео облик ове животиње како би пребивао на Земљи, међу људима. У исто време Дајбог је био страх и трепет за српске породице, али и заштитник новорођенчади, домаћинстава и стоке. Постојао је посебан начин на који би страшни вук од непријатеља постајао заштитник – добро познатим геслом „уништи непријатеља тако што ћеш га претворити у пријатеља.
Верски живот Срба подразумевао је обред кумљења – успостављања родбинског односа с онима од којих је била потребна помоћ или сарадња. Како није уобичајено штетити свом роду на било који начин, тако је и страх од свемоћног вука јењавао једном када би он од демона постао – кум.
Дајбог или Дажбог истовремено је био бог Сунца и света мртвих, па је владало веровање да покојници преузимају вучји облик док се још налазе између два света. Тако долазимо до вукодлака, који је уливао страх у кости не само нашим прецима, већ и свим осталим словенским народима. Ако би се у близини гроба приметила живина, која би још случајно прешла преко гроба, то би значило узбуну јер је то био знак да ће се наредне ноћи из њега подићи мртвак, у полувучјем обличју. У исто време развило се и веровање у противсиле, људе који се рађају с даром да преузму облик змаја – „змајевите људе” или „здухаче” који су штитили села или нападали суседна.
Осим што су новорођеним бебама давана „вучја” имена која и данас постоје и која су наводно штитила од свих зала – Вук, Вукашин, Вукота, Вукица и слично – мајке су им певале успаванку која их је штитила и упознавала с њиховим пореклом, како би се спријатељили с богом – звери и заштитником: „Нини сине, вуче и бауче, вучица те у гори родила!”
Како је вук био обожавани тотем у чију снагу се народ уздао, носећи и амајлије сачињене од делова тела ове животиње, у исто време му се поштовање одавало тако што се његово име није спомињало ноћу, посебно за време јесењих празника.
Коментари