Manastir Sveti Georgije u Mažićima kod Priboja

Srbi – preteče u svetskoj medicini

U manastiru Sveti Georgije u Mažićima kod Priboja pronađeni medicinski instrumenti sa početka srednjeg veka vrlo slični današnjim. U manastirskoj bolnici radilo nekoliko stotina kaludjera medicinara, koji su uspešno operisavali i lečili na hiljade ljudi. Za prezentaciju epohalnih otkrića iz medicine u Budimpešti nije bilo para.

Priboj – Iako se do sada verovalo da su Nemci preteče u savremenoj Evropskoj i svetskoj medicini, posebno hirurgiji, istorijska nalazišta na iskopinama manastira Svetog Georgija u selu Mažići kod Priboja, barem po rečima stručnjaka, potiru tu istorijsku tezu. Epohalna otkrića kod Priboja govore da su Srbi još u 12. i 13. veku u okviru svojih manastirskih svetinja vršili najsloženije oparacije na čovečjoj lobanji i to – vrlo uspešno.

Dosadašnja saznanja kažu da su to Srbi i njihovi monasi radili mnogo pre Nemaca, savremenije, stručnije i – uspešnije. Na osnovu velikog broja očuvanih istorijskih izvora, ima ih preko 25, manastir je rađen početkom 12. veka u prednemanjićko doba. Prema podacima sa kojima se sada raspolaže, kralj Milutin je od temelja obnovio bogomolju, koja je postala i najveća srpska srednjovekovna – bolnica. Dokazano je da je u manastiru Svetog Nikole Dabarskog, koji se nalazi u Pribojskoj Banji, i koji je udaljen par kilometara od ovog manastira, takođe, postojalo lečilište.

Do nedavno se mislilo da je čuveni Turski putopisac Evlija Čelebija, koji je boravio u manastiru u selu Mažićima 1620. godine, preterivao u onome što je video i zatekao, pre svega u njegovoj raskoši i boravku u njemu preko 500 kaluđera. Međutim, dosadašnji arheološki nalazi potvrđuju, u celosti, ono što je Čelebija video u manastiru Sveti Georgije u Mažićima kod Priboja.

- Ovaj starinski manastir leži na visokom bregu koji okružuje reka Lim. To je uredan manastir četvorougaonog oblika sa raznovrsnim kupolama kao kakav grad, a sav je pokriven čistim olovom. U njemu ima preko pet stotina kaluđera, a okolni stanovnici su Srbi i Bugari. Kaluđeri poslužuju goste od sveg srca. Ne daju im ni da skinu pokrivače i torbe svojim konjima i sami ih timare. Konjima daju hranu, a ljudima čiste papuče i dan-noć stoje na usluzi. Svakom donose jelo i piće po tri puta dnevno. Kaluđeri ovog manastira su za Gazi Hudavendigarovih vremena pokorili Carstvu i tu ostali. Manastir ima mnogo zadužbina. Ovamo dolaze svi oni koji su se zavetovali i, kako kažu, »za ljubav Isusove vere« besplatno poslužuju goste hranom i čine im uslugu im brokatne, svilene i pozlaćene jorgane i krasne presvlake.

Ušao sam u ovaj divni manastir da bih ga mogao pažljivo razgledati i razgledao sam ga. Manastir je bio ukrašen zlatnim i srebrnim kandilima, krstovima i umetnički lepo izrađenim skupocenim lusterima, a miris mošusa, sveže ambre alojeva drveta i tamjana, opija čoveku mozak. Na jednom tronožnom krstu stoji Evanđelje. Okolo je tako ukrašeno raznovrsnim draguljima da se sija kao svećnjak, a vredi preko pedeset hiljada groša.

U njemu ima, dalje, jedna ćelija u koju sam takođe želeo da uđem i da je razgledam, ali mi, siromahu, jedan mladi duhovnik ne dade da uđem, napisao je Evlija Čelebija u svom putopisu – Sejahatnami, o svojoj poseti manastiru u selu Mažići kod Priboja.

- Više je nego jasno zašto kaluđeri nisu dozvolili Turskom putopiscu da uđe u jednu posebnu ćeliju, jer je to bio u stvari ulaz u manastirsku bolnicu, koja je brižljivo čuvana od radoznalaca. A Evlija Čelebija, iako zaista veliki putopisac, bio je i Turski špijun, koji je davao obilje podataka svojoj carevini koja je u to vreme vladala ovim prostorima, kaže nam Savo Derikonjić, arheolog i direktor Zavičajnog muzeja u Priboju. - Iako nisu do kraja završena ispitivanja na manastirskoj bolnici, bilo je zapelo zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa sa mesnim stanovništvom i zbog nedostatka para, ono što smo otkrili je zaista epohalno. Uz medicinske instrumente, preteče današnjih hirurških instrumenata koji se mnogo ni danas ne razlikuju, pronašli smo ostatke pokojnika istražujući do sada 165 grobova srednjovekovne nekropole i jasno utvrdili da su kod desetina njih vršeni u 12. i 13. veku, ali i kasnije sve do 18. veka i paljevine manastira, vrlo složeni hirurški zahvati, neki su lečeni, a nekim su vidane rane nakon teških bitaka i ranjavanja. Imamo dokaze da su mnogi od njih živeli nakon operacija još godinama. Po našim procenama oko manastirskog kompleksa je najmanje dve hiljade skeleta, a reč je uglavnom o onima koji su tu lečeni i operisani, kaže Derikonjić.

Samo na prostoru jedne sonde registrovano je preko sto skeleta različite starosti i pola. Na skeletu, posebno lobanjama pokojnika vidljive su operacije, kod jednog je pronađeno liveno bronzano dugme koje najverovatnije pripada 12. veku, kao i dva dubrovačka denara iz sredine 13. veka. On ističe »da je sve ono što je do sada pronađeno u bolnici manastira Svetog Georgija u Mažićima kod Priboja ozbiljno uzdrmana teza da su Nemci bili preteča u medicinskim saznanjima iz hirurgije«.

- Tako smo pronašli instrument za izvlačenje metaka sa svrdlom koji potiče oko 1520. godine, ovaj instrument iz manastira Svetog Georgija je 7 milimetara duži od sačuvanog analognog primerka koji se nalazi u Germanskom nacionalnom muzeju u Nirnbergu. Zatim mali hirurški šestar iz 15. veka korišten u operacijama, pa hirurški nož takodje iz 15. veka, viljuška za amputaciju iz 16. veka. Ono što je za nas bilo zaista začuđujući i epohalan pronalazak su naočare »Lenonke«, kakve je nosio čuveni Bitlis Džon Lenon i koje su i danas hit među mladima u celom svetu. Ove naočare, kao funkcionalno pomagalo u operacijama, potiču iz 15. veka, sa okvirima od profilisanog bakra, i malim elipsoidnim alkama za prihvatanje. Napravljene su iz jedne profilisane trake, tako da oštri deo ide na gore. Tu su još trakaste makaze, razna sečiva u obliku noževa, satara, sečki i sekira, pa igle, šila, većina ih je iz 14. i 15. veka, kaže Derikonjić. Derikonjić kaže da je nakon vesti o epohalnim otkrićima na lokalitetu bolnice pri manastiru Sveti Georgije u Mažićima kod Priboja, bilo ponuda da se u Budimpešti organizuje izložba pronađenih predmeta, ali obzirom da se radi o osetljivim i oko 4 tone teškim predmetima, to bez posebnih uslova i značajnih sredstava nije bilo moguće organizovati ovu izložbu, koja bi bila prezentacija Evropi ono do čega se došlo i što se saznalo u istraživanjima ovog kultnog manastira.

Inače, nakon jednogodišnje pauze letos je nastavljena obnova manastirskog zdanja postavljanjem krova i uređenjem samog manastira u kome će moći da se vrši Božija služba već ove godine. Iako bi bilo izuzetno značajno da se svetu pokaže da je u ranom srednjem veku Srbija bila preteča u medicinskim naukama, neizvesno je hoće li biti para i iduće godine da se ta otkrića dopune i prezentiraju Evropi, kako reče jedan od stručnjaka koji se bavi istraživanjima u Mažićima, »koja nas još neće u Evropske integracione procese, a za koju su Srbi bili preteče u medicini«!

Po narodnom verovanju, manastir u Mažićima su zapalili Turci koji su se prezivali Gavrani, pa su radi tog velikog greha skoro izumrli. Ovdašnji meštani misle da još neko od njih postoji i to ženski potomak koje živi u Nemačkoj. Stariji se sećaju da su ti Gavrani, dok ih je bilo, uvek na velike praznike dolazili na zidine manastira i palili sveće da bi im Bog oprostio grehe.

Dejan Raković Časopis “Priča” – Priboj