небески прстен

БОСИЉАК (Ocimum basilicum) има изузетну улогу у српској народној религији, где му се придаје особита мистична моћ, у првом реду заштитна, а по неким обичајима и плодотворна. Босиљком се штити новорођенче, а детиња коса, коју кум ритуално одсече, чува се у босиљку. Тканице којима свекрва опасује младу закићене су босиљком, као и велика капа смиљевац, коју млада носи четрдесет дана по венчању.  На Нову годину негде жене мећу босиљак за десно ухо, а мушкарци за капу. Босиљком се кити домаћин када уђе у кућу и честита Божић, а исто тако и полаженик и девер о свадби. Босиљком је окићен и коњ који се ритуално пројаше на Тодорову суботу (коњски празник). Приликом првог орања,босиљком заките јарам и волове. Приликом сетве, босиљак се меће у семе, а на свршетку жетве босиљком се кити остављено класје (божја брада), као што се на свршетку вршидбе кити стожер. На исти начин босиљком се ките или боду и обредни хлебови о Божићу и Новој години, о слави,Младенцима и Ђурђевда...

БОГОЈАВЉЕЊЕ  Овога дана завршавају се Некрштени дани, па се с њима завршавају и ноћна кретања демона. Богојављење је био празник многобожачког бога даваоца Дабога, који је испуњавао жеље људи који су му се обраћали приликом отварања неба. По веровању, уочи Богојављења, у глухо доба ноћи, отвара се небо и у том часу Бог се јавља људима (теофанија), отуда назив Богојављење.Старији људи су сву ноћ били будни и очекивали отварање неба. У народу се казује: када се небо отвори, онда све воде стану за тренутак (воденице престану да раде) и претворе се у вино, а ветар престане да дува. Захваћена вода добија профилактичну моћ, а оне воде које се тада не захвате посвећују се изјутра крштењем (отуда: Водокршће), бацањем крста од леда у воду. До рата 1914. крст се бацао уСаву код Београда и Шапца, у Брчком и после тога рата, затим у Колубару код Ваљева, у Рашку уНовом Пазару, итд. Ко успе да извади крст из воде, тај је добијао новчану награду од присутних. Наоснову остатака бацања крст...

БОГ.  У народној традицији сачувани су трагови веровања у врховног небеског бога старе религије који је некада живео на земљи, док је још свет био бољи и поштенији, а сада живи на небу. По народном веровању, откад је народ почео да псује божанства, бог се преселио на небо. У народним пословицама и изразима, реч бог често значи небо („.. .испод бога нема се куд," „не види белога бога," „што је под сунцем и под богом"). У народним песмама спомиње се бог неба као цар небесни који жени Сунце, свог сина. У песми која говори о Месечевим сватовима, невеста, делећи дарове, богу даје небеске висине, а св. Илији муње и громове. Овај врховни небески бог, којем припада горње, сјајно небо, разликује се од Перуна, персонификације бурног, атмосферског неба, чије су функције пренесене на св. Илију.Гаспарини је указао на веома значајно место у Хелмолдовој Хроници (XII в.), где се каже како Словени верују да на небу влада један врховни бог који се стара само о небеским стварима, ...

ЈЕЗЕРО Народу су позната равничарска, пећинска и планинска језера (карсна и глечерска).Пећинска и планинска језера била су за старе Србе необична, са знатно више природних појава од оних у равницама, па зато о њима има више веровања и легенди. Нека карсна језера не мењају ниво лети ни зими, нека имају на стеновитом дну или по странама пукотине, кроз које ваздух, потиснут из земљине дубине, повремено избија на површину језера уз промукло звиждање и клобучање воде. Народ верује да су то гласови подземних бића и демона. Тако су настала веровања о анимизованим бићима у језерима(крилате змије или аждаје, бикови, коњи и др.). То је плашило људе да им се приближавају, нарочито ноћу, и нагонило их да о њима причају читаве бајке. Путописац Француз М. Кикле прошао је 1658. између Дубровника и Мостара и у путу дознао за неку мочвару о којој су му сапутници причали да у њој живи огромна змија, која сваке године гута људе и коње у пролазу. На Пештерској висоравни, повише манастира ...

Janko M. Levnaić - Trava od devet zaborava I/II, Leksikon srpskih vila i njihovog okruženja, Lio: Gornji Milanovac, Kontekst: Valjevo, 2008. Nastanjuju nepregledne nebeske visine i modre morske ili rečne dubine. Izvorima gospodare, a po nekima i ljudskim dušama. Najzad je svetlost dana ugledala knjiga o kojoj smo dugo sanjali: leksikon vila (i njihovog okruženja)! Kakav poklon našoj kulturi! Kakvo obogađenje našeg duha! Janko Levnaić se potrudio da nam što vernije prenese mitove i legende vezane za naša tajanstvena i možda najprivlačnija natprirodna bića, vile, ali je otišao i jedan korak dalje: opisao je svet koji one nastanjuju, približio nam stvorenja sa kojima druguju, koje neguju i hrane ili od kojih strahuju i pred kojima beže. Jeste li znali da na svetu ima vila i vidarica, vila vučica i vilenica, ali i vilana i vilovnjaka, vilaša i vilenika? Nikad ih niste sreli, nikad videli, sa njima sreću okušali, podelili? Možda je i bolje što niste, jer iako mogu da vas bogato da...

Vile među nama Tamara Lujak 24.11.2008. O njihovoj lepoti možda je pametnije da ne govorimo, ali kako da ne spomenemo osmeh poput niske bisera, belo groce kao u labuda ili tanku, vitku nogu i korak lak poput lahora? Znamo li tačno koliko vila nastanjuje naš svet? Možda ih ima koliko i izvora na Vilinoj planini? Ali, da li znamo koliko ima izvora na Vilinoj planini? Možda koliko i vlati trave u gori ili kapljica rose u polju? Mogu li se pouzdano opisati, nabrojiti sve njihove vrline, njihove mane? Može li se ko pohvaliti da je sa vilama drugovao, dane krojio, snove snivao? Brže su od vetra, ili možda nisu? Vitkije su od breze, ili ipak nisu? Belje su od snega na visokim planinama. Može li se smrtan čovek sa njima u koštac uhvatiti? Može li iz susreta sa vilom da izađe kao pobednik? Jer, iako su obdarene mnogim (nadljudskim) vrlinama i izvanrednom lepotom, znaju da budu i opake i osvetoljubive. U našem je narodu duboko ukorenjeno verovanje da su vile prvobitno nastale k...

КРСТ Археолошким истраживањима открило се да су прастари народи крст употребљавали знатно пре појаве монотеистичких религија. Најстарији крстови констатовани су на предметима из млађег каменог доба. Етнолошким истраживањима открило се да крст употребљавају на разним предметима многа нехришћанска племена на ниском културном ступњу у свим крајевима света. Египћанска божанства, Озирис и Изида, имала су по три крста, којима се означавала њихова бесмртност. Колумбо и његови пратиоци затекли су 1492. међу америчким урођеницима употребу крста као амајлије, а морепловац Џ. Кук видео је 1772. на Новом Зеланду урођенике који стављају крстове на гробове својих саплеменика. Крст је старословенски назив. Он је старим Словенима био познат и употребљаван је знатно пре примања хришћанства. Као симбол хришћанства, настао је тек у III веку нове ере. Крст као украс који се носио на ланчићу о врату био је честа појава код старих Словена. Код Јужних Словена крст се употребљавао на разним п...